Zašto nije otišla? Porodično nasilje u seriji “Služavka”

Serija Služavka (Maid, 2021) u produkciji Netflixa predstavlja važan presedan u reprezentaciji nasilja u porodici kad su igrane serije u pitanju. Iako je priča smeštena u specifično američko iskustvo i institucionalne podrške ženama koje su žrtve porodičnog nasilja, serija Služavka prikazuje univerzalne aspekte ovog gorućeg društvenog problema i na taj način pravi prvi korak ka njegovom razumevanju. Zbog toga je moguće napraviti paralele i sa situacijom u Srbiji, u čemu nam pomažu aktivistkinje Autonomnog Ženskog Centra koje imaju veliko iskustvo podrške i rada sa ženama žrtvama nasilja, ali i aktivno učestvuju u nacrtima i poboljšanjima zakona koji se tiču nasilja nad ženama.

Serija Služavka prati tešku borbu mlade majke Aleks (Margaret Kvali/ Margaret Qualley) da pobegne od nasilnog partnera Šona (Nik Robinson/Nick Robinson), preživi i omogući svojoj trogodišnjoj ćerki odrastanje bez nasilja. Bez podrške porodice i prijatelja, bez stabilnih prihoda i krova nad glavom, za taj poduhvat joj je potrebna nadljudska snaga, ali da bi u tome uspela mora pre svega toga da uradi ono što je možda najteže: da se suoči sa činjenicom da je žrtva nasilja. Tek tada, ona može da pomogne sebi, a na kraju i drugim ženama koje prolaze kroz traumu porodičnog nasilja.

Autentičnost ove serije dolazi velikim delom iz toga što je inspirisana memoarima istog naslova i preživljenog iskustva Stefani Land (Stephanie Land[1]), koja je i pre toga pisala lično i angažovano o problemu siromaštva[2]. Međutim, upliv realnog dolazi i u samom izboru uloga majke i ćerke – koje su to i u životu i u seriji. Endi Mekdauel (Andie MacDowell) je majka Margaret Kvali i glumi Paulu, majku protagonistkinje Aleks. Ovakav kasting donosi jedan novi nivo autentičnosti u izvedbi obe glumice, čini njihov odnos još uverljivijim i pomaže da ih razumemo i saosećamo se sa njima. I Aleks i Paula su kompleksni likovi, obe su žrtve porodičnog nasilja i na mnogo načina predstavljaju ogledalo jedna drugoj. Iako često zamene uloge, pa ćerka preuzima ulogu majke, a majka ulogu ćerke, Aleks i Paula predstavljaju takođe vrlo čestu životnu okolnost žena koje su žrtve nasilja, a to je transgeneracijska trauma koja se na bizarne i komplikovane načine prenosi i ponovo iznova proživljava.

Promena društvene paradigme: Kako je problem nasilja sve manje društveni tabu i sve više tema o kojoj se javno govori, lako previdimo činjenicu da je istorijski ne tako davno brak bio institucija u kojoj se žena obavezuje na podređenost suprugu, te je i u velikoj meri tretirana kao muževljevo vlasništvo, pa se stoga i disciplinovanje žene kroz različite oblike nasilja – smatralo normalnim i zakonitim ponašanjem. Poslednjih par decenija svedočimo promeni te paradigme koja se jasno čita u razvoju karaktera majke i ćerke u seriji Služavka. Paula nije u stanju da imenuje svoju traumu, nije u stanju da je kontekstualizuje i prihvati, kao što ne može da se suoči ni sa dijagnozom bipolarnog poremećaja. Zbog toga je njen komplikovan odnos prema ćerki Aleks, koja donosi sve teške odluke za koje Paula nije imala ni uslove, ni snagu, pun kako kompetitivnosti i zavisti, tako i divljenja. Kroz odnos Paule i Aleks, dve generacije žena žrtava nasilja, reflektuju se spora ali sigurna društvena pomeranja kojima svedočimo, razvijanje institucionalnih podrški ženama, kao i kolektivno sazrevanje u razumevanju nasilja nad ženama kao društvenog i političkog problema, a ne normalizovana privatna/porodična patologija.

Autentičnost serije Služavka dolazi i iz životne priče Aleks, koja može da posluži kao paradigmatičan primer mnogih žena koje su prošle kroz traume porodičnog nasilja. Kod nas su mnoge žene sa iskustvom nasilja dodatno izložene crnom tržištu rada, eksploatisane za nadnice koje su ispod minimalnih, na šta one pristaju jer nemaju izbora.

Tanja Ignjatović, psihološkinja iz Autonomnog Ženskog Centra kaže da veliki broj žena kod nas „radi poslove daleko ispod svojih kvalifikacija, neretko žene sa višim i visokim obrazovanjem čiste po kućama, prodaju na pijacama ili rade druge teške fizičke poslove, što žene koje su preživele nasilje u porodici prihvataju bez osećanja poniženosti, posebno kad imaju dete o kom se brinu“. Motiv majčinske ljubavi je u seriji Služavka vrlo životno prikazan kao kontrapunkt prljavom i teškom poslu čišćenja za drugima. Na taj način serija uspešno izmiče sada već stereotipnom mizeri pornu u koji neretko skliznu reprezentacije teškog siromaštva.

Serija Služavka se dalje može razumeti i kao edukativna ilustracija pojmova psihološkog i ekonomskog nasilja, za koje postoji minimalno ili nikakvo medijsko razumevanje i reprezentacija. Samim žrtvama je jako teško da ih prepoznaju i zbog toga je dodatno značajan svaki napor u pravcu razgovora na te teme. U prvoj epizodi, Aleks ne razume svoju situaciju i iako instinktivno beži od nasilnog muža, smatra da njoj nije mesto u skloništu za žrtve porodičnog nasilja i da zauzima mesto nekom ko je prava žrtva. Ovo je jako česta situacija i kod nas, žene neretko misle da je jedino teško fizičko nasilje pravo nasilje, a na takvu predrasudu nailazimo i kod nekih predstavnika institucija i veoma je važno da se to što pre promeni. Opasnost, težina i ozbiljnost leži upravo u tome što ženama obično treba mnogo vremena, nekad i čitava decenija da bez pomoći i podrške sagledaju psihološko i ekonomsko nasilje kao pravo nasilje.

Vanja Macanović, pravnica iz Autonomnog Ženskog Centra kaže da je često upravo ta vrsta kontrole i ljubomore, koja se manifestuje kroz izolaciju i ekonomsku kontrolu predstavlja upozorenje i znak da može da dođe do ekstremnijeg vida nasilja: „Postoje čak i situacije koje se završe femicidom, odnosno ubistvom žene, a da nikad nije došlo do fizičkog nasilja. Ali je zato bilo psihološkog nasilja koje je trajalo godinama i kad je žrtva odlučila da ode, partner je ubio.“

Iluzija da postoji pravo i kobajagi nasilje je duboko ukorenjena u sve društvene pore i podržana je mitovima o idealnoj žrtvi. Pojam idealne žrtve[3] je prvi put opisao norveški profesor kriminologije Nils Kristi (Nils Christie) i do danas ostaje jako važan za razumevanje ogromnih objektivnih prepreka sa kojima se suočava veliki broj žrtava. Profesor Kristi je još davne 1986. ustanovio da status žrtve koji podrazumeva društvenu obavezu da im se pomogne, ne uživaju podjednako sve žrtve. Šta više, ukoliko se žrtva ne uklapa u stereotip idealne, što podrazumeva da je potpuno nevina, nedužna i sa dobrim namerama, nasuprot idealnog učinioca, koji je zao, pokvaren i socijalno demonizovan – žrtva neće ni dobiti legitimitet žrtve ni saosećanje, već niz pitanja i preispitivanja njenih namera i postupaka.

Vedrana Lacmanović iz Autonomnog Ženskog Centra, prateći medije zaključuje da „dominiraju stereotipne reprezentacije žrtava nasilja“, kao i da „mediji često opravdavaju počinioce, time vršeći sekundarnu viktimizaciju žrtava.“  Žrtve nasilja se često ugledaju na te reprezentacije i interiorizuju krivicu koja je društveno nametnuta spolja, odnosno nemaju načina da je promene i demantuju, što kako dodaje Vedrana: „vodi ka retraumatizaciji“.

Tanja Ignjatović objašnjava da se to u praksi reflektuje nizom društvenih predrasuda kojima se one dovode u pitanje: „Žrtvama se često prebacuje i sudi pitanjima poput dužine suknje, prebacivanja da su same birale tog i takvog partnera, da su nekako same odgovorne za to što im se dešava“. Tanja dodaje da se na to nadovezuje problem da nasilnici u javnosti mogu da kultivišu društvenu sliku šarmantnih, porodičnih i moralnih ljudi, te je žrtvama dodatno otežano da čak i svojim najbližima objasne da je taj isti divan muškarac nasilnik. Na slično nerazumevanje nailazi i Aleks, koja ne može ni prijateljima, ni ocu Henku (koji je i sam takav nasilnik), ni majci to da dokaže, niti da ih sasvim pridobije na svoju stranu kao svedoke u pravnoj borbi protiv nasilnog partnera. Zbog toga je važno to što ni Aleks nije idealna žrtva, jer na taj način serija pokazuje da je ona itekako vredna empatije i podrške u teškoj situaciji u kojoj se nalazi i da je važno razbiti društvene predrasude o idealnoj žrtvi i idelanom zločincu jer one samo dodatno perpetuiraju socijalnu nepravdu i nejednakost.

Pravni aspekat je posebno komplikovan i težak, jer kako kaže Vanja Macanović „porodično nasilje je jako teško dokazati, posebno ako ne postoje fizički ili materijalni dokazi nasilja, zato što se ono dešava u četiri zida i često bez svedoka, tako da je to reč žrtve protiv reči nasilnika“. Serija Služavka, na jasan i vrlo tačan način prikazuje izazove i otuđenost žrtve u sistemu čiji jezik one često uopšte i ne razumeju. Pa tako, prilikom prvog procesa, pri kom će Aleks biti prozvana nepodobnom majkom, ona umesto reči koje izgovaraju advokati u sudnici, čuje samo ponavljanje reči pravno. Vanja Macanović objašnjava da je i kod nas u krivičnim postupcima, sudski proces često traumatičan za žrtve: „U pravnom sistemu, teret dokazivanja nasilja nije na nasilniku, već na žrtvi. Jedini koji se na sudu ne zaklinje da će govoriti istinu je optuženi, tako da je fokus u potpunosti na žrtvi: ona je sama ispred sudije, tužioca i počinioca nasilja, odnosno njegovog branioca. Sudski procesi podrazumevaju da žrtva tokom nekoliko godina, u cilju dokazivanja nasilja, više puta ponovo prolazi traumu, zbog čega žene često odustaju ili se pokaju što su uopšte započinjale sudski proces“.

Aleks se na svom putu izlaska iz nasilne zajednice suočava sa raznim birokratskim i drugim preprekama i u nekim trenucima je jasno zbog čega čak i povratak nasilniku može da deluje kao jednostavnije rešenje. Čak i u društvu sa bolje regulisanom socijalnom pomoći, institucije mogu da deluju kao faktor koji doprinosi problemu, a ne rešenju. Serija Služavka ih prikazuje iznijansirano i realistično, kroz likove koji ih zastupaju, a koji su ponekad senzibilisani sa problemom porodičnog nasilja, a ponekad uopšte nemaju ni znanja ni razumevanja.

Vanja Macanović objašnjava kako je i kod nas to veliki deo problema: „porodično nasilje je toliko česta pojava, da se procenjuje da je svaka treća žena imala to iskustvo. Samim tim, svaki treći muškarac je počinilac nasilja, a to dalje znači da su sami počinioci i žrtve deo sistema koji treba da pomogne žrtvama. A oni to nisu u stanju, ako su sami žrtve ili počinioci.“

Nakon 10 epizoda prve sezone, važno je još shvatiti da serija Služavka predstavlja idealizovanu verziju događaja, priču jedne za američki kontekst privilegovane (mlade i bele) žene, čiji nasilni partner na kraju dođe sebi, shvati da nije u stanju da brine o sopstvenoj ćerki i sam prepusti starateljstvo. Srećne okolnosti pomažu Aleks da ispliva i zakorači u novi život bez nasilja i ponudi optimističan pogled na mogućnost transformacije traume. Iako je realnost najvećeg broja žrtvi porodičnog nasilja mnogo mračnija, serija Služavka predstavlja značajan početak razumevanja ovog komplikovanog i teškog problema, kao i početak odgovora na čuveno pitanje: Zašto nije otišla?

[1] https://www.goodreads.com/book/show/39218350-maid

[2] https://www.vox.com/2015/7/16/8961799/housekeeper-job-clients; https://www.theguardian.com/commentisfree/2016/jun/06/living-with-debt-leisure-vaction-alternatives; https://www.theguardian.com/commentisfree/2015/oct/01/i-lived-on-6-dollars-a-day-with-6-year-old-baby-extreme-poverty

[3] Christie, N. (1986) ‘The ideal victim’, in E.A. Fattah (ed) From Crime Policy to Victim Policy: Reorienting the Justice System, London: Macmillan.