Množina iz koje izostaju žene?

rad na headeru: Ivana Bašić, Asleep, 2015, body, feathers, wax, pillows, weight, pressure, silicone

Pronašla sam na sajtu jednog lokalnog portala poziv na glasanje za najboljeg mladog umetnika gde je žiri sastavljen od članova redakcije. Odlazim da vidim nominivane umetnike i na listi od deset umetnika nailazim na jednu Maju. Jedna druga Maja je na listi najboljih književnika istog portala. To mi bode oči i problematično je na nekoliko nivoa.

Ja jesam žena, postoji nekoliko dokaza za to, pretežno biološke prirode. Kad dođe do mojih raznoraznih uloga u porodici, emotivnim vezama, društvu, poslovnim odnosima, lako se zbunim jer lepo osećam da nisam baš sasvim žena, što me u nekom novom smislu čini i još vise ženom. Ženom koja je uvažila sopstvenu raznolikost ili odudaranje od zadatog modela. Koja zna da model postoji, koja je razmotrila karakteristike modela i dovela ih u pitanje. Koja oseća da je model ponegde jači i dovoljno duboko ukorenjen da nikakva empancipacija ne može ili ni ne treba da pomogne. Dakle, svakako sam žena. Čak i onda kada me krase karakteristike koje bi tradicionalno pripale modelu muškarca, ja sam interesantna mešavina jednog i drugog koja me čini tačno ovakvom kakva sam, ali i dalje, insistiram, ženom.

Ivana Smiljanić, IMPRINT, fotografije, 40 x 30cm, 2005

Ovde je jasno da za mene reči žena i čovek stoje kao sinonimi podjednako koliko bi sinonimi bile i reči muškarac i čovek, ali svesna sveta oko sebe shvatila sam da je nedovoljno uvažiti lični primer kao opšte pravilo, jer tamo spolja stvari funkcionišu pomalo drugačije. Činjenica da se nikada nisam osetila diskriminisano ne znači da nikad nisam bila i ne znači da druge žene nisu.

Iz te tačke krenula je jedna duga introspektivna faza, potreba za učvršćenjem sopstvene pozicije kao pojedinca i pojedinke koja ne želi da joj pol niti rod određuju uspeh ili napredak, kroz shvatanje sopstvenih uloga u ličnoj, ali i izvedbi ostalih. Sa druge strane, svest mene kao žene da postoje druge žene i generalno ljudi koje nemaju istu svest o ovom pitanju, učinilo je da se osetim odgovornom da to pitanje problematizujem.

Moja indiferentnost prema sopstvenoj poziciji žene koja se oseća dovoljno ravnopravnom da pitanje ravnopravnosti ne vidi kao problem zaličila je odjednom na vrlo popularnu opasnost da doprinesem jednoj predugoj tradiciji ignorisanja i neznanja.

Zato ovaj tekst pišem iz svoje ambivalentne pozicije osobe koja u jednom smislu i suštinski ne pravi razliku između muškarca i žene, ali koja je rešila da osvesti značaj razlike u tretmanu jednih i drugih, i to pre svega u profesionalnom polju. Istorija i viševekovna tradicija ignorisanja žene kao lica dovoljno stručnog u bilo kojoj oblasti da se izdvoji i kvalifikuje u nadmetanjima koja nekakvim čudesnim speltom okolnosti pripadaju muškarcima dosta je duga. Još je duža tradicija osporavanja i omalovažavanja sposobnosti žena i ne treba zaboraviti da je tek druga polovina prošlog veka donela prve suštinski važne promene u smislu izjednačavanja pozicije žena kroz pravo glasa, prava na privatnu svojinu i sl, koja su do tada pripadala isključivo muškarcima.

I danas često kada se poneka žena izdvoji kao dovoljno dobra da bi bila uvažena i prepoznata za svoje kvalitete, ona je tu jer je dokazala, manje ili više očigledno, da može da se nosi sa svojom muškom konkurencijom, tj. da je uspela da parira kriterijuma odveć uspostavljenim od strane muških suparnika. Tek kad se pojavi dovoljno žena istrajnih da formiraju sopstvene lige i kružooke možemo da pričamo o nekakvoj ravnopravnosti, do tad one su manje vredne jer je kao prava vrednost ili mera uspeha uzeta ona koja je do tad vladala u preovlađujuće muškom okruženju.

Ovde ne sugerišem na zaveru muškaraca protiv žena, jer su i same žene dovoljno puta pristale da se izjednače sa muškim parnjacima kao da je to bio jedini način da prepoznaju i prihvate sopstveni kvalitet i uspeh. Dobri su primeri iz sporta ili veština u kojima su se tradicionalno muškarci promovisali kao uspešni i veoma često kao jedini dorasli teškim zadacima. Takodje, često sam čula kako ni žene, a ni muškarci kada bi se zamislili u ženskoj koži, ne vole da se postave snishodljivo spram sebe samih da traže i bore se za ono što bi po logici stvari trebalo da im pripada. Ali ta logika je toliko nelogično ustanovljena da ja zapravo snishodljivost nalazim u nepreispitivanju iste, u pomirenosti sa njom i latentnim gajenjem te nelogičnosti skoro iz nemara i puke pasivnosti obe strane.

Tijana Radenković, Physical identity, 2014

Ja sam gradjanin, student, fotograf, umetnik. To je istina, ali prevedeno na mnoge strane jezike to momentalno obuhvata dve istine, jer su neke druge sredine morale da porade na tretmanu tog dualiteta u praksi. Ni sama ne znam šta da mislim kad čujem da u parlamentima mora biti toliko i toliko žena, da mora da se zadovolji kvota zaposlenih žena u upravnim odborima raznoraznih institucija… Pitam se kakve veze ima da li su muškarci ili žene, dokle god su i jedni i druge stručni. Međutim, problem ne bi bio broj jednih ili drugih da su i jedni i drugi bili podjednako ohrabreni i omogućeni da se ispolje i istaknu svoje kvalitete. Problem je što nisu. Stručnih žena ima koliko i stručnih muškaraca, i to gotovo u svim oblastima podjednako, ali iz nekog razloga o tome malo znamo.

Dok sam studirala matematiku saznala sam za jedno žensko ime u istoriji programiranja – Adu Bajron (i to plašim se samo zato jer je rođaka poznatog pesnika), iako je u amfiteatru dominiralo ženska studentarija. Kad sam studirala umetnost u Beogradu nisam čula ni za jedno žensko ime sem u kontekstu ljubavnice, muze, modela nekog odveć uvaženog umetnika… Kasnije, na Akademiji u Beču su naprotiv preterali sa kursevima iz gender studies-a. Na prvoj godini studija grafičkog dizajna dizajnirala sam poster za predavanje žene tipografa – tipografkinje, koja je pričala o tome kako je to biti žena tipograf i sećam se da sam sebi delovala više kao šovinistkinja nego kao feminista, dok sam pokušavala da razumem čemu služi to agresivno insistiranje.

Nina Zeljković, Nothing else really exists, bw 3d video, 013

Nina Zeljković, Current flow, 2’’ loop video, 2014

Sad sam rešena da to agresivno insistiranje jeste jedan od načina da se stvari postave na svoje mesto, da se preispita tradicionalni model koji ako je nekad davno i imao smisla (?) više ne bi trebalo podsticati da opstaje. U tome je pre svega važna svest pojedinaca. Konfrontirajuća, ali nekonfliktna borba kroz medije i javnost, uz neophodnu solidarnost žena, bio bi način da se ta svest aktivira. To nije agresivna borba već osvešćen zdravorazumski pristup činjničnom stanju – da nas već ima podjedanko istih i da tome treba dati prostor, vreme i ime.

Ja sam gradjanka, studentkinja, fotografkinja, umetnica. Srpske verzije zvuče rogobatno, ali u sebi sadrže predivnu tananost zbog koje kad god mogu insistiram na upotrebi ove jezičke začkoljice. Ona lako zazvuči kao formalnost, ali je trenutno posmatrana kroz društveni kontekst mnogo više od toga. Iako mi je uglavnom nevažno kako sebe nazivam, shvatam težinu ovih reči svaki put kada ih izgovorim. Svesna da param uši sagovornika, a čak i sagovornica, mnogo je važnije što znam da se na taj način formira svest o postojanju ove još uvek nezanemarljive razlike. Dokle god se razlika bude zanemarivala biće očigledna i smetaće. Da bi se razlika iznivelisala mora se prvo uočiti i mora joj se prići sa adekvatnom pažnjom dok se ne ustoliči kao prirodna i društvena, ali uvažena a ne ignorisana. Tu mogućnost da se kroz jezik ispoljim kao žensko shvatam kao zgodan instrument za izmenu pristupa jednoj temi u širem društveno-političkom kontekstu; kao alat u osvešćivanju nečeg veoma očiglednog, ali istorijski zanemarenog. Zato sam zahvalna na toj mogućnosti koju mi naš jezik pruža da ostanem stroga i precizna dok se ne prihvati da razlike postoje kako bi se eventualno jedanput ispostavile kao nevažne, ili makar nevažne kao kriterijum za filtriranje i isticanje kvaliteta, jer za sada to izvesno nije slučaj.

Da jeste, da je slučaj da su te razlike zaista nevažne, na listi 10 najboljih umetnika mali bi problem bio ignorisanje roda kroz jezičke konstrukcije i dve Maje bi uz razne druge Maje manje delovale kao greška i nemar odgovornih. Ovako, mnogo većim i osnovnim problemom te liste smatram odsustvo ženskih imena, i to samo zato što sasvim pouzadano znam da postoji daleko više od jedne umetnice koja bi se mogla kvalifikovati za listu najboljih u bilo kojoj rodnoj konkurenciji u bilo kojoj kategoriji ili disciplini, i što toga treba da budu svesni i mučkarci i žene, stručni članovi svih ovozemaljskih žirija.

Marija Knežević, 2013, akril na staklu, 100cm x 70cm