Rent –a-porodica

Treba vam lažni dečko, roditelj, verenik, dete, kolega s posla ili javno izvinjenje? Nema problema – japanska agencija sa 800 glumaca različitih uzrasta i polova tu je da reši svaki porodični problem.

Ishii Yuichi je markatan, zgodan i sređen muškarac u srednjim tridesetim godinama. Po držanju i stavu biste pomislili kako je vlasnik neke ozbiljne korporacije ili startup-a koji je uspeo. Sve to je tačno – Yuichi ima kompaniju sa 800 zaposlenih u vlasništvu, kompaniju koja oživljava svaku želju vezano za ono što je po ovom mladom preduzetniku najvažnije u Japanu: pojavu. Family Romance iznajmljuje glumce za svaku intimnu ili porodičnu želju koja klijentu padne na pamet: da li samohranoj majci treba otac kako bi ćerku trgla iz pubertetskog ludila, da li dementni starac na samrtnoj postelji želi da vidi nepostojeću unuku ili studentkinja iz provincije želi da zadovolji rodbinske želje i uda se – kompanija obezbeđuje odgovarajućeg lažnog oca, unuku ili mladoženju čije karakteristike određuje klijent u obaveznom i detaljnom upitniku popunjenom nakon angažovanja.

Ishii Yuichii na zvaničnom sajtu kompanije “Family Romance”

Yuichi je ideja o kompaniji koja, kako sam kaže, stvara situacije „bolje od realnosti“ pala na pamet kada ga je prijateljica zamolila da glumi oca njenoj ćerki kako bi se upisala u željenu školu. Revoltiran školskim i socijalnim pravilima, koja zahtevaju oba roditelja i klasičnu formu porodice kako bi se dete upisalo, glumio je oca devojčici. Upis nije uspeo, ali Ishii dobija ideju da organizuje firmu koja bi se bavila takvim uslugama. Potpuno neverovatno, ubrzo dobija poslove koje nije mogao zamisliti u snovima.

Insert iz japanskog filma “Like father like son” Hirokazu Koreede iz 2013. koji tretira društvenu i socijalnu rigidnost modernog Japana preko odnosa rodtelja i dece

„Prvi, a i do sada najteži angažman, traje već 4 godine. Glumim oca devojčici koju su maltretirali u školi jer je otac napustio kada je bila mala“, ističe Yuichi. „Već 4 godine se viđamo, provodimo vreme zajedno i pomogao sam joj da prevaziđe pubertetske probleme pošto je pravi otac fizički zlostavljao kada je bila mala. Devojka ne zna da sam ja iznajmljeni otac i pitanje je da li će joj majka to ikada reći. U upitniku je bilo naznačeno da moram biti izuzetno blag prema njoj tako da nikada nemam „očinske“ reakcije. Vremenom smo razvili osećanja jedno prema drugom pa rastanci budu veoma emotivni. Teško je odglumiti reakciju kada vas „dete“ pita zašto ne možete da ostanete još malo, ali zato se uvek nalazimo na javnim mestima i tamo provodimo vreme. Kada plaćenom druženju dođe kraj kažem kako moram da se vratim svojoj porodici koju sam dobio nakon braka sa njenom majku i da je i meni teško. Ovo poslednje mi postaje sve teže da odglumim“,  završava  glumac koji popularnost svoje kompanije pravda odličnom konstrukcijom odnosa koji uvek prevazilaze realnost i sve loše stvari vezane za nju.

Za 20.000 jena na sat (plus troškovi), što izađe blizu 150 evra, bilo ko može dobiti savršenog glumca koji će odglumiti bilo kakvu situaciju.

Ponašanje je u potpunosti u skladu sa unapred zadatim zahtevima, a Yuichi kaže da ih to izdvaja u odnosu na konkurenciju: „Japanci sakrivaju prave emocije. Nama je najbitnija slika koju šaljemo drugima i u društvu. Zato se osećam počastvovan dok radim ovaj posao jer pomažem ljudima da prevaziđu probleme i krizne situacije u kojima se nađu. Deci nije lako bez oca, sredovečne žene nemaju više vremena ni živaca da izlaze i upoznaju se s muškarcima, lezbijke trpe neverovatan socijalni pritisak da se udaju, dok za bilo koju poslovnu grešku morate da se najponiznije izvinite šefovima. To su mi bile i najneprijatnija iskustva: išao sam zajedno sa pravim računovođom jedne velike kompanije kod njegovih šefova da se izvinim za grešku koju je napravio. Pošto oni nisu uopšte znali kako odgovorni izgleda, mogao sam da izađem pred njih glumeći čoveka koji je stajao odmah do mene. Klečeći, pognute glave, izvinjavao sam se šefovima dok su me obasipali najstrašnijim uvredama i verbalnom nasilju. U jednom trenutku mi je bilo toliko neprijatno i bio sam toliko ponižan da sam poželeo da ustanem i urliknem: „Nisam ja to uradio već ovaj pored!“, ali nekako sam se smirio. Suštinski, shvatio sam da radim stvari kao i svaki glumac i da je sve to uloga iz koje moram izaći na kraju radnog vremena. Nekada je veoma teško, samo dođem kući, srušim se na kauč i prebacujem televizijske kanale satima pokušavajući da se iskobeljam iz uloge. Ipak, na kraju dana, uvek uspem“, zaključuje preduzetnik čijih 800 angažovanih glumaca svih uzrasta i polova svakodnevno oživljavaju intimne situacije.

U poslednje vreme klijenti sve više traže glumce kako bi se promovisali na društvenim mrežama kao što su Instagram i Facebook. Ishii izdvaja čoveka koji je platio 5 glumaca da otputuju s njim u Las Vegas i provode se glumeći njegove prijatelje kako bi klijent svaki trenutak tog puta ovekovečio na Instagramu.

Veći broj glumaca se angažuje i na lažnim venčanjima gde glumi mladoženju, a ostali zaposleni u njegovoj kompaniji svatove, te bude angažovano i preko 50 glumaca. Troškovi svadbi prelaze i 2.000.000 jena (15.000 evra) što je veoma skupo. Ishii je do sada tri puta bio mladoženja lezbijkama koje više nisu mogle da trpe pritisak roditelja da se udaju. Nakon svadbi više nikada nije imao kontakta sa njima, osim jednom kada je ponovo igrao mladoženju na porodičnom ručku prilikom posete rodbine iz manjeg mesta. Takođe, masovne scene su ponavljane u još nekim slučajevima: Ishii je, zajedno sa kolegama, glumio i ožalošćene na sahranama gde je bilo premalo rodbine i prijatelja, kao i na predavanjima i prezentacijima gde je trebalo napraviti gužvu i postaviti pitanje iz publike. Te situacije su davale odlične rezultate tako da je i sam glumac angažovao svoje kolege da budu posetioci na jednom predavanju koje je držao kako bi napravio gužvu.

Striktno je definisano šta je dozvoljeno, a šta ne pravilima. Grljenje, ljubljenje, i posebno seks su strogo zabranjeni iako klijetkinje kojima glumci izigravaju date partnere često traže i te usluge. Ishii je bio i zaprošen nekoliko puta i žene kojima je glumio partnere ili oca njihovoj deci su mu izjavljivale ljubav. Te situacije je rešavao ovako : „Objasnio sam im da ja ne postojim u realnosti i da predstavljam uputstva sa pristupnice koju su potpisali. One su se zaljubile u ono žele od neke osobe, a ne u pravu osobu. Moj karakter je potpuno različit od uloga“. Ipak ako postoji jedna uloga koja voli to je oca koji provodi vreme u igri s decom : „Ma koliko bio umoran igra sa malom decom me uvek oraspoloži. Bio bih takav i sa svojom porodicom“.

Insert iz filma “Like father like son”

Postoje i klijenti koji od Family Romance-a traže bilo kakvo učestvovanje u potencijalno kažnjivim i nezakonitim radnjama. Najbizarniji slučajevi su, po Yuichi-u, bili kada su morali da obezbede bebu klijentkinji čiji otac je umirao, a pošto je bio dementan pomislio je da ima unuka s kojim je želeo da se pozdravi; druga situacija odnosi se na devojku obolelu od anoreksije koja je plaćala glumca da sedi pored nje i prežderava se dok ona gleda. „Taj slučaj se proširio i na druge anoreksičare pa imamo nekoliko glumaca koji rade takve stvari“, objašnjava osnivač i direktor verovatno najbizarnije kompanije u svetu.

Za kraj, Ishii Yuichi kaže da se termin „realnost“ često pogrešno tumači: „Pogledajte Facebook. Šta je tamo realno? Iako ljudi na fotografijama nisu plaćeni da budu na njima sve je toliko kontrolisano i filtrirano da ne znate šta je istina. Ako gledamo „realni svet“ shvatićemo da je on užasno nepravedan i zbog te nepravde postoji moja kompanija i izuzetno je uspešna. Detetu koje ima oca otac nije potreban, a devojci u vezi nije potreban momak. Mi postojimo zbog ravnoteže sreće u društvu i njegovim odnosima“. Ipak, Family Romance funkcioniše na stvaranju uverljivih laži, a Yuichi ima odgovor i na ovo : „A šta je istina? Detetu treba otac u jednom životnom trenutku, dobije ga i sreću tog trenutka pamti čitavog života. Ne mora nikada saznati istinu ili je može saznati kada odraste, ali savršeni trenutak ostaje za ceo život jer se desio u pravo vreme. Upravo zato nemam velikih želja u svom životu – iako često kod kuće sedim u agoniji razmišljajući ko sam, u stvari, ja i imam noćne more u kojima svojim klijentima govorim istinu, a većinu svojih snova sam ostvario kroz druge ljude i njihove savršene situacije. Upoznati toliko ljudi, ispunjavati njihove snove i želje i biti potreban nekome potpuno ispunjava i mene“, zaključuje ovaj čudni preduzetnik.

insert iz filma “Kikujiro” Takeshi Kitana koji govori o opsesivnoj potrebi japanske dece da imaju oca ili očinsku figuru

Da li bi ovako nešto uspelo negde drugde sem u Japanu – pitanje je. Ali, ma koliko se trudio da bude altruista, Ishii predstavlja jezivi proizvod alijenacije u modernom društvu. Zašto bismo se trudili oko odnosa sa voljenima kada je tu korporacija koja će sve uraditi umesto nas? I tako, nečujno, preuzeti naše živote.

*Fotografije: zvaničan sajt kompanije “Family romance” i screenshot-ovi iz filmova “Like father like son” (2013) i “Kikujiro (1999)