Džet-leg je metafora za osećaj geografske i emotivne rastrgnutosti

O prvoj zbirci pesama Džet-leg (PPM Enklava, 2023) – odrastanju daleko od kuće – Beogradu, Bostonu, Njujorku – koliko su je dolasci i odlasci oblikovali – koliko smo skloni nostalgiji – Amerika i prebivalište, sekvoje koje žive u rezervatima – Amerika koju uporno tražim ne postoji – sa kakvom sanjarskom lucidnošću je devojčica Višnja usmeravala pogled ka svetu, i gde ju je želja za istraživanjem uvek novih predela i nepoznatih područja odvela, kako misaono, u jeziku, tako i prostorno – da li se pesma piše ili peva – sa Višnjom Begović razgovarala je Jelena Vukićević

Razgovaramo o vašoj prvoj zbirci pesama Džet-leg (Enklava, Beograd, 2023). Zašto ste izabrali ovakav naslov zbirke, u kakvoj je u vezi sa onim što zbirka predstavlja i kako se vi kao autorka postavljate naspram? Da li, zapravo, naspram ili pored?

Džet-leg je zbirka pesama koja pre svega govori o odrastanju daleko od kuće, još konkretnije u Americi. Htela sam da se kroz poeziju osvrnem na teme i osećanja vezana za iskustvo života u inostranstvu, kao što su odvajanje od porodice, društveno-kulturne različitosti, usamljenost i nostalgija. To su neke stvari o kojima nisam mogla mnogo da razmišljam dok sam aktivno živela i proživljavala Ameriku, a uticale su na mene i bojile moje odrastanje.

Ideja da naslov zbirke bude Džet-leg potekla je od mog urednika Vladana Krečkovića i mnogo mi je pomogla da uobličim rukopis. Džet-leg je metafora za osećaj geografske i emotivne rastrgnutosti – između detinjstva i odrastanja, između dva doma, dva identiteta. Vladan Krečković je jasno uočio tu nit u mojim pesmama u trenutku kada se ona na mene preslikavala i činila da se i sama osećam nesnađeno u procesu pisanja. Dezorijentisanost koja prati džet-leg je ključ uz pomoć koga su pesme pronašle svoj tok.

Volela bih da se osvrnemo na poziciju, kako pesnikinje, autorke, tako i, Višnje Begović, koja je završila studije pevanja? Pesma se piše, i/ili peva? Kako kod vas teku procesi zapisivanja i oblikovanja – na papiru, ceduljicama, laptopu, telefonu….? Kada znate da je jedna pesma gotova?

Poezija se piše i taktira! Priznaću da mi prija nedostatak melodije kada pišem poeziju, osećam da me oslobađa.

Ako govorimo o svakodnevici, najčešće pravim kratke zapise u telefonu. Ponekad su to stihovi, a ponekad kratka opažanja ljudi i okoline koja želim da zabeležim kako bih im se nekada vratila. Pesme kao celine uvek raspisujem na papiru. Trudim se da u sveskama pišem bez cenzure, žvrljam, precrtavam i zaokružujem. Tek kasnije, kada neku pesmu zaista želim da uredim, radim na njoj digitalno. Rad u digitalnom formatu mi pomaže da zamislim kako bi pesma izgledala u štampanom obliku, što je dosta značajno u procesu uređivanja.

Mislim da možda nikada nisam napisala pesmu “iz prve”. Volim dugo da radim na idejama i da isprobavam različite pristupe dok ne pronađem onaj koji me uzbuđuje. Zato bih rekla da je pesma gotova kada ja odlučim da je gotova, u suprotnom bih mogla zauvek da radim na njoj.

foto: John Smith

Nadalje, kako je tekao proces pisanja zbirke, pažljiva i darovita čitanja prijatelja, rad sa urednikom? Šta čini valjanog urednika? Da li se nužno u radu moraju podudarati senzibiliteti – zapravo, kakva tu vrsta odgovornosti mora biti prisutna?

Proces je trajao dugo i na trenutke je delovalo da se nikada neće završiti! Imala sam i duže periode nerada u toku dve godine koliko sam radila na rukopisu. Isprva nisam razumela da je i to deo procesa, nego sam mislila da mi prosto ne ide ili da nisam dovoljno disciplinovana. Međutim, naučila sam da su periodi nerada za mene važni jer idejama treba vremena da sazru. Svaki put kada sam nakon takvog zatišja sedala da pišem, pronalazila sam nešto sasvim novo.

Rad sa urednikom, tačnije urednicima u mom slučaju, neizmerno je važan. Treba biti otvoren ka konstruktivnoj kritici jer kao stvaraoci nemamo objektivnu perspektivu, ali treba i uspostaviti granice i definisati šta je za nas same važno i neopozivo u delu. Valjan urednik zna kako da usmeri a da ne kaže previše, da ostavi prostora i pokaže poverenje. Uvek sam se osećala najviše motivisano kada bi me neko od urednika rekao – ovde bi valjala neka promena, ali sama ćeš smisliti kakva. Mislim da je sličnost u senzibilitetu korisna, ali ne i presudna. Za mene su presudne otvorenost i fleksibilnost – mislim da je rigidnost pogubna.

Važno je govoriti i o tome koliko je podrška okoline neprocenjiva. Rad na zbirci je od mene zahtevao (ponekada i dugačke) periode osame i mnogo sam zahvalna što u tim periodima nisam osećala pritisak da budem dostupna, već sam imala slobodu da svoje radno vreme krojim onako kako sam ja želela.

Naravno, još je važnija emotivna podrška. Za mene je proces pisanja često nosio i intenzivne trenutke preispitivanja sebe i svog izraza u kojima sam se ozbiljno oslanjala na podršku svojih ljudi. Iako niko osim nas samih ne može da utiče na našu istrajnost, podrška je svakako podupire.

Beograd, kao grad u kojem ste rođeni, porasli, naučili, zavoleli, osvestili, zaboravili…? Boston, Njujork? Gde ste smestili dom, jezik, stvaranje? Koliko su vas odlasci i dolasci oblikovali (najveći deo/onoga što znam o ljubavi/naučila sam iz naših rastanaka/zagrljaja koji su uvek/govorili/idi; Oda drugaricama)? Ili biste na pitanja o procesima učenja i prihvatanja govorili u/o drugačijim odrednicama?

Naravno da su me česti odlasci i dolasci značajno oblikovali. Počevši od toga da se način na koji se izražavam promenio pod uticajem običaja, kulture i standarda kojima sam se prilagodila u Americi, do toga da su česte selidbe uticale na dinamiku mog života i još više u meni razgorele radoznalost i potrebu za stalnim kretanjem.

Na ličnom nivou, naučila sam od porodice i prijatelja kako zaista voleti nekoga. Njihova nesebičnost me je oslobodila i trudim se da uzvraćam tu velikodušnost.

Koliko smo skloni nostalgiji, i kako za vas miriše reč nostalgija? (Pročitala sam nekoliko knjiga o budizmu/ništa se nije primilo/sve češće puštam plafon/da se obruši na mene; Nostalgija je neminovna; osećaj nostalgije kad na trotoaru/slučajno ugaziš u dudinje; Sve treba pojedinačno imenovati)

Nostalgija je primamljiva, ali lako može i da presedne. Bila sam veoma sklona nostalgiji tokom života u Americi, tada mi je prijala i  koristila sam je kao izvor utehe. Dok sam pisala Džet-leg morala sam iznova i iznova da kopam po sopstvenoj prošlosti kako bih pronašla odgovore koji su mi bili potrebni. Otuda možda i moja potreba za dužim periodima odmora u toku samog procesa pisanja. Mislim da postoji korist od šetanja kroz prošlost u vidu suočavanja sa osećanjima, ali treba imati meru i ne zadržavati se u njoj predugo.

foto: John Smith

Nevidljivost, usamljenost, razmišljanja o životu u inostranstvu, međuprostori, čelični džinovi, nesigurnost, strah od hladnih površina, težina propuštenih prilika, Amerika i prebivalište, sekvoje koje žive u rezervatima – Amerika koju uporno tražim ne postoji – gde se svet vaših pesama dešava, gde se rađa, a gde zapravo razmimoilazi?

Kako i na koji način biste opisali iskustvo dugogodišnjeg boravka sa druge strane okeana? Šta ste sržno shvatili i saznali, kada jednom zakoračite u međuprostore (međuprostor u koji nikada/ne moram da spustim sidro; Međuprostor)? Čega onda više nema, a na čemu ste zahvalni?

Svet mojih pesama dešava se na mestu sudara svesti lirske junakinje sa svojom okolinom. Želela sam da pesme zvuče kao da su napisane u hodu i da služe kao suptilan ali direktan prenos emotivnog sveta jedne devojčice/mlade žene koja živi i odrasta daleko od svog izvornog konteksta, posmatra i pokušava da razume sebe i ono što je okružuje.

Najvažnija stvar koju sam naučila je da budem prilagodljiva. Prepoznajem tu karakteristiku u većini svojih prijatelja koji su se nekada negde samostalno otisnuli. Iako sam studirala pevanje, trudila sam se da budem radoznala i da prihvatam raznolike prilike, pa sam se tako dugo bavila koncertnom i pozorišnom produkcijom, vodila ture u muzejima, a kasnije radila i kao kustoskinja u jednoj galeriji u Njujorku. Svaki taj iskorak omogućio mi je da bolje upoznam Ameriku kroz poznanstva sa ljudima koje verovatno ne bih srela da sam odlučila da ostanem u mehuru muzičke akademije. Mislim da život u inostranstvu, gde najčešće nemamo sisteme podrške i svakodnevno osećamo svoju drugost, može da otvori ljude i učini ih gipkim što je retko i dragoceno.

Čempresi, Josemiti, granitne litice, sekvoje, ledeni izvori, organske artičoke, brda, pašnjaci, pelikani, vrganji, lipe, jabuke, pečeno kestenje, obale reke – sa kakvom sanjarskom lucidnošću je devojčica Višnja usmeravala pogled ka svetu, i gde ju je želja za istraživanjem uvek novih predela i nepoznatih područja odvela, kako misaono, u jeziku, tako i prostorno (u osnovnoj školi/sanjala sam sekvoje i jelke/pisala referat iz geografije/o sedimentnim stenama/doline spomenika; Prazna prostranstva)?

Jezik prirode, atlasa, mapa – kako do sopstvenog glasa, bez ikakvih upliva prethodnih znanja i smernica, i na koji način ostavljati mesta za iznenađenja i otkrića?

Prostorna orijentacija je nešto o čemu stalno razmišljam, pa se samim tim pojavljuje i u mojoj poeziji. Zanimljivo mi je da uočavam detalje u svom okruženju i na taj način mapiram prostor u kome se nalazim, a ništa nije bolji orijentir od prirode. Postoji bezbroj paralela između bazičnih ljudskih iskustava i ciklusa u prirodi, to je nešto na šta mi deda oduvek skreće pažnju i u čemu instinktivno tražim odgovore.

Što se tiče izraza, ne verujem u glas bez upliva prethodnih znanja i smernica. Kao što je u muzičkom obrazovanju važno poznavati repertoar i vraćati mu se radi slobodnijeg izražavanja, tako je i u književnosti. Iznenađenja i otkrića su uvek dostupna, a znanje nam omogućava da ih lakše prepoznamo.

Koliko čitate i šta zapravo volite da čitate? Ako biste se morali opredeliti za vlastiti kanon, kojih bi to pet do deset formativnih naslova bilo?

Dok sam pisala Džet-leg prijalo mi je da čitam isključivo poeziju kako bih ostala u dodiru sa poetskim jezikom. Čitala sam mnogo američkih pesnikinja i pesnika, konkretno Lusil Klifton, Ejdu Limon, Frenka O’Haru i Džejmsa Rajta, kao i mlade domaće pesnikinje i pesnike od kojih bih izdvojila Aleksu Krstića, Martinu Kuzmanović, Milanu Grbić i Lenu Petrović. Bilo mi je važno da budem u dodiru sa savremenim jezikom naših prostora. Trenutno uživam u prozi i trudim se da čitam što više!

Ako moj kanon treba da predstavlja štivo koje je formiralo moj poetski izraz, onda moram da priznam da to mahom nisu književnici već kantautori i tekstopisci. Folk pesme iz sedamdesetih, Džoni Mičel i Pol Sajmon, narativni kantri tekstovi, pop balade… To je temelj mog izraza.

foto: John Smith

Višnja Begović rođena je 1995. godine u Beogradu. Studije pevanja završila je u Bostonu, a master studije menadžementa u kulturi u Njujorku. Pesme su joj objavljivane na više internet portala, u zborniku Tajni grad (PPM Enklava, 2022), kao i u zborniku Nova BHCS poezija, drugi tom (Slavitude, 2023), u prevodu na francuski jezik.

*naslovna fotografija: Zoja Begović