U potrazi za “novim filmom”

Pre nekoliko godina pisao sam scenario za kratki film Srđana Spasojevića Removed koji je bio uključen u antologiju radova najzanimljivijih mladih žanrovskih reditelja The ABCs of Death. Taj film je govorio o starcu koji neobično liči na Clinta Eastwooda i zatvoren je u sanatorijum gde mu povremeno skidaju kožu sa tela i pretvaraju je u filmsku traku. Ovom pričom želeli smo da progovorimo o stanju savremenog filma, poziciji velikih autora, odnosu prema tradiciji, eksploatatorskom odnosu holivudskih studija i evropskih festivala od kojih se žanrovski mnogo ne razlikuju itd. Jedan od razloga za ovakvu pomalo kriptičnu postavku bila su i očekivanja stranih producenata od Srđana koji je posle Srpskog filma privukao pažnju i izgradio imidž reditelja koji želi da šokira. Međutim, njegove želje su bile potpuno drugačije pa su producenti bili prilično iznenađeni stilskim zaokretom u ovom shortu. U opticaju za tu antologiju bio je i film T Is for Turbo, kratkometražni omaž postapokaliptičnim akcijašima osamdesetih.

T Is for Turbo je u međuvremenu izrastao u celovečernji film Turbo Kid koji je proteklih meseci dobijao veliku pažnju na internetu, trejler je postao viralan na socijalnim mrežama i kada se konačno pojavio pred najširom publikom, odgovorio je na velika očekivanja gledalaca. Reč je o vrlo niskobudžetnom ali duhovitom i maštovitom omažu postapokaliptičnim filmovima osamdesetih u rasponu od Mad Maxa i njegovih klonova do nekih od ekstravaganci Charlesa Banda koje su imale tendenciju da se pružaju više nego što im je guber. U jednom trenutku, ovaj film međutim zaista uspeva da preraste igru prepoznavanja referenci, i postaje zanimljiv sam za sebe, pa na neki način gledalac oseti žal što ova grupa autora nije svoj nesporni dar i snalažljivot uložila u nešto originalno.

Međutim, onda se setim da George Miller u svojoj osmoj deceniji provodi godine snimajući četvrti deo nečega što je snimio već tri puta. Da u krajnjoj liniji James Cameron veći deo sedme decenije svog života planira da provede snimajući nastavke Avatara, a on bez dileme može da radi ne samo šta hoće već bukvalno šta mu padne na pamet.

Kada ostavimo razne rebootove, rimejke i nastavke na stranu, danas živimo u vremenu kada ni filmovi koji ne mogu imati nastavak nisu sasvim originalni.

Pogledajmo slučaj prilično dobrih ekranizacija young adult pisca Johna Greena. Prošlogodišnji The Fault in Our Stars i ovogodišnji Paper Towns ne samo da dele iste scenariste i producente već je i jedan glumac, talentovani Nat Wolff, prešao iz statusa sporednjaka u glavnu ulogu. Stoga mogli bismo reći da ekranizacije tog pisca, iako rezultiraju filmovima koji ne pretenduju da imaju nastavke, imaju sličnu poetiku iza kamere i sličnu ekipu ispred.

Kada je početkom ove godine odlični kambek Willa Smitha Focus, skrojen upravo po najslavnijim tradicijama klasičnog holivudskog repertoarskog filma kakav su onomad snimali Ernst Lubitsch i Billy Wilder, pa i Alfred Hitchcock, naišao na mlak odziv publike u Americi, jedan od box office analitičara rekao je da Smith više nema snage da napravi veliki rezultat kada snimi just a movie. Ta tačka u kojoj je nešto što je okosnica holivudske produkcije – movie – postala nešto što je nedovoljno, odnosno kada je film morao da se osloni ili na predložak iz drugih medija ili na druge filmove, potvrđena je duboka stagnacija filmske industrije.

Tu stagnaciju doduše ne osećaju samo gledaoci holivudskih filmova. I mi smo svedoci sve veće uniformnosti filmova koji ostvaruju art house uspeh na festivalima. Ove godine je u Kanu trijumfovao izvanredan film Dheepan Jacquesa Audiarda. Ipak, nisam siguran da bi isti taj film ušao u kansku selekciju da ga je potpisao neki drugi reditelj koji nema reputaciju na ovom festivalu. Da raspolažemo vremeplovom, svakako bi bilo zanimljivo poslati DVD sa ovim filmom kanskoj selekcionoj komisiji sa špicom na kojoj je potpisan neko drugi. Uostalom, takve akcije su i bez vremeplova radili književnici šaljući rukopise klasičnih romana urednicima izdavačkih kuća pod drugim imenom i ovi su ih uredno odbijali.

U domenu art house filma, paradoksalno, iskorake sada jedino možemo očekivati od etabliranih autora kao što je Audiard ili od reditelja iz Azije gde kriterijumi evropskih festivala nisu toliko nametljivi.

Primer poznatog festivalskog favorita koji je napravio transgresiju ove godine je Matteo Garrone sa bajkom Il recconto dei recconti koja podseća na slavna vremena sedamdesetih kada su ugledni art house reditelji pravili i bioskopski spektakl.

To sve naravno ne znači da se talenat ne može ispoljiti i u takvim formama. Najbolji primer je možda, do današnjeg dana, i najbolji film godine The Man From UNCLE Guya Ritchieja, filmska adaptacija jednog brenda koji je studio Warner Brothers dosta dugo želeo da oživi. Reč je o sporednoj kreaciji Iana Fleminga, pisca koji nas je zadužio Jamesom Bondom. Međutim, kada je film izašao, sa glumcima u glavnim ulogama umesto zvezda, nije dobro prošao na blagajnama, uprkos prilično dobrim reakcijama svakoga ko ga je gledao. Šta se dogodilo? Pa pored nekih nepredviđenih okolnosti, poput jake konkurencije u bioskopima na dan izlaska i sl. ključna stvar je bilo precenjivanje vrednosti starog brenda. Naprosto, The Man From UNCLE savremenoj publici ne znači ništa ili ne znači dovoljno da bi ih privukao u bioskope, naročito u okolnostima kada je to već treći ili četvrti špijunski film u godini, a štede se pare za gledanje novog Bonda. To što je film remek-delo opet ne znači mnogo na blagajnama jer kako reče analitičar just a movie više nije dovoljan.

The Man From UNCLE

Savremena publika je na neki način namamljena u košmarnu klopku. Ako zavoli neki film i masovno ga pogleda, osudila je sebe na njegov nastavak, a ako i na to dobro odreaguje, ono što je volela će joj na kraju izaći na nos. U tom kolu imitacija, parafraza, direktnih kopija, produžetaka i proširivanja, na kraju više nećemo moći da se setimo kada smo zaista pogledali neki zbilja novi film.