Ko je ko i Šta je šta – David Bowie na filmu

U paradoksalnom dobu kada muzičari sve manje mare za svoju video prezentaciju, a muzika se dominantno sluša putem video kanala YouTube, napustio nas je David Bowie, jedan od pionira video rada i scenskog angažmana koji je spajao sa svojom muzikom. Uprkos tome što Bowieja pre svega pamtimo kao značajnog pop muzičara koji je učinio mnogo da ova forma dobije sveobuhvatnu izvođačku dimenziju, da se uzdigne na nivo šireg koncepta, pritom ne gubeći ništa od snage svojih trominutnih projektila, ne smemo zaboraviti ni njegovu bogatu filmsku karijeru.

Bowiejeve pesme su bile značajan deo mnogih filmskih saundtrekova, a u mnogima su bile i prvorazredni događaj koji je umnogome podizao nivo samog produkta, poslednji slučaj je njegova numera iskorišćena na špici serije The Last Panthers koja je sigurno privukla jedan deo publike, inače nezainteresovane za ovu temu. Kao kompozitor originalne filmske muzike, Bowie se nije previše isticao, i mahom se javljao ili kroz izbor arhivskih numera ili kroz nove komade specijalno pravljene za pojedine naslove.

Međutim, Bowie kao filmski glumac ima naročito zanimljivu karijeru.

Naime, njegov glumački opus obuhvata veliki broj nastupa i jednu specifičnost – za početak Bowie je u više navrata igrao samoga sebe, verovatno zato što je njegova javna persona podrazumevala znatno veću transformaciju od mnogih fikcionalnih likova. Otud, Bowie je igrao sebe od komičnih kameo pojava u humoristikoj seriji Extras ili komediji Zoolander pa sve do pojave na vlastitom koncertu u Christiane F. Ulija Edela.

Bowie je isto tako igrao i istorijske ličnosti, od Andy Warhola u Schnabelovom Basquiatu, priči o čuvenom njujorškom umetniku koja je išla u pravcu istorijske rekonstrukcije, preko Pontija Pilata kod Scorsesea, do Nikole Tesle u Nolanovom The Prestige, jednom krajnje fikcionalizovanom prikazu čuvenog naučnika. U svakoj od tih uloga, Bowie je sasvim sigurno poslužio autorima kao snažan simbol njihovog stava o tim ličnostima.

Upečatljiv izgled i ukus sa visoku umetnost vrlo rano su doveli Bowieja na scenu i ekran.

Igrao je Baala u čuvenoj inscenaciji Alana Clarkea a potom i naslovnu ulogu u filmu Nicholasa Roega The Man Who Fell to Earth. Ova bizarna naučnofantastična satira koja umnogome prevazilazi lake žanrovske definicije tadašnje pa i sadašnje filmske scene umnogome se prožimala i sa Bowiejevim imaginarijumom koji je plasirao u svojoj tadašnjoj fazi.

The Man Who Fell to Earth

Posle The Man Who Fell to Earth jednog od najvećih britanskih reditelja svih vremena, snimio je Just a Gigolo Davida Hemmingsa, izuzetno uglednog glumca koji je u međuvremenu stao iz kamere. Iako Hemmings kao reditelj nikada nije uspeo ni da se približi velikanima sa kojima je radio, njegov opus ostaje kao jedan od neobičnijih ekscesa sedamdesetih i osamdesetih. U tom filmu Bowie je podelio ekran sa Marlene Dietrich u njenoj poslednjoj ulozi i Kim Novak u veteranskoj fazi, a ovaj Hemminsgsov rediteljski rad pritisnut neostvarenim ambicijama i ogromnim troškom usled kog su se producenti mešali u izgled završne montaže, smatra se promašajem. Ipak, kasnije ponovno otkrivanje tog filma, neobičnog spoja komedije i melodrame u raspusnom Berlinu posle Velikog rata desilo se ponajpre zahvaljujući Bowieju.

Just a Gigolo

Bez opterećenja neprestanog nastupa pred kamerom, Bowie ređa saradnje sa rediteljima koje bi profesionalni glumci samo mogli da požele – snima debitantski film Tonyja Scotta Hunger, elegantnu, fetišističku i fatalističku melodramu o vampiru izvanredno sugestivne atmosfere, zatim igra kod Nagise Oshime u Merry Christmas, Mr Lawrence – priči o ratnim zarobljenicima koju potpisuje jedan od najkontroverznijih reditelja te epohe i deli ekran sa kolegom muzičarem Ryuichijem Sakamotom koji će potom i sam kao kompozitor ući u Holivud na velika vrata, i konačno pojavljuje se kao Pontije Pilat u provokativnoj ekranizaciji još provokativnijeg romana Nikosa Kazantsakisa The Last Temptation of Christ koju je režirao Martin Scorsese, verovatno najznačajniji reditelj svoje generacije.

Ovaj niz saradnji sa najvećim imenima u usponu, padu i ponovnom usponu, Bowie je ispratio i naslovima poput The Linguini Incident koji je lansirao karijeru Richarda Shepherda ili Absolute Beginners Juliana Templea kojim je ovaj punker pokušao da pokori mejnstrim, a prototip maštovite i inteligentne zabave za najmlađu publiku, fantasy film pre sadašnje poplave fantasyja, obogatio je svojim izvanrednim nastupom u Labyrinthu Jima Hensona i Georgea Lucasa.

Do kraja osamdesetih, Bowiejevo ime na špici filma garantovalo je da je reč o delu značajnog autora ili barem vrlo zanimljivom pokušaju nekoga manje poznatog ili na samom početku karijere.

Tek u devedesetim pa nadalje, Bowie ulazi u klopku koja čeka većinu profesionalnih glumaca i kreće da igra kao profesionalac, tamo gde ga pozovu, pa tu ima uloga u kojima bismo mogli zamisliti i nekoga drugog sem njega.

Možemo slobodno reći da je period devedesetih pokazao kako kinematografiju sve manje inspirišu pop zvezde, ako ne dolaze iz hip-hop miljea a i sam Bowie je u tom periodu konceptualno lutao, pa uprkos nekim odličnim pločama iz tog perioda (recimo Outside) nije ni bilo jasno šta bi njegov angažman tačno donosio filmovima. Posle dvehiljadite, Bowie je mahom pak tretiran iz ključa nostalgije na filmu, iako je na muzičkom planu ostvario dostojan kambek.

The Prestige

Ipak, poslednja značajna uloga Davida Bowieja snimljena je pre deset godina u Nolanovom filmu The Prestige, i ona na vrlo dobar način uspeva da oživi sve ono po čemu su njegovi glumački nastupi bili značajni – uglednog autora iza kamere, priču koja pokušava da prevaziđe okvire svog žanra i lik koji crpi deo svoje znakovitosti iz Bowiejeve persone.

Filmografija Davida Bowieja u svom kanonskom delu može da posluži kao svojevrsni vodič ko je ko među autorima toga doba. A takav opus mogao je ostvari samo neko ko je znao šta je šta.