Preporuke za jedan početak: 12 palestinskih filmova

U kulturnoj klimi čiji su se začeci naslućivali na prelazu vekova, a koja je bila uslovljena promenama geopolitičke mape sveta, dinamičnijim transnacionalnim vezama, odnosom Holivuda prema globalnoj filmskoj produkciji i novim i pristupačnijim tehnologijama koje su pospešile produkciju i distribuciju filmova, uspon palestinske kinematografije ima posebno mesto.

Palestinska kinematografija je jedna od bliskoistočnih kinematografija koje su tokom ovog perioda prerasle ograničenja Trećeg Sveta i polako počele da postaju redovni element festivalskog arthouse kruga. Iranski, libanski, izraelski, sirijski, tuniski, saudijski, kurdski i drugi filmovi postali su uz turske i egipatske deo bogate bioskopske ponude koja je filmove Bliskog istoka približavala prvo probranoj festivalskoj publici, zatim posetiocima arthouse bioskopa i specijalizovanih festivala i etničkih TV kanala na Zapadu da bi se ubrzo našla na internet platformama i univerzitetskim kursevima posvećenim filmovima koji geografski i kulturno ne pripadaju kolektivnom Zapadu. U ovom kontekstu, uspeh palestinske kinematografije, pre svega zahvaljujući specifičnim geopolitičkim, istorijskim, ekonomskim i kulturnim uslovljenostima, ima posebno mesto. Ukoliko se prvi put susrećete sa palestinskom filmskom produkcijom, možda će vas ovih dvanaest filmskih ostvarenja inspirisati da u svojim istraživanjima krenete dalje.

1. They Do Not Exist (Mustafa Abu-Ali, 1974.)

Pionir palestinske kinematografije koji je obeležio filmsku produkciju 1960ih i 1970ih godina u Jordanu i Libanu, Abu-Ali je autor palestinskih dokumentarnih filmova koji se služe militantnom revolucionarnom retorikom u nastojanju da galvanizuju arapske mase, svetu prikažu alternativne narative o palestinskom identitetu, izbeglištvu i patnji, i dekolonizuju filmski izraz.

2. Fertile Memory (Mišel Kleifi, 1980.)

Dugometražni dokumentarni film Mišela Kleifija o dve žene, njegovoj tetki, Romiji, ženi koja je celog života radila da bi kao udovica othranila svoju decu, i razvedenoj univerzitetskoj profesorki i spisateljici, Sahar Kalife, koja se bori protiv uvreženih predrasuda i limitacija u društvu u kome koncentrični krugovi okupacije dovode žene u situaciju da razmišljaju o relevantnosti starih ideoloških floskula. Buđenje ne znači samo glas otpora kojim se zahteva sloboda kretanja i samoopredeljenja, pristup oduzetoj zemlji i pravo na rad i jednakost, već i pravo na ravnopravnost u okvirima sopstvene zajednice. Film koji je započeo moderni period palestinske kinematografije i odstupivši od ustaljenih dokumentarnih portreta Izraelaca i Palestinaca usmerio pažnju domaće i globalne publike na subjektivne perspektive Palestinki koje su se tokom prethodnog perioda često gubile u revolucionarnoj retorici i parolama o nacionalnom oslobođenju.

3. Wedding in Galilee (Mišel Kleifi, 1987.)

Film koji se bavi centralnim društvenim događajem za svaku palestinsku porodicu – venčanjem – počinje od interesantne premise. Seoski muhtar od izraelskog vojnog zapovednika traži dozvolu da organizuje svadbeno veselje. Dozvola mu je izdata pod jednim uslovom: da izraelskom komandiru i njegovoj sviti bude uručena pozivnica da prisustvuju. Tenzije između izraelskih vojnika i lokalnog stanovništva kojim dominira ovaj sjajni film upotpunjene su intra-palestinskim nesuglasicama i sukobima, rodnim i generacijskim, koji u pitanje dovode ne samo primat starije generacije Palestinaca koje su preživele Nakbu i Naksu već i neke od temeljnih vrednosti patrijarhalnog društva.

4. Haifa (Rašid Mašaravi, 1996.)

Lociran u Gazi, ovaj film se usredsređuje na očaj i beznađe u kom su se našli palestinski prognanici koji su se iz svojih gradova i sela našli u pustoši izbegličkih naseobina. Hodajući kroz izbeglički logor u vojničkoj uniformi, čovek pomračenog uma, Haifa, se seća davnih dana pre nego što je bio primoran da napusti sopstveni dom. Haifa uzvikuje parole o povratku dok se Palestinci sve više uveravaju da je mirovni proces obmana i da će na užas izbeglištva morati da se privikavaju kao na permanentno stanje u kome se nacija nalazi.

5. Chronicle of a Disappearance (Elia Sulejman, 1996.)

Prvi film u trilogiji verovatno najpoznatijeg palestinskog režisera u festivalskom arthouse krugu. Sulejman koji igra glavnu ulogu u svojim filmovima, evocira mnoge poznate prethodnike, od Ozua (vizuelna kompozicija) i Bresona (naročito kada je u pitanju naizgled bezizražajni krupni plan koji karakteriše njegove filmove), do Tatija, izbegavajući dijalog, i koristeći slepstik i dramske tišine. Sulejmanov glavni protagonista predstavlja zanimljivu paralelu sa tihim posmatračem, Handalom, na karikaturama palestinskog karikaturiste, Nadži Al-Alija, i svojim prisustvom svedoči o drugačijem poimanju stvarnosti. Sulejman gledaoce uvodi u svet u kome će od pukih bioskopskih voajera evoluirati u individue suočene sa etičkim dilemama, shvativši da je ceo svet Palestina ili da to može postati veoma brzo.

Ovaj film je dostupan korisnicima Netflixa na ovom linku.

6. Children of Shatila (Mai Masri, 1998.)

Palestinska dokumentaristkinja čiji je početak karijere obeležila saradnja sa pokojnim suprugom, Žanom Šamunom, je u izbegličkom logoru Šatila dala kamere dečaku Isi i devojčici Fari, u nameri da kroz njihove oči priča o palestinskim izbegličkim iskustvima. Rezultat je dirljiv, poetičan i politički angažovan dokumentarni film.

Ovaj film je dostupan korisnicima Netflixa na ovom linku.

7. Divine Intervention (Elia Sulejman, 2002.)

Sulejman, opet u glavnoj ulozi, nastavlja priču o povratniku koji živi u Nazaretu (gradu iz kog dolazi veliki broj prominentnih palestinskih filmmejkera). Protagonista se krišom sastaje sa svojom simpatijom na parkinzima izraelskih čekpointa na koje njegova izabranica stiže iz Ramale. Centralna scena ovog filma, možda najpoznatija scena palestinske kinematografije pokazuje Palestinku, moderno odevenu, sekularnog izgleda, koja hoda kroz izraelski čekpoint ne obazirući se na vojnike i njihova upozorenja dok se stražarska kućica iza nje stropoštava sugerišući gledaocu da će lepota, možda, jednom, spasti svet.

8. Paradise Now (Hani Abu Asad, 2005.)

Kontroverzni film o pripremanju dvojice bombaša samoubica za napad na izraelske ciljeve je prvo delo palestinskog režisera koje je po prvi put u istoriji uspelo da se probije u Zapadni distributerski mejnstrim. Film je finansiran delom i izraelskim novcem i uspeo je da se nađe u američkoj bioskopskoj distribuciji, da osvoji nagradu Golden Globe i postane kandidat za Oskara. Zanimljiv i napet, ovaj triler stavlja akcenat na političko kada poredi neuporedive uslove u kojima žive Palestinci, sa modernim životom i pogodnostima u izraelskim gradovima, ali se sa istom ironijom odnosi i prema komandantima militantnih palestinskih jedinica koji sa svojim vojnicima koji odlaze u sigurnu smrt razgovaraju koristeći parole i ideološke floskule.

9. Like Twenty Impossibles (Ana Mari Džasir, 2003.)

Kratki film najpoznatije palestinske režiserke nove generacije – njen diplomski film na Columbia Univerzitetu – govori o putovanju američke Palestinke Ane Mari, koja sa malom filmskom ekipom pokusava da stigne u Jerusalim. U trenutku kada njihov vozač pokuša da rutinski izbegne čekpoint, ekipu zaustavi izraelska vojska.  Režiserka koja naivno veruje u američki ekskluzivizam uprkos uspeva da se uveri šta je život pod okupacijom: članovi njene filmske ekipe su uhapšeni, i verovatno se vide poslednji put. Dok prisustvujemo njihovom hapšenju i filmska kamera nastavlja da beleži događaje, zvuk i slika se polako fragmentišu i nestaju, prestajući da liče na Palestinu o kojoj je umetnica sanjala i koju je pokušala da doživi i dočara u svom filmu. Ovaj kratki film je prvi kratki arapski film prikazan u Kanu i prvi film jedne arapske režiserke prikazan na ovom festivalu.

Ovaj film je dostupan korisnicima Netflixa na ovom linku.

10. Pomegranates and Myrrh (Nadžva Nadžar, 2008.)

Debitantsko igrano ostvarenje dokumentaristkinje Nadžve Nadžar govori o Kamar, supruzi palestinskog zatvorenika koji očekuje suđenje posle nameštenih optužbi da se sukobio sa izraelskim trupama. Održavajući maslinjak sa njegovom porodicom, ova usamljena žena se na časovima lokalne plesne trupe upoznaje sa pridošlicom Kajisom, koji je živeo u izbegličkom logoru u Libanu dugi niz godina. On lokalnim Palestincima donosi zanimljiv izazov kroz moderni pristup tradicionalnom (dabke) plesu. U isto vreme između njih dvoje se stvara nejasna veza koja počinje da liči na ljubav.

11. When I Saw You (Ana Mari Džasir, 2012.)

Džasir nas vraća u 1967. godinu kada Gajda sa svojim sinom Tarekom stiže u Jordan sa hiljadama palestinskih izbeglica, čekajući da se ujedini sa svojim mužem. U ovom filmu koji je snimila Helena Luvart koja je kao direktor fotografije radila sa Agnes Vardom, Tarekova formativna iskustva su uobličena druženjem i učenjem od palestinskih boraca za slobodu dok njegova majka postaje asertivnija pod uticajem palestinske revolucionarne ideologije. Džasir nas podseća na vreme kada je palestinski oslobodilački pokret počeo da budi imaginaciju slobodnog sveta koji se pobunio protiv imperijalizma, rasizma i seksizma, pokazujući put u drugačiju budućnost.

12. A Magical Substance Flows Into Me (Džumana Mana, 2015.)

Dokumentarni film multidisciplinarne umetnice palestinskog porekla bavi se etnomuzikološkim nasleđem koje je ostavio nemačko-jevrejski istraživač Robert Lahman. Iselivši se u Palestinu zbog dolaska nacista na vlast, on je od 1935. godine počeo sa radio emisijom Oriental Music, za Palestine Broadcasting Service. Mana ispituje Lahmanov odnos sa palestinskim sviračem uda, kompozitorom, hroničarem i pesnikom, Vasifom Džahvarijem i pokušava da ujedini nastavljače svih tradicija, jevrejskih, palestinskih, marokanskih, jemenskih, koptskih, beduinskih, ali uviđa da su i oni, kao i Palestina danas fragmentisani, udaljeni, rasparčani. Sjajan film o tenzijama između poimanja kulturne ekskluzivnosti i kulturne hibridnosti.