Stambol, Milano, Pančevo – ili kako je Boneli stigao sa polica u bioskope

Između 1950. i 1985. godine gotovo niko nije znao da tri čuvena slova znače Sergio Bonelli Editore. Ono što je ova izdavačka kuća plasirala, mi smo primarno poznavali kao “Zlatnu Seriju” i “Lunov Magnus Strip”. Ili, što bi rekli – romane (onaj finiji naziv “stripovi” je došao tek kasnije). Krajem devedesetih filmska industrija počela da masovno adaptira strip naslove, a nekoliko filmova na kraju i jeste napravljeno i reč je o šarenoj listi – ima malo Turaka, malo Italijana, i još manje Amerikanaca. Pa ipak, povod za ovaj tekst je nešto sasvim treće – ovih dana, čuo sam vesti da će se u Srbiji snimiti jedan film po Boneli stripu. I da bude još luđe, režisera poznajem lično – upoznali smo se u striparnici.

Strip avanture italijanskih pulp majstora ostavile su velikog traga u zemljama bivše Jugoslavije. Osamdesetih, ja ne pamtim da sam imao druga iz razreda koji nije čitao Zagora, Teksa, Marka, Mikija ili druge – svi smo redovno visili pred lokalnim trafikama čekajući nove brojeve, ne bi li saznali je li Zagor uspeo da se spasi od velike nevolje koja je snašla njega i Darkvud. Kasnije su došli i Dilan Dog, Marti Misterija i Nik Rajder, nešto “zrelije” štivo od gorenavedenih, a moj favorit bio je i ostao američki pilot Džeri Drejk, poznatiji kao Mister No, koji je nakon drugog svetskog rata emigrirao u Brazil i rešio da tamo nastavi sa životom u srcu amazonske džungle.

Kada je krajem devedesetih filmska industrija počela da masovno adaptira strip naslove, nekako smo se svi potajno nadali da će i heroji naše mladosti jednom doći na red. To se, međutim, naravno nije desilo – naravno, jer u Americi teško možete naći čoveka koji je uopšte i čuo za ove stripove, kamoli ih čitao. Bilo je tu par pokušaja da se nešto napravi, izdavačka kuća Dark Horse je imala neke ograničene mini-serije Dilana Doga i Nejtana Nevera, ali se sve manje-više i završilo na tume. Izostao je i odgovor evropskih filmadžija, koji su valjda bili previše okrenuti sopstvenim arthouse tradicijama da bi se bavili nekim tamo italijanskim petparačkim crtanim pričama.

Međutim, Boneliverzum i bioskop se nisu u potpunosti razišli. Nekoliko filmova na kraju i jeste napravljeno, i reč je o šarenoj listi – ima malo Turaka, malo Italijana, i još manje Amerikanaca. Ali povod za ovaj tekst je nešto sasvim treće – ovih dana, čuo sam vesti da će se u Srbiji snimiti jedan film po Boneli stripu. I da bude još luđe, režisera poznajem lično, i upoznali smo se u striparnici. No polako, stićićemo i do toga. Pogledajmo prvo šta je svet imao da ponudi na Boneli note, pa skrenimo u našu avliju.

Prvi konkretni radovi na ovu temu stigli su, zanimljivo, od Turaka. Mada se o turskom Boneli fanatizmu malo zna kod nas, strani izvori temeljno navode da su ovi stripovi odvajkada bili popularni na krajnjem istoku Mediterana – do te mere, da je navodno reč „čiko“ zaživela u turskom slengu kao opis osobe sa viškom kilograma. U svakom slučaju, u turskoj radinosti snimljena su tri Boneli filma, ili barem tri koja smo stigli da ekshumiramo ovde na zapadu.

Prvi od te trojke neka bude (možda i nezvanična?) adaptacija Komandanta Marka, koja je mrak bioskopske sale dočekala 1971. pod živopisnim nazivom „Korkusuz Kaptan Swing!“. Zašto se Kaptan Swing zove Swing, a ne Mark, to ne znam, i to razdražuje te sumnje o nezvaničnosti, mada, ostatak likova se uredno zove kao u stripu – Blaf, Žalosna Sova i Beti su svi tu, pa čak i ona buvara od psa… U svakom slučaju, kapetan Swing i u ovom filmu, kao i u većini stripova, zajedno uz svoje vukove sa Ontarija odnosi pobedu nad crvenim mundirima.

Kaptan Swing (ono „korkusuz“ znači „neustrašivi“) je svakako dobar primer turskog strip-entuzijazma pretočenog u film. Konvencionalno gledano, ovaj uradak reditelja Tunča Bašarana više nalikuje nekoj italo-trešini (neko bi rekao da je to i cilj), ali će vas, ako ste fan stripa, sigurno zabaviti. Glumački portreti Žalosne Sove i Blafa su histerično smešni, a treba istaći i da Markova velika ljubav Beti u turskom izdanju ima dekolte tirolske krčmarice iz austrijskih softcore komedija sa početka sedamdesetih – u stripu je ona uredno zakopčana.

Nešto interesantniji radovi su dva turska filma o Zagoru, oba snimljeni 1971. u režiji Nisana Hančera uz Leventa Čakira u naslovnoj ulozi. Prvi od dvojca, “Zagor Kara Bela” („Crna Napast“), adaptacija je epizode izašle u Lunov Magnus strip ediciji broj 94, „Ranjeni Jelen“, i po sredi je jedna klasična „strejt“ Zagor priča – neki zlikovac truje indijance lošim alkoholom, a Zagor će mu stati na put. Iako je ekipa filma materijalu prišla ozbiljnije nego što su to uradile njihove kolege sa Markom, još uvek se da naleteti na neke WTF momente. Na primer, po sred filma Zagor uđe u neku darkvudsku birtiju i prirustvuje narodnom veselju, sa sve snajkom koja pleše po stolu dok joj razuzdani gosti skidaju haljinu. Svakako ne i nešto na šta su ljubitelji ovog junaka navikli listajući požutele stranice izdanja novosadskog Dnevnika…

Drugi film – “Zagor Kara Korsan in Hazineleri” (u prevodu „Blago crnog gusara“, e sad, ili je moj gugl-turski malo slabiji nego očekivano ili se Zagor prosto zove „Zagor kara“ na turskom, hej, kad može Karađorđe…) – ne razlikuje se mnogo po izvedbi. Ovde, međutim, imamo nešto egzotičnije lokacije, uključujući i jednu staru tvrđavu, pa je opšti utisak nešto povoljniji. Kao scenaristički predložak iskorišćena je epizoda LMS 17 „Morske Hijene“. Valja ovde dodati i da su oba Zagora snimana u crno-beloj tehnici, što je dosta mudro, uzevši u obzir da su tako sakriveni potencijalni nedostaci, a i nekako doprinosi atmosferi, jer izvornik je takođe svima poznat kao monohromatska prezentacija.

Moram li oceniti neki od ovih filmova, samo bih rekao da je Zagor uspeliji pokušaj – komandant Mark izgleda kao film za odraslu decu naspram turskog duha sa sekirom, koji bi ipak zadržao pažnju gledalaca kada bi naleteli na njega. Jasna zamerka kod Zagora je odabir epizoda, što se da opravdati činjenicom da bi neki ambiciozniji scenario, koji bi iskoristio neku od trejdmark Zagor epova sa uplivom natprirodnog, sigurno predstavljao nepremostiv produkcijski problem. Ono za šta pak nema opravdanja je što Zagor u filmu uopšte ne urliče kao u stripovima – ovo već ozbiljno smeta.

Na prvu “ozbiljniju” adaptaciju Boneli stripa čekalo se čak do 1985., kada su Italijani rešili da stvar uzmu u svoje ruke. Rezultat je film “Tex e il Signore degli Abissi” tj. “Teks i gospodar ponora”, i reč je o jednom relativno solidnom ostvarenju. Za razliku od Turaka, Italijani su rešili da u film pretoče ne bilo šta, već jednu kultnu avanturu legendarnog teksaškog rendžera, koja je kod nas prvi put objavljena u brojevima Zlatne Serije 707 do 710 (“Tajna mumije”, “El Morisko”, “Kamen smrti” i “Stižu ruralesi”). Iza kamere stajao je veteran špageti podžanra Dućo Tesari, koga ljubitelji žanra pamte po ostvarenjima kakvi su “A Pistol for Ringo” i “The Return of Ringo”, a naslovnu ulogu uzeo je njegov stari znanac Đulijano Đema, takođe dobro poznato ime za one koji su upućenu u italijansku vestern scenu.

U ovom filmu, Teks rešava misteriju astečkih piramida ili, preciznije, neke misteriozne sekte koja se tu zatekla. Projekat je bio relativno ambiciozan, i ovaj film u trajanju od 103 minuta bio je nameren kao pilot epizoda za buduću TV seriju. Đanluiđi Boneli, otac Serđa Bonelija tj. Gvida Nolite i čovek koji je čitaocima ujedno podario i lik Teksa Vilera, pojavljuje se u epizodnoj ulozi starog indijanca naratora. Sve ovo, ipak, nije rezultovalo uspehom. Na udaru se ispred svih našao glavni glumac – kritičari su smatrali da je Teks, modeliran po stoičkim vestern herojima četrdesetih i pedesetih kakvi su Gari Kuper i Džon Vejn, previše “lepuškast” u Đeminoj interpretaciji. Film je slabo prošao na blagajnama, i serija nije stigla dalje od pilota.

Pored svega toga, ja ovog filmovanog Teksa pamtim po lepom. Gledao sam ga kao tinejdžer na drugom kanalu državne televizije u jednu nedelju popodne, i jasno se sećam koliko mi je bilo toplo oko srca što sam konačno mogao da vidim jednog od omiljenih strip junaka u filmskom izdanju. Kada sam nekih deset-petnaest godina kasnije uspeo da nađem kopiju ovog filma na torrentima, dočekao me je upravo nečiji TV-rip sa sve starim RTB logom u gornjem uglu i hard-coded srpskim titlovima. Ah.

Iz epohe selimo se u današnjicu, i jednog od najpopularnijih Bonelijevih strip-likova uopšte – Dilana Doga, istraživača natprirodnog. Malo detektiv, malo švaler, a ponajviše ljubimac svih stripofila širom Balkana i Italije, ovaj literarni sin Ticijana Sklavija delovao je gotovo rođen za filmsku adaptaciju. Kao i Zagoru, i njemu su posvećena dva filma, a rezultati su, pa… Mešoviti.

Film “Cemetary Man” prekaljenog horor reditelja Mikelea Soavija Dellamorte Dellamore je, ruku na srce, adaptacija Sklavijevog romana, a ne stripa – svejedno, svrstaćemo ga ovde, jer glavnu ulogu tumači Rupert Everet, čovek koji je poslužio kao vizuelna inspiracija za Dilanov nacrtani lik. Kao i svaki italo horor manje-više, Soavijev film je bogat košmarnim imaginarijumom kakav samo Italijani mogu da osmisle, a siromašan zdravim razumom i koherentnom radnjom, te je krajnji proizvod potpuno zanimljiv isključivo ljudima koji smatraju da su Dario Arđento i Lućio Fulći vrhunski majstori horora (ja nisam od dotičnih). Ostali mogu da pogledaju malo zbog Evereta, a malo više i zbog Ane Falki, prsate italo-finske lepotice koja stiže da prikaže svoj pun, eh, talenat u par navrata.

Inače, postoji i strip “Orrore Nero”, kod nas preveden kao “Smrt, Ljubav, Smrt”, i izašao je kao specijalno izdanje Dilan Doga tamo negde početkom devedesetih ako ne grešim previše. U ovom stripu, premisa iz Sklavijeve novele – malo mesto u Italiji u kojem se mrtvi vraćaju u život – se prožima sa nekom drugom pričom gde je Dilan glavni lik, i baš kao i u filmu, rezultati su, opet, mešoviti.

Holivudski film “Dylan Dog:Dead of Night” iz 2010. sačuvali smo za kraj ovog stranog pregleda, jer se radi o potencijalno i najgorem sa cele kratke liste. U jalovom pokušaju da se ovaj junak približi američkoj publici, dobili smo rutinski (i ne toliko dobar) B horor gde je jedina poveznica sa italijanskim stripom ime i prezime glavnog junaka, kojeg ovaj put tumači Brendon Rut (poznat po svojoj ulozi u Supermen serijalu). Tandem scenarista Tomas Din Doneli i Džošua Openhajmer je ničim izazvano “iselio” Dilana iz Londona u Nju Orleans, i dao mu zadatak da jurca za nekim artefaktom, dok druguje sa vampirima i vukodlacima. Svašta.

E sada, kad ste se upoznali sa minulim radom u Boneliverzumu (ako mi je nešto promaklo, nije bilo namerno), vreme je da vidimo šta to Srbija može da ponudi i nadmaši navedena ostvarenja. Naime, mladi srpski reditelj Milan Todorović, koji je režirao horor filmove “Zona Mrtvih” i “Mamula”, namerio se da ekranizuje strip “Hit Moll” Luke Enoha, napetu priču o mladoj curi koja radi kao plaćeni ubica. Iako Enohov strip na kraju nije izašao za SBE već za konkurentsku kuću Edizioni BD, većina naše publike Luku poznaje preko njegovih stripova koje je uradio za milanskog strip giganta – Geu i Lilit (u Srbiji oba stripa izdao Darkwood) – pa nam je to dovoljno da ovaj još uvek nerealizovani film smestimo u ovaj tekst.

Kao što sam vam ranije rekao, popularnog Tokija  sam upoznao upravo na mestu gde dolaze ljudi za svoj strip-fiks: u knjižari Alan Ford na Novom Beogradu. Nije mi, stoga, bilo nimalo čudno kada sam čuo da je baš on čovek na čelu ovog projekta. Na kraju krajeva, sličnih smo godina, što znači da ga verovatno zanima Boneli. To i on sam potvrđuje. “Boneli je moje detinjstvo”, počinje svoju priču Todorović, “zbog Bonelija se i bavim filmom. Odrastao sam na tim stripovima, i uvek sam zamišljao sve te priče kao filmove. Sličice su bili filmski kadrovi, a epizode su bile epizode TV serija. Oduvek sam zamišljao Bonelijeve junake kao filmske heroje, i oduvek želeo da adaptiram za film ne samo jednog junaka, već sve” – ne krije svoje ambicije ovaj Pančevac.

Na pitanje kako je stigao do ideje da adaptira “Hit Moll”, ispostavilo se da se ta ideja baš dugo krčkala: “Postao sam veliki fan Luke Enoha otkako je Gea počela da izlazi kod nas. Kontaktirao sam ga preko Fejsbuka da mu iskažem poštovanje, a on je odgovorio da zna za mene jer je gledao “Zonu Mrtvih”. Tako je krenula naša komunikacija, a kasnije smo se upoznali i uživo kada je gostovao u Beogradu na Salonu Stripa”, objašnjava Todorović i nastavlja ovu zanimljivu priču. “Kada se pojavio strip “Hit Moll”, odmah sam oduševljeno pisao Luki kako bi to bio odličan film – ovde misleći na neko holivudsko ostvarenje. On je odgovorio da je super ideja, ali da bih u stvari ja mogao da je realizujem u Srbiji, i odmah predložio da glavni lik Korine tumači Romkinja. I eto, tako je sve krenulo, bukvalno od njega. Ubrzo smo dobili prava na strip, i nadam se da će film “Uličarka” uskoro krenuti i u snimanje.”

Eto, pa vi vidite – godinama srpski film nema žanrovski element u sebi, a onda u nekoliko godina prvo dobijemo odlične akcione komedije od tandema Vojnov-Bećković, zatim već pomenute Tokijeve horore, a sada nam se smeši prva italo-srpska strip adaptacija koja će ostvariti bioskopski život. Namerno napominjem ovo “bioskopski”, jer je amaterskih i fan filmova u domaćoj radinosti već bilo i kod Srba i kod Hrvata. Pomenimo ovde još jednog pančevačkog sineastu, Marka Backovića, koji je sa svojih par filmova o Martiju Misteriji (“Između Smrti i Jave” i “Devojački Bunar II”) silno zabavio balkanske stripofile.

Za kraj, inače, pitao sam Tokija koji bi bio njegov Boneli projekat iz snova – odgovorio mi je da bi on najviše voleo da snimi “Teksa” u kojem bi naslovnu ulogu tumačio Lajam Nison, a Kita Karsona bi igrao Pirs Brosnan. Iako sam znao da je Milan stari Teksoman, potajno sam se nadao da će odgovoriti kako i on, kao i ja, mašta da napravi “Mister No” film sa Džordžom Klunijem kao pilotom, a Bredom Pitom kao džangrizavim Nemcom koga od milošte zovu “es-es”. Ta neostvarena želja će ipak morati još malo da sačeka.