MAGIČNO PUTOVANJE 3

Treći deo putovanja se nastavlja u Solunu. Posle Artmosferica i Sofije, Bane, Mari i Boris stižu do mora.

Bane

Bežanje od uličnog goniča koji i posle 4 kilometra odlučnog govorenja “όχι” ne odustaje od misije da mi proda parfem i kupovina wahwah pedale za 30e (nuovo) su zadnja sećanja koja imam na Solun sa prve posete tom gradu – ekskurzija, srednja škola. Uzevši ceo taj put u obzir sećanja na Solun su još i ok, dok bi me ostale tačke tog Kontiki karavana (pri nekom sci-fi scenariju prinudne ispovesti svetim očima) direktno odvele do egzorcizma ili dubokih avinjonskih tamnica.

Penetrirali smo Solunsku železnicku stanicu oko pola 11 uveče i odmah se uputili ka baru The Residents u kojem je naš domaćin Thanasi to veče puštao muziku. Put nas je vodio čuvenom Egnatia ulicom na čijoj nas je sredini napustila Mari Viola, dok smo se mi pod sve težim bremenom rančeva spuštali ka Beloj Kuli u čijem je komšiluku bio The Residents i sanjali kriglu hladnog piva. Ulazimo u “lokal” gde Nikola i ja počinjemo već tako dobro ustaljenu praksu momentalnog zaboravljanja imena ljudi koji ti još uvek drže ruku u ruci. Boris je Thanasievu ekipu već znao od prošlogodišnje posete ovom delu Balkana te nam je on služio kao podsetnik raznolike palete grčih imena raspršenih, a kasnije i omamljeno razigranih po svim kutcima bara, koji je vidno bio inspirisan rustičnim i bizarnim enterijerima sličnih mesta oko berlinskog Kottbuser Tor-a.

Muzika koju je Thanasi birao je bila čudna mešavina pustinjskog garage-rocka, freak-folka, kolumbijskog-harmonika-hiphopa i rebetike, muzičkog pravca koji sam prvi put upoznao te veceri, a na koji se gleda kao na grčki tradicionalni “zatvorski” blues/folk. Rebetika najviše podseća na rane blues izvodjače, što jer su najraniji snimci žanra kao i kod ranog bluesa izvlačeni sa voštanih ploča, što jer su po formi a i sadržaju bili jako slični. Naime to uglavnom zvuči kao da je Robert Johnson svoje “izgubljene godine” proveo ne sa Belzebubom na raskrsnici, vec u grčkom zatvoru gde je gitaru utopio za pola “lutke” opijuma i buzuki sa jednom žicom satkanom od mišijeg debelog creva i tu natenane opevavao svakojake sudbine ostalih djavoljih slugu oko sebe. Stihovi rebetike su uglavnom mućkalica heroinskih paranoja i lučkih orgija izmedju mornara, oktopusa, kurvi, drekavca i svih zamislivih i nezamislivih bića sa kojima bi jedan propisno razvaljen osudjenik tog doba (1930e) stupio u seksualni intercourse. Osnovni problem u proučavanju ovog muzičkog štiva je naravno u nepoznavanju grčkog alfabeta, gde je razlikovanje imena numera kao i izvodjača podjednako jednostavno meni, beraču bunike iz Kambodze i DJ Harvey-u, te se opšteprihvaćeni način edukacije u ovom polju svodi na šerovanje youtube playlista ovog sadržaja. No, kada su nas ovi novi zvuci omamili na podijumu The Residentsa i kada smo shvatili da će nam naši pivski apetiti finansijski doći glave (4e po čaši) rešili smo da se obratimo tradicionalnom sadržaju rančeva, ruksaka, mešina i bisaga nas i naših predaka – skrivenoj čuturici domaće rakijice šljivovice. E onda je krenula prava panbalkanska zabava.

Dan je obeležilo lutanje po prelepim Solunskim ulicama nakićenim bespreglednim širokim balkonima i vizantijskim crkvicama čiji su temelji bili najmanje metar niže od temelja danasnjih zgrada, te smo imali osećaj da grad diše na dve ravni, na jednoj staroj crvenim ciglama optočenoj i na drugoj ravni onoj po kojoj hodamo danas , gde jedna sa drugom nisu delile čak ni isti vazduh, jer ušavši u obližnju bogomolju prvo što mi je zaokupilo paznju je ta gustina vazduha ispunjenog tamjanom i milijadrama sagorelih sveća. Našli smo se sa Mari na istom mestu na kom smo se i rastali predhodne večeri, stim da mi se činilo da je ona bila takodje u nekoj drugoj ravni prostor/vreme.

Pao je mrak a sa njim i lagana kiša i došlo je vreme da krenemo put kluba u kom ćemo puštati muziku to veče. Za razliku od The Residentsa enterijer je bio dosta elegantniji i uredjeniji, osoblje na ivici smirenosti što mi je dalo prvi znak da su večeri na ovom mestu verovatno prilično živopisne i posećene. Već sa prvim taktovima Nikolinog muzičkog izbora došla je ekipa lokalnih uživalaca životnih sadržaja opisanih u pesmama rebetike, sa savremenim obrtom izraženim u povicima ka dj pultu “έλα techno έλα”. U prvom trenutku smo se opirali ovim zahtevima što je dosta unespokojilo naše slušaoce te je jedan od njih izrazio želju da popriča sa nama u malom sokaku iza kluba. Razni scenariji su mi prošli kroz mali mozak ali sam ipak pristao i povinovao se na ovaj u najmanju ruku sumnjivi poziv na razgovor. Posle par minuta ćaskanja na temu njihovih želja i očekivanja vratili smo se u klub i dao sam Nikoli znak da malo “zamasti” jer kako sam se u sokaku uverio, stanje uma naših gostiju nije podrazumevalo lake note.

Postepenim zamašćivanjem smo polako prevazilazili mogućnosti sound systema da prenese sve ono sto smo želeli da serviramo sada već popunjenom podijumu. U rotacijama smene za dj pultom Thanasi je pokušavao da nas upozna sa što širim krugom svojih prijatelja i poznanika sa scene. Paleta likova definitino manje freaky nego pri bugarskom iskustvu, no krajnji utisak je bio vise nego pozitivan. Zadnja numera se završila kada je Sunce već bilo dosta visoko. Budjenje je donelo već tako dobro poznat osećaj koji se dao prenabregnuti samo velikim količinama coca-cole i junk food-a, koje smo uneli u sebe na putu ka sledećoj destinaciji – Thanasievoj vikendici u Olimpijadi, rodnom mestu Aristotela.

Mari Viola

Tumbali smo se satima da bi stigli do malog ribarskog mesta na periferiji Atosa. Nije puno obećavalo, a nisam ni očekivala ništa posebno, svi siti i zadovoljni. Pomalo rasejana i umorna samo sam tražila mesto da spustim glavu i da se zavučem u rupu bez tračka svetlosti. Sabiranje utisaka, u mom slučaju, traje danima, nataloženi materijal se prelistava, pa se preslišavam, zatim izvlačim zaključak, znam da sam analna, ali jače je od mene. Praktikovala sam uhodanu rutinu pet dana provedenih u Olimpijadi, soba/plaža, sa kreativnim tvistom plaža/soba. Dobila sam oštru kritiku za manjak entuzijazma, bez učinka, ništa se nije promenilo.

Olimpijada, nazvana tako po Aleksandrovoj majci koja je tu bila zatočena na obližnjem otoku, činila je klaster vikendica bez traga antičkog nasledja, samo je portret Aristotela na centralnom trgu aludirao na nekadašnju važnost mesta. Nista inicijacija, nista ciščenje, samo prolazna etapa, tako sam se postavila. Knijiga i pučina, ništa drugo nije bilo važno. Grevs mi je bio najbolji prijatelj tih dana, izneli smo pitanje tračkog kulta ponovo na svetlost dana. Kaže stari prijatelj, u uvodu, da su česte dionizijske misterije u htonsko doba, pre solarnog preuzimanja trona, koristile ambroziju kao osnovno orudje u dostizanju transa.

Ambrozija, nektar bogova, je po svemu sudeći spravljana od jakog crnog vina i raznih dodataka od kojih je jedan, mozda i najvažniji, Amanita Muscaria kod nas poznata kao gljiva Muhara. Jako halucinogeno dejstvo razjarivalo je sveštenice kulta, koje bi potom tumarale šumama u potrazi za žrtvama. Nasilje u religiozne svrhe zvuči kao odlično opravdanje, doza koja čini razliku izmedju otrova i leka ovde deluje kao tanka crvena linija. Samo su posvećeni imali privilegiju da piju iz Ganimedove amfore, za ostale je to bio nedostišan san. Sam Dionis, bog preporoda, umiranja i ponovnog radjanja, obećavao je izobilje i besmrtnost, okićen lozom, večiti dečak razigran medju menadama i satirima, nesposoban da razdvoji igru od zbilje, stajao je zaštitnički iza svojih vesnika, spreman da oprosti svaki čin krvoprolica učinjen u njegovu čast. Odličan patron, bez strogih pravila, dobar izbor za svakoga ko ne želi da preuzme odgovornost. Mislim da taj kult ponovo živi medju nama, ne zove se istim imenom, nije u istom ruhu, trendovi su se malo promenili, ali suština ostaje ista, dezintegracija kroz opijenost, nikada potpuna, uvek nedovršena, ciklus bez početka i kraja. Ima nešto veoma primamljivo u procesu gubljenja svesti i parametara, kao smrt u tarotu, sa akcentom na preporodu, odrešene ruke i sve opcije su otvorene.

Sve mi je to zvučalo previše dobro da se ne bih identifikovala, zatvorila sam knjigu i otvorila geografsku kartu, sledece odredište, vrhunac putovanja, po mojoj proceni, nalazilo se na samoj granici sa Turskom, Posejdnov tronožac, mesto sa koga je bog mora posmatrao Trojanski rat, i dalje je vazilo za sastajalište tračkih veštica, gde su drevne misterije i dalje vrlo žive, tu se nikada nije zapatilo hrišćanstvo, čak je i Dorski patrijarhat uzmicao pred Daktilima Boginje Majke. Ostatak vremena sam provela u isčekivanju, nestrpljiva da se što pre pomerimo i uputimo ka ostrvu pod velom senke, tu bi najzad mogla da dokučim nedokučivo, ili ne.