Biblioteka Rumene Bužarovske

Rumena Bužarovska dolazi iz Makedonije, a njena književnost iz Engleske, iz Melburna, iz Feniksa, iz motela na američkom jugu, iz Tarboksa. Možda ste je negde sreli. Moj je utisak da sam je oduvek čitala, iako sam se s njenim pričama upoznala nedavno. Ne samo zbog pristupa formi i stilu kratke priče koji me podseća na omiljene autore, već zato što mi se čini da poznajem njene junake.  Videla sam ih prevozu, prošla sam pored njih na poslu, srela sam ih nekad, negde. I razmišljam da li se Rumena, dok je pisala, vodila onom Karverovom namerom: „Želim da čitalac bude potpuno uvučen u priču, da nije u stanju da odvoji oči od teksta, čak i kada mu gori pod nogama.“ Znam da smo svakodnevno okruženi slikama presrećnih ljudu, stavovima uspešnih, pametnih. Ipak nekako su življe priče o slikama koje neće biti naslikane, ljubavi koja neće biti izjavljena, životu koji nikada neće biti ispunjen – književnost zalutalih, inertnih, omamljenih.

Ima nečeg mitskog u njenim pričama, u podvizima njenih junaka koje društvo kažnjava za svaki prkos predstavama kakve vidimo u pozerskim treš postovima i stereotipnim ulogama. Ima nečeg herojskog u njihovom pomirenju sa sizifovskom kaznom. Ima nečeg univerzalnog u pokretu ruke ove junakinje dok se oprašta od izgovora, duboko u sebi zadovoljna što živi sama sa sobom. Zato Rumena Bužarovska dolazi iz Grčke, iz Petrograda, iz Londona. Ona dolazi iz Berlina i iz Njujorka. Ona je pisac, profesionalni čitalac i profesor književnosti. Nisam razgovarala ni sa jednom od ovih Rumena – nju možete pronaći u kabinetu za anglistiku na Univerzitetu u Skoplju. Razgovarala sam sa osobom koja  književnosti pristupa intimno, nepretenciozno i spontano. Baš kao i mi.

„Sedim i gledam kako kuće i stabla menjaju obličje dok boje postaju modre, a senke sve deblje. Jedna tačka zasjaji se dole na putu. Pa još jedna. Pa još jedna. Bude se svici i preplavljuju putić pod mojim dvorištem. Zatim se čuje zvonko kikotanje i koraci devojaka. Trče sa svicima po putu i mašu mi. Mašem i ja njima i govorim ćao, ćao, ćao.“

Odakle dolazi tvoja književnost? Ko su tvoji bogovi?

Nedavno sam pročitala odgovor Hemingveja na slično pitanje: ne samo što je nabrojao više od 10 pisaca, nego je pomenuo i mnogo vizuelnih umetnika. Time kao da je hteo da kaže da, naravno, sve ono što prolazi kroz nas, ono što konzumiramo kao tekst, kao slika, kao zvuk, to sve nekako utiče na rad jednog pisca – ili umetnika, svejedno. Tako i ja imam mnogo “bogova”, od Selindžera do Dostojevskog, od Čehova do Alis Manro. Uglavnom sam porasla uz rusku, englesku i američku književnost.

Šta je prvo što si napisala? A šta je prvo što si poželela da si napisala?

Prva “priča” koju sam napisala je u mom dnevniku i zove se “Topla, letna kvečerina”. Imala sam 9 godina, otprilike. Bilo je leto i bila sam u porodičnoj vikendici u Mavrovu, gde i dan danas pišem. Očito sam bila inspirisana prirodom, pa sam pisala o tome kako je sve oko mene lepo. To je iz današnje perspektive smešno, ali i simpatično. A prvo što sam poželela da napišem bio je roman Mire Alečković Zbogom velika tajno. Sećam se da sam je pročitala i htela sam i ja da napišem nešto tako – to je bilo negde u trećem ili četvrtom razredu.

Kakva se književnost čita u Makedoniji ovih dana?

Iskreno, ne znam. Ne čita se tako puno i posvećeno u Makedoniji kao u Srbiji – zemlja je manja, tržište je malo i ne diže se neka velika fama oko knjige kao što se to dešava kod vas. Imam utisak da izdavači i dalje ne znaju da koriste tehnologiju i društvene mreže da bi napravili „hajp“ i da bi zainteresovali ljude da pročitaju neke zanimljive, nove autore, a i ne prevodi se sve tako brzo kao u Srbiji. Recimo, prodaja knjige Olge Tokarčuk nije se povevćala nakon što je ona dobila Nobelovu nagradu. Veoma malo ljudi piše recenzije. Nikad nismo razvili neku čitalačku kulturu, ali pozitivan pomak je da se sve više čitaju novi makedonski autori.

Румена Бужаровска

Da li književnost koju predaješ utiče na književnost koju pišeš?

Naravno. Predajem američke autore i čini mi se da se to primećuje u mojim pričama.

U kakvom su odnosu Rumena-čitalac (profesor) i Rumena-pisac?

Profesorka i spisateljica, feminative su mi bitne. Ova dva moja identiteta držim odvojeno. Ne želim, kad me predstavljaju kao spisateljicu, da govore da sam profesorka – u principu ne dopada mi se kako se percepcija kod ljudi menja kad se čuje ta profesija. Zato se i retko tako predstavljam. A izbegavam da unosim identitet autorke na svoje radno mesto, takođe – radije bih da jedno nema uticaj na drugo.

Ko je tvoj idealni čitalac?

Ne volim da idealizujem. Ali volim tinejdžersku publiku. Tada je čitanje duboko i novo.

Koje bi naslove izdvojila iz biblioteke ovih dana?

Grupa autora, Deset najboljih priča na svetu 

Najviše od svega volim kratke priče, pa sam u jednom dahu pročitala Deset najboljih priča na svetu (Десетте најдобри раскази на светот) u izdanju makedonske izdavačke kuće, Templum. Koncept je intrigantan: urednik zove deset savremenih makedonskih autora da odaberu svoju omiljenu priču i da napišu esej o njoj. Pa tako, radi se ne samo o antologiji kratke priče, nego o antologiji knjževnih eseja naših autora. S jedne strane je uzbudljivo otkriti šta i zašto naši autori čitaju – u suštini, šta je uticalo na njihov rad i možda kako bi oni sami hteli da pišu (Lidija Dimkovska je odabrala Marinu Cvetajevu, Ivan Šopov – Nikolaja Gogolja, ja – Flaneri O’Konor, Magdalena Horvat – Luciju Berlin, Vladimir Martinovski – Rjunosuke Akutagavu). S druge strane, pristup pisanja eseja je jednako uzbudljiv: svaki autor različito pristupa analizi teksta. Pa tako, Olivera Kjorvezirovska, koja je odabrala priču makedonskog autora Petre M. Andreevskog, dala nam je stilistički koncizan esej koji sadrži podjednak broj reči kao i priča koju je odabrala. Magdalena Horvat, kao prava pesnikinja, napisala je intiman esej koji spaja njena iskustva sa iskustvima autorke; zanimljiv je i tekst urednika, Nikole Gelevskog, koji pokušava da da razloge zašto je odabrao (mačoističku i po mom mišljenju nebitnu) Borhesovu priču “La Intrusa”.

Светлана Алексијевич

Svetlana Aleksijevič

Nedavno sam počela da čitam njena dela – to je izvrsna dokumentaristička proza našeg vremena. To njeno odsustvo iz teksta, a s druge strane činjenica da je to sve sakupila, transkribovala, dokumentovala, složila – i sebe u to uložila bez sujete i iz ljubavi prema čovečanstvu je užasno dirljivo i moćno. Ali prestala sam nakon Rat nema žensko lice jer ipak me je previše uznemirila. Pre godinu dana navukla sam se na eseje Džoan Didion (Joan Didion) – možda sušta suprotnost Svetlani Aleksijevič, ali moćna, pametna, lucidna proza.

Deborah Levy, The Cost of Living

Sad čitam i eseje Debore Levi (Debora Levy). To je prodorna i jasna proza koja priča otvoreno o problemima savremene žene.

Arundati Roj, Bog malih stvari

Sramota mi je da priznam da nisam nikad čitala Arundati Roj, pa evo sad čitam Bog malih stvari. Za sad mi se čini  kao stilističko remek delo.

Olivera Kjorverzirovska, Ab’t

Jedva čekam da pročitam novi – i prvi – roman naše značajne prozne spisateljice, jedna od retkih kritičara kod nas, Olivere Kjorverzirovske, Ab’t, a čekaju me i eseji Rebeke Solnit (Rebecca Solnit) – The Faraway Nearby.

Оливера Ќорвезироска

Rumena Bužarovska napisala je četiri zbirke priča, od kojih su kod nas prevedene Moj muž i Nikuda ne idem (Izdavačka kuća Booka). Sve njene priče za svaku su preporuku, a meni se posebno dopada jedna rečenica iz priče „Nektar“: „Očekivao sam da će biti sranje.“