Da li imate preko 18 godina?

Žene koje otvaraju vrata kratkim pričama – o Bookinim zbirkama sa Ivanom Bevcom

Ako izbegavate kratku formu, gubite mnogo toga što kvalitetna savremena književnost ima da ponudi. A ono što trenutno nudi su brojne autorke iz zemlji i regiona koje pišu intenzivnije od života.

0
1

„Kada imate tu priliku da uživo vidite autorku i njen nastup, kada vidite kako izgleda kada njene rečenice hipnotišu masu i kako je ljudi pažljivo slušaju, reaguju na pravim mestima, smeju se, mršte i na kraju je isprate gromoglasnim ovacijam, vi shvatite da ispred sebe imate nešto posebno“, rekao je u razgovoru za Before After Ivan Bevc, urednik izdavačke kuće Booka.

Upravo ovo bio je slučaj kada je pre nekoliko godina na Festivalu Krokodil prisustvovao prvim čitanjima Rumene Bužarovske u Beogradu. „Tada mi je bilo jasno,“ nastavio je on, „da je preda mnom književnica koja ima ogroman potencijal i snagu. I, s jedne strane, kad bi neko rekao: E, sada ćemo da objavimo mladu, nepoznatu, makedonsku autorku kratkih priča – to zvuči kao recept za neuspeh. Međutim, ne možete ništa u životu uraditi ako malo i ne rizikujete.“

Rizik se, čini se, isplatio više nego što se moglo očekivati. Bužarovskina zbirka pripovedaka „Moj muž“, koja tematizuje svakodnevicu žena, njihovih odnosa sa supružnicima, decom, kolegama, prijateljima, širom okolinom i, na kraju krajeva, samima sobom, objavljena je 2017. godine i do danas je prodala više od 12.000 primeraka.

U Srbiji su nedugo zatim osvanula i druga dela ove spisateljice, sa zbirkom „Nikuda ne idem“ objavljenom 2019. i „Osmicom“, koju smo u knjižarama mogli kupiti još s kraja 2020. godine. Mesecima ne silazeći sa spiskova bestselera, Bužarovska je za kratko vreme, kako u regionu, tako i u inostranstvu, postala pravi književni fenomen i jedan od vodećih glasova kada je reč o portretisanju realnog ženskog iskustva u patrijarhalnom svetu Zapadnog Balkana, ruku pod ruku sa svim njegovim psihološkim i socijalnim problemima.

„Tu se desio i jedan sjajan momenat,“ rekao je Bevc, „gde je stvarno došlo do jakog osećaja prepoznavanja kod publike.“ Uporedivši uspeh Rumene Bužarovske sa talasom „Moje genijalne prijateljice,“ koja je i dalje jedna od omiljenih poslastica na lokalnoj književnoj trpezi, za urednika Booke ovo je bio važan trenutak za savremenu žensku prozu.

„Elena Ferante je pokazala“, objašnjava Bevc, „da kvalitetno žensko pismo može biti komercijalno, a da i komercijalno žensko pismo može biti kvalitetno. I tu su se neke stvari lepo poklopile. Formirala se jedna ozbiljna čitalačka grupa i drago mi je da je baš zbirka priča Moj muž na ovakav način zadobila njihovu pažnju.“

I zaista – odjek koji je stvorila uzdrmao je temelje domaće literarne scene, okrenuvši je za 180 stepeni u pravcu kratke forme. „Rumena je tu napravila jedan veliki iskorak i otvorila vrata,“ dodaje Bevc. „To je ono što je jako bitno – da neko povuče i da šira čitalačka publika shvati kako kratke priče nisu bauk.“

U našoj ubrzanoj svakodnevici 21. veka, koja uporno prati ritam sličan nekoj pokretnoj traci koja nikako ne može da se zaustavi, malo je onih koji usred mnogobrojnih obaveza mogu da se uhvate u koštac sa podužim romanima, serijalima i drugim maratonskim književnim formama. I, mada je dugo bila gurana u stranu, kratku formu smo vremenom, barem u Srbiji, sve češće počeli da viđamo na listama najčitanijih knjiga. A mnogi bi, poput Ivana Bevca, rekli da se tu našla i sa zakašnjenjem i sa pravom.

„Kratke priče treba čitati zato što su fenomenalne za ovaj naš način života,“ objašnjava Bookin urednik. „Možete ih čitati svugde i stalno – na telefonu, kod kuće, dok se vozite autobusom, pred spavanje ili dok nekoga čekate. One su zaista blago i veliko su majstorstvo autora. Ako neko nije čitao kratke priče i uporno ih izbegava, gubi mnogo toga što književnost ima da ponudi. Često kratka priča od nekih 15-20 strana u sebi sadrži više nego mnogi romani. Na malom prostoru može se spakovati toliko bola, toliko realnosti, toliko iskrenosti i dubine, da se to danima posle toga vari.“

A one koje pakuju, ili, ako ništa više, one koje su trenutno tome najvičnije, su možda po prvi put od kad je to istorija dozvolila – žene. Čini se da smo barem na ovom polju izašli iz onog vremena kada je muško pisanje bučnije i prisutnije, te je literarna pozornica naizgled spremna da na nju kroče brojni glasovi spisateljica koji su joj vekovima nedostajali.

„Generalno autorke jesu dominantije u odnosu na autore poslednjih godina,“ smatra Bevc. „A neminovna je istina da su žene prosto bolji čitaoci, brojniji čitaoci i da se samim tim negde i one okreću ka delima koja su im bliža – a bliža su im verovatno dela koja pišu autorke. Mi sad možemo da razmišljamo šta se desilo sa muškom čitalačkom publikom. To je verovatno tema o kojoj će se vremenom morati podrobnije pričati, ali neosporivo je da su ženske kratke priče trenutno nešto najbolje što postoji na tržištu.“

Ako pogledamo Bookin katalog dosadašnjih izdanja, ovu informaciju lako možemo i da potvrdimo. Počev od prve zbirke priča koju su ikada izdali, „Baš ti, baš tu“ američke rediteljke, dramaturškinje i scenske umetnice Mirande Džulaj, koja je u Srbiji objavljena 2011. godine, pa sve do „Mliječnih zuba“ Lane Bastašić i „Kraja raspusta“ Ane Miloš, koje su 2020. i 2021. napravile pravi bum u zemlji i regionu, pred nama je jedna riznica savremene proze koja popunjava sve one prazne rupe kvalitetne književnosti.

„Čitajući, njih,“ kaže Bevc, „vi dobijate mnogo više informacija o svetu u kojem zaista živimo. Nekako mi se čini da su tu žene mnogo konkretnije. One mnogo više hvataju duh vremena. Mnogo su realnije, mnogo su spremnije da progovore o raznim tabu temama, o problemima, o odnosima, o roditeljstvu. Čini mi se da se žene prosto intenzivnije daju životu i svemu ostalom. Muškarci se tu malo drže iznad situacije, što dovodi do toga da gube kontakt sa stvarnošću.“

Verovatno zato i ne čudi što je u poslednje vreme jedan od najuspešnijih muških autora Karl Uve Knausgor, jedan od retkih književnika koji i dalje ima kontakt sa realnošću i o njoj ume da piše. „Ali ipak,“ zaključuje Bevc, „mislim da je publika poželela da pročita baš te neke prave, svakodnevne priče, da prepozna i sebe i svoje bliske osobe u pisanju i da su to prosto više dobili od autorki.“

Dovoljno je da se, primera radi, osvrnemo na zbirku Lane Bastašić kako bismo ove nedostajuće karike i pronašli. Nakon izuzetno uspešnog romana prvenca, „Uhvati zeca“, kroz 12 pripovedaka i isto toliko raznolikih dečijih glasova u ulozi pripovedača, ona je u svojoj prvoj zbirci vešto uspela da uhvati sirovi i surovi duh odrastanja na Balkanu onako kako to mnogi pisci pre nje nisu umeli.

„Svi smo mi bili deca i nekim delom sebe smo to i ostali,“ govori Bevc o popularnosti „Mliječnih zuba.“ „Vrlo dobro se sećamo da detinjstvo nije ono što nam se često predstavlja kao idilično doba, doba u kojem je sve bilo divno, šareno i slatko. Svako ko je odrastao zna da je detinjstvo skopčano od gomile nesigurnosti, strahova i traumi, a Lana je to lepo uvila i ispričala na način koji nije toliko lak za čitanje, ali jeste fenomenalan.“

Razbivši mit o deci kao bezbrižnim i divnim bićima, njena zbirka funkcioniše i kod mladih čitalaca, koji možda još uvek prevazilaze pubertetske muke, ali i kod onih starijih koji i sami imaju decu i verovatno mogu da prepoznaju neke od groznih stvari o kojima ova književnica izuzetno pitko piše. „I deca su ljudi,“ kaže Bevc, „samo manji. Mislim da je ta knjiga jako važna baš zbog toga.“

Ali nisu samo ovakvi glasovi oni koji su potrebni književnosti. Potrebni su svi glasovi, bitno je samo da su kvalitetni. Srećom, u regionu ne manjka polifonije. U Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, nikada do sada nije bilo toliko žena koje pišu i nikada nisu pisale bolje. Neke spisateljice, poput Magdalene Blažević u zbirci „Svetkovina“, baviće se ratnim temama i brutalnošću seoskog patrijarhata, dok se, s druge strane, pojavljuje Ana Miloš koja pokriva urbane teme obojene blago fantastičnim elementima. Čak i za čitaoce sa najspecifičnijim ukusom, paleta balkanske književnosti, a posebno one ženske, ima mnogo toga da ponudi.

„Po mom mišljenju,“ dodaje Bevc, „najbitnije je da svako piše ono što zna i oseća. Da ne pokušavamo da se pretvaramo, da ne pokušavamo da pišemo o stvarima koje ne znamo i koje nas ne dotiču samo zato što je to sada u trendu ili zato što mislimo da će publika to tražiti. Publika će najradije čitati ono što je izvorno i pravo. I prepoznaće iskren glas ako on jeste takav.“ A glasovi naših autorki, na svu našu sreću i radost, zaista jesu takvi.

„Ne treba ih čitati zato što su žene,“ rekao je Bevc na kraju našeg razgovora, „nego zato što su sjajne. U ovom trenutku žene prosto bolje pišu. Treba čitati i dobre knjige koje pišu muškarci, apsolutno, ali žene su one koje sada same od sebe iskaču u prvi plan. Krajnje je i vreme bilo da dođemo do ove tačke gde se stvari obrću.“

Ivan Bevc // Foto: Nemanja Knežević

U međuvremenu, dok ne dođe nova generacija muških autora i do tačke u kojoj će se stvari iznivelisati, stvorivši tako jednu ravnopravnu, raznoliku i sve u svemu odličnu literaturu, pred nama je period sazrevanja ženskog pisma kakvom smo se stolećima unazad samo mogli nadati. Ako smo pametni, odrastaćemo čitajući ove izvanredne ženske autore, jer je ključ, kako tvrdi Ivan Bevc, samo u tome da književnost bude dobra.

*naslovna ilustracija: Monika Lang (za roman “Životinja” Lise Tadeo)

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ivana J. says:

    Bravo za intervju.

Ostavite komentar:

Slični članci: