Zabranjivane i spaljivane knjige

Šta je veoma važno da znate ukoliko želite da budete diktator i tiranin, ili truli moralizator? Važno je da znate da vaši najgori neprijatelji veoma često nisu ljudi, već ideje. Problem je što je njih, za razliku od ljudi, malo teže uništiti, jer za početak nisu od fizičkog sveta. Dakle, ono što morate učiniti je da se upečatljivim simboličkim gestom obračunate sa dostupnim vidovima opredmećenja ideja. A gde ideje najviše vole da se razmnožavaju? U knjigama, naravno.

Naravno, najbolje je preventivno delovati. Evo, recimo, kao Fidel Kastro. Veoma lep primer tipičnog levičarskog diktatora, ovenčan pobedom u slavnoj revoluciji, čovek iskren i veoma otvoren. U jednom maratonskom intervjuu iz ’65 on je američkom novinaru bez trunke snebivanja i uvijanja lepo objasnio kako slobode štampe i izražavanja na Kubi nema, niti će je skoro biti. Jednostavno, em se nema papira za bacanje, em u tom trenutku mlada i sveže formirana komunistička vlast, koja je pre samo par godina izvojevala pobedu teškom oslobodilačkom revolucijom, trenutno ne može da istrpi da je bilo ko kritikuje. Stoga na Kubi u tom trenutku nije moglo da se po novinama piše protiv Fidela i Partije, niti su smele da se objavljuju knjige koje bilo šta u vezi sa revolucijom dovode u pitanje.

Pre nego što krenemo da navodimo primere zabranjivanja i uništavanja knjiga, ne bi bilo loše da napravimo jednu malu klasifikaciju. Književnost se stavlja van zakona i uništava uglavnom u dve situacije:  – od slučaja do slučaja, kada su u pitanju uglavnom pojedinačni naslovi, ili opusi određenog autora/autorke, – sistematski, kada se određeni režim, ili sistem vlasti odluči da detaljnije i strukturnije pristupi zatiranju jednog šireg korpusa književnosti.

U prvom slučaju, dakle kada fokus stavljamo na određenu knjigu i/ili autora/ku, većini će sigurno na pamet najpre pasti “Satanski stihovi” Salmana Ruždija. Ovaj roman, prvobitno objavljen u Engleskoj 1988. izazvao je kontroverze neviđenih razmera, i to u celom svetu. Muslimanske zemlje i zajednice u drugim državama su se sa zapanjujućom hitrošću knjige odrekle, osudile je, zabranile i uništavale kada god su stigle. Iste godine kada je objavljena, odmah je bila zabranjena u Indiji, Bangladešu, Sudanu, Južnoafričkoj Republici i Šri Lanci. Tokom naredne godine osudi “Satanskih stihova” se pridružilo još 16 zemalja. I u svima njima je zabrana i dan danas na snazi. U Engleskoj su lideri i laburista i konzervativaca napadali Ruždija. Godine 1989. stvar izmiče kontroli, kada iranski verski vođa Ajatolah Homeini izdaje fatvu, tj. odobrenje religijskog poglavara da ko god može ubije Salmana Ruždija i sve ljude koji imaju veze sa tom knjigom, a ukoliko ne može, da na njih ukaže nekome ko može da ih ubije. Fatva je i dalje na snazi, jer da je ukine može samo onaj ko ju je izdao, a taj je umro te iste godine u junu. Dok se samom Ruždiju ništa nije desilo svih ovih godina, jer mu je dodeljena policijska pratnja, užas je snašao neke druge koji su imali veze sa tom knjigom. Njegov prevodilac na japanski jezik Hitoši Igaraši je izboden na smrt 1991. Etore Kapriolo, italijanski prevodilac, takođe je izboden nožem u Milanu, iste godine, ali je preživeo. Izdavač “Satanskih stihova” u Norveškoj Vilijam Nigard je prilikom atentata zbog ovog romana tri puta upucan u Oslu. Aziz Nesin, prevodilac na turski jezik, bio je jedna od meta napada tokom masakra u Sivasu, kad je besna rulja zapalila hotel u kojem je odsedao.

U tom smislu, sasvim fino je prošla i “Životinjska farma” Džordža Orvela iz 1945. U Rusiji i na Kubi je momentalno bila zabranjena, zbog očigledne kritike komunizma, dok je u Kini zabranjena engleska verzija, a cenzurisani prevod na kineski je odobren. U Keniji je iz nekog razloga knjiga zabranjena 1991. Neki kažu da se liderima nije svidelo toliko ismevanje korupicje. Ali je zanimljivo da je u Ujedinjenim Arapskim Emiratima zabranjena tek 2002. godine i to zbog toga što su svinje, koje su prema islamu nečiste životinje, glavni junaci, a pored toga postoje i scene konzumiranja alkoholnih pića.

Ujedinjeno Kraljevstvo je recimo, oduvek bilo veoma osetljivo na literaturu koja sadrži seksualne eksplicitnosti, pa su stoga romani koji su obilovali golotinjom i erotikom bilo koje vrste jako često bivali stavljani na led, da se malo ohlade i dođu k sebi, ali su pre ili kasnije vraćani u opticaj. Tako je recimo Džojsov “Uliks” u Ujedinjenom Kraljevstvu bio zabranjen od 1922. do 1930; “Bunar usamljenosti” Redklif Hol je zbog bavljenja lezbijskim temama bio zabranjen od 1928. do 1949; a, sasvim logično, najviše vremena za hlađenje je trebalo “Ljubavniku lejdi Četerli” D. H. Lorens, koja je zabranjena 1928. i ponovo štampana tek nakon 32 godine. Knjiga na koju se budno motrilo zbog bludničenja, besprizornosti i ugrožavanja moralnih vrednosti je, naravno, bila neizostavna Nabokovljeva “Lolita”. Britanska carina je imala nalog da ne sme dopustiti nijednom primerku ove knjige da uđe u zemlju, mada sve to nije potrajalo dugo, svega četiri godine (1955 – 1959). Slično je prošla Milerova “Rakova obratnica” koja je iz istih razloga u SAD bila zabranjena od 1934. do 1965, a u Kanadi od 1938. do 1964.

Jenkiji su inače poznati po tome što su nekako izraženo bili kivni na onog malog ćoru sa belegom u obliku munje na čelu. Sa najizraženim pluralitetom novokomponovanih crkava i mnogobrojnih varijacija na hrišćanstvo koje one praktikuju, za očekivati je da će se u Sjedinjenim Državama stvoriti ogroman otpor prema dečjoj knjizi u kojoj se glavni junaci školuju za veštičarenje. Skoro da nema države u SAD u kojoj knjige iz serijala o Hariju Poteru nisu zabranjivane, spaljivane, ili makar najoštrije kritikovane.

Početkom 2002. godine, u Hristovoj crkvi Alamogordoa u Novom Meksiku, nakon propovedi pastora Džeka Bruka, u kojoj je primetio da je “serijal o Hariju Poteru dokaz sve veće preokupacije našeg društva okultnim”, u crkvenom dvorištu je organizovano spaljivanje knjiga o malom vešcu, iako je pastor priznao da nikada nije pročitao nijednu knjigu o njemu.

Nedenominacijska crkva Isusova iz Grinvila u Mičigenu je u avgustu 2003. godine na zahtev roditelja, koji su, kako kažu zvaničnici ove crkve, “sami uvideli da je ovo više od fikcije”, takođe organizovali masovno prepuštanje Harijevog životopisa pravičnosti plamena. Baptistička crkva Čudesne milosti  iz Kantona u Severnoj Karolini je išla tako daleko da je, nakon što je 2009. na svom internet sajtu objavila izveštaj o spaljivanju knjiga o Hariju Poteru, koje je na svu sreću bilo uspešno uprkos kiši koja je mogla da naum osujeti, rešila da o istovremeno blagovremeno najavi i organizuje spaljivanje istih knjiga i u 2010. godini. Sam event nije bio public, nego su pozivnice za paljenje knjiga bile poslate na kućnu adresu. Slična ili masovnija spaljivanja ove knjige intenzivno su organizovana tokom cele 2001, 2002, 2004. i 2005. godine.

Pošto nemamo ni vremena ni mesta da dalje pratimo pojedinačne slučajeve određenih knjiga, sada je vreme na pređemo na drugu grupu.

Ako je sudeći po delu “Spaljivanje knjiga”, autora Metjua Fišburna, sa prvim slučajem organizovanog spaljivanja knjiga se srećemo još 213. godine p.n.e, u drevnoj Kini. Ćin Ši Huang bio je prvi kineski car, dolazio je iz dinastije Ćin i u istoriji je ostao upamćen kao ujedinitelj drevne Kine i vladar koji je počeo izgradnju Velikog zida. Takođe, onih 7 hiljada vojnika od terakote bilo je napravljeno u njegovu čast i položeno u njegovu grobnicu, kako bi car imao i na onom svetu vojsku da njom komanduje. Ali, kao što smo rekli, Huang je bio umešan tiranin, pa je uskoro uvideo da, kako mu je njegov kancelar Li Si pojasnio, neće biti dobro ako narod bude čitao knjige o tome kako je bilo u prošlosti, jer bi sadašnjost mogla da im postane manje privlačna. Takođe, pošto je zemlja napokon bila državno i vojno ujedinjena, trebalo ju je ujediniti i kulturno. Stoga je ukinuta postojeća škola filozofije “Sto škola mišljenja”, zabranjeno je čitanje poezije, filozofije i istorijskih knjiga. Sve koje su mogle biti pronađenje, morale su biti spaljenje, a onaj ko bi ih skrivao, ili ih na vreme ne bi uništio, najsurovije je kažnjavan (najblaži oblik je bio progon na sever i rad na izgradnji Velikog zida). Jedini dozvoljeni oblik književnog stvaranja je postao onaj legalistički, koji je slavio i veličao vladara Huanga i dinastiju Ćin, a prošlost interpretirao isključivo u njihovu korist. Neizostavna osobina svakog diktatora jeste i paranoičnost, što nije mimoišlo ni prvog kineskog cara, pa kada je jedan alhemičarski opit koji je trebalo da mu podari besmrtnost propao, on je u svom sumanutom besu naredio da knjige nisu dovoljne, već se moraju uništiti i naučnici, učenjaci, mislioci, književnici, pa je tako 210. godine p.n.e. pogubljeno 460 ljudi koji su uglavnom bili konfučijanci. Od Huangove države, kao i od njegovih političkih i kulturnih reformi, uskoro nije ostalo ništa, osim jedne izreke koje se svi potonji diktatori pridržavaju kao nepisanog pravila – spaliti knjige i pobiti učenjake.

Nakon Kine, kojoj ćemo se pred kraj vratiti, stižemo do spred kraj Srednjeg veka i verovatno prvog prilježno sastavljenog i dopunjavanog spiska zabranjenih knjiga, glasovitog imena – Index Librorum Prohibitorum. Prva verzija pod imenom Pavlov indeks nastala je 1559. godine, a izdao ju je papa Pavle IV. Povodi za pravljenje ovog spiska su bili mnogi: Gutenbergova revolucija u prozvodnji knjiga, nemogćnost kontrolisanja štamparija i književne produkcije, a i pošasti protestantizma i ateizma šire se Evropom i kvare moral katoličkih vernika. Indeks je startovao kao megalomanski poduhvat – već prva verzija je sadržala u sebi imena 550 autora, a dela nisu bila samo književna, već su podrazumevala i radove iz botanike, geografije, astrologije, biologije… U prvo vreme lista je bila konačna i neopoziva, da bi kasnije, odlukama raznoraznih katoličkih kongregacija napravljene dve varijante: donec corrigatur (zabranjeno dok se ne koriguje) ili donec expurgetur (zabranjeno dok se ne iskoreni). Organizovan je i tzv. “Sveti skup indeksa”, kongregacija koja je imala za cilj da se bavi analiziranjem i procenjivanjem knjiga, te odlučivanjem o njihovoj sudbini, kao i sudbini njihovih autora. A spisak književnika, filozofa i mislilaca koji se našao u Index Librorum Prohibitorum… Ne zna se koje ime od kojeg je veće i važnije: počinje Đordanom Brunom, a slede Blez Paskal, Rene Dekart, Frensis Bejkon, Montenj, Baruh Spinoza, Danijel Defo, Monteskje, Volter, Žan-Žak Ruso, Emanuel Kant, Kazanova (dobro, ovo je očekivano), Balzak, Aleksandar Duma (obojica), Gistav Flober, Emil Zola, Žan-Pol Sartr, Andre Žid, Alberto Moravia i mnogi drugi. Možda da se ne bi pomislilo da gospoda iz “Svetog skupa indeksa” nisu džentlmeni, a verovatno zato što su sasvim uspešno vekovima sprečavali opismenjavanje i obrazovanje žena, na spisku se nalazi samo jedna dama, i pritom je njeno ime poslednje pridodato indeksu. U pitanju je Simon de Bovoar, koja se 1954. našla među ostalom gospodom, zahvaljujući svojoj knjizi “Drugi pol”. Godine 1966, papa Pavle VI, valjda svestan da cela stvar postaje besmislena usled nekontrolisanog porasta književne produkcije koju je sve teže pratiti (recimo, Čarls Darvin im je potpuno promakao), odlučuje da ukine Index Librorum Prohibitorum. Međutim, i danas katolički sveštenici savetuju svojim vernicima da se informišu o naslovima sa spiska i, ukoliko je moguće, izbegavaju iste.

Krvavi XX vek u velikoj meri je neshvatljivim užasima obojila nacistička diktatura u Nemačkoj. Surovi pokušaji istrebljenja jevrejskog naroda bili su praćeni i intenzivnim uništavanjem njihove kulturne i umetničke baštine. Tako da jedan od najvećih i najpoznatijih incidenata spaljivanja knjiga u prošlom veku ostaje onaj od 30. maja 1933. godine. On počinje inicijativnom Nemačke studentske organizacije da se određeni naslovi “pročiste” plamenom i uklone iz javnog života Trećeg rajha. Zamolili su direktora Centralne direkcije za nemačke biblioteke Volfganga Hermana da za njih sastavi listu knjiga koje bi trebalo uništiti u sklopu opštenarodne “akcije protiv antinemačkog duha”. Ovaj doktor nauka, koji je imao promenljivu sreću u svom usponu po hijerarhiji nacističke partije, rado im je izašao u susret. I tako, po univerzitetskim gradovima širom Nemačke organizovana su masovna spaljivanja oko 25.000 knjiga, praćena govorima nacističkih zvaničnika, studentskih lidera, univerzitetskih profesora i intelektualaca naklonjenih Hitleru. Oduševljen prizorom lomače koja do u sitne sate guta svojim plamenom “bolesnu i degeneričnu” književnost nemačke tradicije, Gebels na Opernplazu u Berlinu drži uzornim studentima jedan od svojih vatrenih govora u kojem, između ostalog, kaže: “Vi činite dobro time što u ovom ponoćnom času predajete plamenu zle duhove prošlosti.” Na Hermanovom spisku, između ostalih, našli su se radovi sledećih književnika i naučnika: Benjamin, Bloh, Breht, Doblin, Ajnštajn, Engels, Marks, Frojd, Kafka, Musil, Rosa Luksemburg, Remark, Cvajg… Od autora koji nisu bili Nemci, na spisku su se našli: Igo, Andre Žid, Hemingvej, Drajzer, Džek London, dos Pasos, Haksli, Džojs, Dostojevski, Grozni, Tolstoj, Majakovski, Nabokov…

Na kraju, kao što sam obećao, vraćamo se u, ovaj put komunističku, Kinu i 1966. godinu – počinje Maova tvz. Kulturna revolucija. Slično kao i u slučaju sa nacistima, studenti su iskorišćeni kao poluga režima u obračunu sa navodnim reakcionarnim silama, oličenim u konzumentima dekadentne tradicije. Zvanično, Mao Cedung je primetio znakove revizionizma, pa je smatrao da je revizija pozicija partijskog rukovodstva neophodna. U stvarnosti, bio je svestan da je njegova popularnost drastično opala posle katastrofalnih ekonomskih reformi, pa je tipično diktatorski paranoično strahovao da mu se u vrhu partije sprema čistka. Stoga je odlučio da uz pomoć najradikalnijih saradnika izmanipuliše studente da kazne političku i intelektualnu elitu Kine zbog podržavanja buržujskih vrednosti i manjka revolucionarnog duha. Studenti su ubrzo formirali paravnojne formacije pod imenom “Crveni stražari” i počeli da se brutalno obračunavaju sa univerzitetskim profesorima, naučnicima, književnicima, učenjacima… Produkcija kulturnog sadržaja je skoro u potpunosti nestala, filmovi su prestali da se snimaju, većina istaknutih književnika nije smela da objavljuje knjige, a pozorište se svelo na bljutave patriotske spektakle. A kada ideje postanu nepoželjne, zna se, knjige počinju da gore. Stoga, tokom Kulturne revolucije, koja je manjim ili većim intenzitetom trajala sve do Maove smrti 1976, svaki oblik tradicije i kulture drevne Kine kojeg su ideologijom i bodrenjem vrhovnog vođe omamljeni studenti mogli da se dokopaju bio je spaljen, uništen, slomljen, srušen i slično. Budistički hramovi, narodne biblioteke, muzejske postavke, neprocenjive umetnine i spisi, čak i porodične uspomene (poput knjiga o porodičnim stablima) – što je mogao plamen satirao je, što nije mogao, macole i lopate su dovršavale. Verovatno je nemoguće napraviti spisak uništenog kulturnog nasleđa koje je bezumno uništeno tokom desetogodišnje Velike proleterske kulturne revolucije (pun naziv).

Tokom istorije, knjige su toliko puno puta bile spaljivane, da bi se o tome mogla napisati čitava biblioteka. Očigledno je vlast oduvek, bila ona politička ili crkvena, u borbi protiv kulture, obrazovanja i umenosti posezala sa simboličkom snagom zabranjivanja i spaljivanja knjiga. Prizor hartije koja zanavek nestaje u plamenu na temperaturi od 451 farenhajta (što je naslov istoimenog romana Reja Bredberija, koji se u distopijskom maniru bavi ovom tematikom) ulivao je spokoj u srca tirana i diktatora, pružajući im nadu da su sa knjigama nekako spaljene i slobodoumne, humanističke i prkosne ideje. Knjige se spaljuju i dan danas, a verujem da će se one, dokle god postoje, spaljivati. Šale radi, zamislite na šta bi ličilo da neko spaljuje tablete i elektronske čitače. Ali, neka se i ovaj tekst, kao i mnogi koji se ovim problemom bave, završi citiranjem stihova velikog nemačkog pesnika jevrejskog porekla Hajnriha Hajnea, čija su dela nacisti takođe uništavali: “Gde su gorele knjige, na kraju će goreti i ljudi.”