Indiskretni heroji

Top-liste najboljih ili najznačajnijih knjiga objavljenih u Srbiji trebalo bi raditi na proleće ili, u boljem slučaju, u letnjem periodu. A kada se ovo kaže, onda se, naravno, ima na umu činjenica da dinamiku ovdašnjeg književnog života u presudnoj meri oblikuje beogradski Sajam knjiga i da najveći broj onih koji knjige proizvode, kao i onih koji su njihovi krajnji korisnici, glavni fokus svojih aktivnosti usmeravaju na tu manifestaciju. Ovo nadalje dovodi do obilja naslova koji se pojave za veoma kratko vreme, a koje je nemoguće iole ozbiljnije sagledati tokom mesec i kusur dana, koliko ostane do kraja kalendarske godine. Iz toga nužno sledi da je svaka lista koju kritičari prave ovih dana proizvod niza kompromisa.

Pa ipak, iz svega rečenog ne treba zaključiti da knjige koje ovaj tekst preporučuje pažnji drugih čitalaca nisu najbolje koje su se ove godine pojavile u kontekstu srpske kulture. Zapravo, istina je na sasvim drugoj strani: ne samo da je reč o najboljim knjigama, već je, po mom mišljenju, reč o nekima od najboljih autora koje srpska književnost ima, dakle upravo o onima koje treba podrazumevati kada se danas kaže srpska književnost i kultura.

Kao u onoj poslovici koja kaže da se najlepši biseri kriju u najružnijim školjkama – i najbolje knjige često nisu kod onih najvećih i medijski najprisutnijih izdavača. No, bilo kako bilo, zajednička odlika svih knjiga koje su na ovom spisku tiče se zapravo onoga što je književnost oduvek bila: polje slobodnog duhovnog istraživanja, preispitivanje onoga što je ljudskost sama, to jest, jezička artikulacija svih emocionalno-psiholoških, socijalno-političkih, društveno-istorijskih, književnih i kulturnih sila koji oblikuju naše doba. Autori su dati po azbučnom redu.

Ivan Antić: Membrane, membrane (Kulturni centar Novog Sada)

Posle zbilja dugo vremena na srpskoj književnoj sceni pojavio se autentičan pripovedački glas, čija (ne)vidljivost je u vezi sa statusom kratke priče kao žanra. Za razliku od prve knjige Tonus (2008), koja je prevashodno bila usmerena na povlačenje sopstvenih poetičkih granica, na naglašavanje užitka koji svaki kreativni proces predstavlja sam po sebi, Antić u drugoj knjizi piše o najaktuelnijim kulturno-političkim temama: (ne)razumljivosti savremene umetnosti, seksualnim manjinama, simulakrumima Druge Srbije, emigraciji, raznolikim oblicima nasilja kao svakodnevnoj pojavi. Ali iz ovoga ne treba izvući zaključak da su Membrane, membrane na tragu nekakve jeftine ideologizacije umetnosti; naprotiv, savršeno precizan i elegantan jezik postavlja nedvosmislenu granicu, upravo membranu između onoga šta je umetnost, a šta su njene teme. Utoliko Antića treba pribrojiti korpusu umetnika kakvi su Haneke i Albahari, ali ne manje i Andrić, dakle onih umetnika koji na prvi pogled neutralno, distancirano, gotovo „objektivno“ pričaju priče o ovom užasnom i divnom svetu.

Svetislav Basara: Andrićeva lestvica užasa (Laguna)

Top-listama najboljih knjiga u Srbiji koje i na najkraći spisak istih ne uvrste Basaru – naprosto ne treba verovati i to iz jednostavnog razloga: ovaj je pisac suvereno jedan od najboljih koje ima srpska književnost i nema tih (umetničkih) kriterijuma po kojima bi stvari mogle biti drugačije. Ono što je, međutim, zanimljivo u vezi sa Basarom jeste njegova sposobnost da se neprestano menja i da se uvek hvata u koštac sa najfriškijim, dakle najtežim, jer najskliskijim temama, da govori dakle iz samog „srca trenutka“. Tako se u ovom romanu – takoreći prirodno proizašlom iz prethodnog, u kome se razračunavao sa nekrofilijom vezanom za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata – bavi problemom poslednjih godina pomahnitale andrićomanije, kao u osnovi providnom matricom za podgrevanje nacionalnih strasti, ali ne manje i paravanom za lak profit koji na ovoj temi ostvaruju zaslužni nacionalni umetnici. A na ovo se nadovezuje druga ključna tema: jugonostalgija. Pričajući priču o putu svog glavnog junaka u Zagreb, prvi put posle dve decenije, Basara evocira lične i kolektivne uspomene, ali ne na jeftin način veselih osamdesetih i zalaganjem za obnovu bratstva i jedinstva, već, jednako kao i u slučaju Andrića, svodeći sve te mitove i motive na njihovu stvarnu – ljudsku meru.

Ono što može da zavara kod ovog pisca jeste njegov zbilja genijalni i urnebesni humor, od koga se čitalac drži za stomak, ali tu treba biti oprezan: ispod ovih aktuelnih tema kod Basare se uvek krije melanholijom obojena priča o ljudskoj prolaznosti i trošnosti.

Predrag Brebanović: Avangarda Krležiana – pismo ne o avangardi (Naklada Jesenski i Turk & Arkzin)

Neko bi se mogao, i ne bez razloga, zapitati otkud jedna, formalno gledano, naučna monografija na novogodišnjoj listi najznačajnijih knjiga u Srbiji, budući da takva lista po pravilu podrazumeva romane, i u najboljem slučaju poneku pesničku, ili knjigu priča, a pri tom, ta monografija uopšte i nije objavljena u Srbiji. A upravo se o tome radi: pisanje i literatura i jesu tu da bi, pojednostavljeno rečeno, prelazili granice. I svojim prethodnim dvema studijama Brebanović je te granice prelazio i to na izvanredno provokativan način: pišući, recimo, o Bori Ćosiću pokazao je da značaj ovog, iz političkih razloga skrajnutog pisca, zapravo kudikamo veći nego nekih drugih nacionalnih veličina.
Sada je, međutim, Brebanović otišao korak dalje: preispitujući i preispisujući Krležin avangardizam, on je dubinski pretresao i protresao i srpsku avangardu, a time i aktuelne kulturne-političke paradigme, kako u Srbiji, tako i Hrvatskoj i, zapravo, postavio potpuno novi standard pisanja o Krleži. A Krleža, i s njim čitav kompleks problema vezan za kulturno i političko jugoslovenstvo, čini se da nikada nije bio aktuelniji. I to ne nikako u banalnom jugonostalgičarskom smislu, već u smislu živog nasleđa kojim je glupo ne koristiti se, kada već postoji.

Radomir Konstantinović: Duh umetnosti (University press)

Konstantinović spada u one pisce i mislioce o kojima svi imaju svoje mišljenje, ali koji se malo čitaju. Čini se da danas nema pisca o kome je izrečena i još uvek se izriče takva gomila budalaština i neistina, a sve u cilju prikrivanja sopstvene nesposobnosti i neinventivnosti.
Ovo je druga knjiga tekstova iz Konstantinovićeve zaostavštine koja izlazi u Sarajevu, i za razliku od prethodne Na margini, daleko značajnija za razumevanje njegove poetike, politike i njegovog duha, ali i za razumevanje protekle jugoslovenske epohe i njenih velikih intelektualnih dometa. Kada se čitaju ovi kratki eseji i članci, pisani uglavnom tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ne samo da zadivljuje opseg tema koje Konstantinović obuhvata, strast pisanja i mišljenja, njegov briljantan stil i lucidnost uvida, već ono što deluje da se nepovratno izgubilo: dostojanstvo pisanja i nepatvorena vera u značaj naše kulture, u njeno neupitno mesto unutar svetske kulture. A treba imati na umu da to ne piše neko ko smisao sveta i božansku mudrost vidi u narodnim kolima, Guči i slaninijadi, već onaj ko govori o najmodernijoj umetnosti i ko jednakim aršinima meri i evropske i svetske umetnike i mislioce, kao i naše. Sa druge strane, za one koji Konstantinovića nisu do sada čitali, ova zbirka kraćih tekstova jeste zapravo idealan i praktičan uvod u taj veliki opus, svakako jedan od najznačajnijih u našoj savremenoj kulturi.

Jelena Lengold: Raščarani svet (Arhipelag)

Lengold je trenutno možda i najznačajnija naša spisateljica, a taj status, kao i slučaju prethodno pomenutih pisaca, duguje pre svega činjenici da se u svojim pričama i romanu bavila onim najaktuelnijim, ali istovremeno i najuniverzalnijim temama. To konkretno znači međuljudske odnose: ljubav, strahove, seksualne različitosti, traume odrastanja, uvek kompleksnu unutarporodičnu dinamiku.

Jedan od velikih stilskih kvaliteta proze Jelene Lengold jeste „običan“, svakodnevan jezik, bez ikakvih intelektualnih ekstravagancija, ili složenih kulturnih referenci. Ali taj jezik je istovremeno i savršeno precizan, neka vrsta hirurškog noža kojim se zaseca u bolno tkivo savremenosti: upravo na slici onog poznatog i svakodnevno vidljivog, ono dublje, trajnije i bolnije probija kroz neočekivane pukotine i proklizavanja. U najboljoj tradiciji andrićevskog psihološkog realizma, Lengold uspeva da čitaoca drži u savršeno stilizovanoj, diskretnoj napetosti koja raste sve vreme do kraja priče, sve do one ključne tačke u kojoj se dešava preokret i ono nevidljivo se pojavi u svoj svojoj nepozivosti. I zauvek menja poredak stvari.

Anja Marković: Kowloon (Kontrast izdavaštvo)

Anja Marković je jedna od najzanimljivijih pesnikinja najmlađe generacije u našoj poeziji, a u svojoj drugoj knjizi kao metaforu/alegoriju za stanje savremene civilizacije uzima hongokonšku oblast Kowloon i njene postapokaliptične urbane prizore. Ali Kowloon nije knjiga čvrstog, već nestabilnog koncepta, pa tako posle nekoliko uvodnih pesama biva jasno da se u knjizi radi pre svega o nama ovde. Naslovni motiv, međutim, ponavlja se i varira povremeno i u pesmama koje slede, a ta napetost, taj odnos „tamo-ovde“ obezbeđuje finu dinamiku unutrašnjoj organizaciji knjige. Slika i osećanje sveta su u velikoj meri melanholično-depresivni, za šta, dakako, ima i previše razloga, ali Marković vešto i diskretno dodaje, iako možda u malim dozama, humor i ironiju, čime knjizi obezbeđuje neophodnu vitalnost ili kako reče onaj Zemunac – „živinu“.
Najveći kvalitet ove knjige je velika čulna osetljivost: pesnikinja uspeva da ostavi utisak kao da je svet samo produžetak, samo nastavak našeg tela, što je savršeno precizno uhvaćeno osećanje sveta sa svih strana bombardovanog vizuelnim i auditivnim sadržajima. Kako preživeti u tom svetu, ako preživeti znači sačuvati ljudskost, o tome na bolan i iskren način govori ova knjiga.

Žarko Radaković: Kafana (Čarobna knjiga)

Nekada davno, kada su postojali časopisi za pop muziku i kulturu, kritičari su, kada bi govorili o nekom autentičnom, ali nedovoljno vidljivom bendu, imali običaj da kažu da je taj bend „jedna od najbolje čuvanih tajni“ neke scene. Ta se formulacija može primeniti i na Žarka Radakovića, jednog od najutentičnijih i najprovokativnijih naših pisaca, koji u književnoj javnosti – da se o nekoj široj kulturnoj i ne govori – jedva da postoji, osim kao prevodilac dvadeset i nešto Handkeovih knjiga. Provokativnost Radakovićevog pisanja je takoreći strukturna: od prve, pa zaključno sa ovom najnovijom knjigom, on dosledno podriva konvencije i „društvene ugovore“ na kojima počiva književnost. Bilo da je reč o tematici, o stilu, o odnosu pisca i čitaoca, ili o odnosu umetnosti i stvarnosti, a kod Radakovića je po pravilu sve to uzeto zajedno, ono sa čim treba računati jeste povišena, ili je možda tačnije reći – malo pomerena čitalačka pažnja. To konkretno znači da su ljudi, predmeti i događaji koje Radaković opisuje, iako na prvi pogled svakodnevni do banalnosti, uvek malo decentrirani, uvek kao „iskočili iz ležišta“, uvek kao pod navodnicima, uvek „kao“. A na sve to treba dodati i „sveto mesto evropske kulture“ – kafanu, ali i glavnog junaka koji se odmetnuo od svog tvorca, dakle pisca, i koji želi sopstvena prava i samostalnost.
Albahari, inače Radakovićev školski drug, stalno govori da bi, kada bi bio hrabar pisac, pisao kao Radaković. Pa ko ne veruje meni ili sebi, mora da veruje Albahariju.

Ovo, naravno, nisu sve dobre i važne knjige objavljene kod nas u godini na izmaku. Ali i one su dovoljne za početak. A ko čita – pobeđuje!