Černobil je katastrofa koja je uticala na sudbine miliona ljudi

Film “Neće sve biti u redu” biće prikazan u selekciji “Povetarac” predstojećeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs (9-16. septembar), a srpsku premijeru imaće 14. septembra u 18 časova u Domu omladine Beograda. Ovo autobiografsko ostvarenje prati slabovidog režisera rođenog 1986, kada se dogodila nuklearna katastrofa u Černobilu, i njegovu emotivnu partnerku koju upoznaje kada kreće na put upoznavanja sa drugim ljudima koji su osetili posledice ove katastrofe. Njih dvoje su zajednički režirali ovo ostvarenje, i povodom srpske projekcije su izrazili želju da zajedno i odgovore na sva naša pitanja za intervju.

Koliko je teško odlučiti se za pravljenje dokumentarca o vlastitom životu?

Iako je naša inicijalna ideja bila da napravimo film o prvoj generaciji rođenoj nakon černobilske katastrofe, u kojoj bismo mi bili sekundarni akteri, ispostavilo se da je to na kraju ispao film kakav je i trebalo da napravimo. Film u kome iskreno delimo iskustva s našeg putovanja, s mnoštvom inspirativnih susreta koji su promenili našu percepciju te katastrofe, ali i naših ličnih trauma. Jednog dana ćemo se vratiti da pretvorimo priče ljudi koje smo sreli i koji su postali naši prijatelji, u nove filmove.

Odluka da prikažemo naše lične živote nije bila laka ni za jedno od nas, ali je postala neminovna kako se veza razvijala. Kako bismo završili film morali smo da budemo potpuno iskreni sa publikom o našim usponima i padovima, oklevanjima i strahovima. Dok smo montirali film bilo nam je teško da pronađemo balans između naše priče i priča koje smo otkrili dok smo putovali Belorusijom. U više navrata smo se pobojali da nam je izmakla generacijska priča, ali verujemo da smo ipak uspeli da je ispričamo pokazivanjem naše veze i putovanja u svojstvu reditelja-aktera.

Kakav ste odnos imali prema černobilskoj katastrofi tokom godina, otkako ste prvi put čuli za nju?

Černobil je katastrofa koja je uticala na sudbine miliona ljudi i najveći broj njih to nikad neće ni znati. Za nas oboje, koji smo odrastali u istočnoj Evropi, Černobil je reč koju smo dovoljno često slušali čak i dok nismo bili dovoljno odrasli da razumemo njeno značenje.

Tokom devedesetih su ljudi u ovom delu sveta većinu zdravstvenih problema povezivali sa ovom katastrofom. U mnogo slučajeva je to zaista bilo tako, a ponekad i nije. Ljudi naprosto nisu mogli da znaju pouzdano, zbog tajnosti koja je obavijala nesreću i činjenicu da su haotične devedesete u istočnoj Evropi onemogućavale valjano istraživanje uzroka nesreća. Čak i kad su neki pokušavali, kao što je to činio profesor Yuri Bondazhevsky iz Belorusije, koji je pronašao direktnu vezu između nesreće i efekata radijacije sa ljudskim telom, informacije su bile skrivane. Bio je uhapšen pod sumnjom za terorizam i nakon što je odslužio zatvorsku kaznu bio je primoran da napusti zemlju. Danas je jasno, zahvaljujući statistici, arhivskim zapisima i individualnim medicinskim istraživanjima da je procenat određenih hroničnih bolesti porastao nakon 1986, naročito u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Za nas je najbolji način da istražimo naša osećanja i odnos prema katastrofi bio da snimimo ovaj film.

Naslov “Neće sve biti u redu” zvuči pesimistično. Kako ste odlučili da baš to bude naslov i kakva su vam osećanja vezana za tu poruku?

Na neki način taj naslov za nas nosi dozu optimizma, jer kada jednom shvatite da u životu neće sve biti kako ste očekivali, otvara se prostor da prihvatite realnost, prestanete da jadikujete oko stvari koje ne možete da promenite, i pokušate da pronađete pozitivan smer. Kada govorimo strogo o filmu, verujemo da je taj naslov dobra ilustracija da ne možemo da kontrolišemo posledice katastrofe, ali da možemo da naučimo da živimo s njima.

Šta ste naučili jedno o drugom tokom snimanja filma i kako se to zajedničko iskustvo reflektovalo na vaš odnos prema Černobilu, ali i vlastitim životima?

Adrian: Spoznao sam da sam, pre upoznavanja Helene, bio previše iziritiran i haotičan, i previše lako sam prelazio uz dobrog raspoloženja u tugu. Kada smo počeli da radimo na filmu, bio sam previše fokusiran na prošlost i često su mi promicale važne stvari koje su mi bile pred nosom. Odnos prema Černobilu se takođe promenio. Prerastao je iz besa u prirodnu radoznalost o katastrofi i njenim posledicama, tako da sam naučio da prihvatim stvari kakve jesu. Shvatio sam da nemam kontrolu nad onim što se dešavalo 1986, ali da mogu da kontrolišem ono što se dešava sada.

Helena: Nisam previše razmišljala o vlastitoj vezi sa Černobilom, ali me je oduvek činilo besnom to što je toliko mnogo ljudi patilo, dok su se oni koji donose odluke pravili da je sve pod kontrolom.

Pre nego što sam upoznala Adrijana moj život je imao veoma preciznu strukturu i organizaciju. Radila sam mnogo stvari koje nisam volela, jer sam morala. Sve to se promenilo dok smo snimali film. Shvatila sam da ne smem da dopustim da mi život proleti a da ne radim ono što zaista volim, i sve to se desilo zahvaljujući Adiju i ljudima koje smo upoznali tokom snimanja. Zahvaljujući ovom putovanju donela sam najvažnije odluke u svom životu – da ne radim ono što ne volim i fokusiram svoje vreme i energiju na ono što sam oduvek htela da radim – stvaranje filmova.

Kako ste se osećali kao autori-debitanti i kako vam ovo čitavo iskustvo deluje sada, na kraju rada na projektu?

Oboje smo naučili mnogo tokom pet godina stvaranja filma. Činjenica da nam je ovo prvi film nas je malo uplašila, u pogledu toga kakav će biti krajnji rezultat. Ali istovremeno, osećali smo se slobodno da eksperimentišemo i isprobavamo različite pristupe priči. Snimali smo se, ali smo takođe radili i sa iskusnim direktorom fotografije. Isprobavali smo klasične intervjue i praćenje protagonista u opservacijskom stilu. Takođe smo kombinovali naše uloge reditelja-posmatrača sa rolom reditelja-protagoniste.

Naš prvi film smo doživeli kao priliku da otkrijemo šta je naš stil i metod rada. Tehnika pokušaja i pogrešaka nije uvek bila prijatna i odložila je premijeru filma ali sada kada je završen, osećamo da smo skupili dovoljno iskustva da sledeći put sve uradimo bolje i efikasnije.

Kako vidite vašu budućnost u svetu filma?

Dok smo radili sa protagonistima u Belorusiji naleteli smo na priče koje se tematski bave ljudskim pravima i ekološkim pitanjima, kao i izolovanjem ranjivih grupa u nerazvijenim društvima. Osećali smo kao da smo tek zagolicali površinu i želimo da snimamo još filmova koji bi se bavili tim temama.

Trenutno radimo na seriji kratkih filmova o pravima ljudi sa invaliditetom u Ukrajini, i naš sledeći dugometražni film govoriće o tome kako takva osoba pronalazi svoje mesto u društvu i bori se za prava sebi sličnih.