Da li imate preko 18 godina?

Mecena je prisutan

Privatne kolekcije – između jave i sna.

0
0

“Garage is an island of contemporary art.”

Marina Abramović, o moskovskom The Garage Museum Of Contemporary Art

Pre svega dve nedelje u ruskoj prestonici zbio se možda jedan od najznačajnijih kulturnih (slobodno se može reći i društveno – ekonomskih) događaja decenije na ovom delu nepregledne teritorije bivšeg Sovjetskog saveza, a možda i cele Istočne Evrope. Reč je o otvaranju megalomanskog The Garage Museum of Contemoprary Art, iniciranog od strane Darie Zhukove, perspektivne ruske kolekcionarke. Senzacionalna ceremonija okupila je nebrojeno slavnih ličnosti od Woodyia Allena preko Stelle Mcarthney do Jeffa Koonsa. Prezentovano je više izložbenih koncepata paralelno u različitim delovima muzeja. Nova instalacija nemačke umetnice Katharine Grosse pod nazivom Yes No Why Later predstavlja ekstenziju njene dosadašnje slikarske prakse koju transponuje u javne prostore; izložba Inifinity Theory japanske umetnice Yayoi Kusame na izvestan način jeste retrospektivnog formata jer uključuje ne samo prepoznatljive psihodelične tačkaste ambijentalne intervencije, uočljive i na nekolicini stabala ispred muzejske zgrade, veći i neke od njenih ranijih radova iz sredine 60-ih u mediju filma. Participativni projekat Tomorrow is The Question umetnika Rirkrita Tiravanija podrazumeva uspostavljanje dijaloga sa zatečenim kontekstom zgrade odnosno nasleđem sovjetskog modernizma i lolkalne istorije iniciranjem niza različitih akcija (ping-pong stolovi, manufaktura za pravljenje majica, itd.); The Family Tree of Russian Contemporary Art jeste projekat u nastajanju i odnosi se na serije okruglih stolova koji za cilj imaju mapiranje avanagardnih umetničkih praksi sa glavnom referencom na ruske umetničke eksperimente iz prve dve decenije dvadesetog veka., dok je osvrt na radikalna istraživanja grupe umetnika iz 70-ih i 80-ih okupljenih oko moskovske konceptuale oličen u izložbama Georga Kiesewaltera i Erica Bulatova.

Iz ovoga možemo izvući jasan zaključak u kom pravcu se The Garage profiliše. Zamišljena kao muzejska jedinica koja producira i prezentuje kako retrospektive, tako i nove radove umetnika, podstiče edukaciju i bavi se baštinom, The Garage se doslovno čini kao oaza savremene umetnosti. Međutim, upravo se ovde nameću goruća pitanja funkcije muzeja i kolekcija, te umetnosti u odnosu na neprestani protok kapitala odnosno čitav spektar političkih i društvenih značenja koja bi trebalo da sama umetnost artikuliše.

Delatnost sakupljanja različitih predmeta ili modernim rečnikom kolekcionarstvo praktično je stara koliko i čovečanstvo. Razumljivo, različiti su bili motivi ljudskih jedinki za sakupljanjem i menjali su se u odnosu na razvoj društvene zajednice tokom vremena. Elem, prvi oblik takve delatnosti koji anticipira kolekcionarstvo, te razvoj muzeja i muzelogije u okvirima zapadne istorije umetnosti, jesu kabineti retkosti. Koncipiran na dometima humanističkih ideja, Kunstkammer je predstavljao renesansni pogled na svet, tačnije pozorište sveta, kroz koji je vladar izražavao svoju moć. Ove prostorije neobičnosti sadržale su različite memorabilije – od prepariranih životinja, preko minerala, ruda, neobičnih objekata, do predmeta za koje se verovalo da poseduju magična svojstva.

Dakle, simbioza između nauke i okultizma ili, poetski rečeno, između jave i sna, otelovljena u ovim kabinetima bila je u funkciji utvrđivanja odnosa moći što je vekovima kasnije u savremenom (kapitalističkom) društvenom sistemu i dalje slučaj. Naravno, kada govorimo o kolekcionarstvu i muzejima moramo uzeti u obzir niz različitih implikacija koje definišu sistem umetnosti, iako je čest slučaj da upravo te institucije (bilo privatne ili državne) u većina slučajeva reprodukuju dominantnu ideologiju onoga koji dotične finansira.

Sa tim u vezi, dolazimo do lika mecene odnosno osobe koja potražuje, poručuje i (ne) uslovljava proizvodnju umetničkog dela. Konstatovati da je gotovo celokupna istorija umetnosti produkt mecenstva teško da može biti netačno. Postoji bezbroj primera kroz vekove, međutim, s obzirom na to da je ovde reč o savremenom kolekcionarstvu zadržaćemo se na liku Peggy Gugenheim, čuvene američke kolekcionarke čija delatnost je umnogome definisala tokove moderne umetnosti. Između 1938. i 1946. godine nastaje njena pozamašna kolekcija koja raste sa godinama, pri čemu treba uzeti u obzir i inicijaciju odnosno promociju apstraktnog ekspresionizma u vodeći posleratni pravac, privatne (prijateljske ili emotivne) veze koje je razvijala sa umetnicima (brak sa Maxom Ernestom) i konačno uspostavljanje Gugenheim muzejske franšize (Venecija, Berlin, Bilbao). Iz navedenog je jasno da je u pitanju izuzetno važna ličnost čijom zaslugom je nastala jedna od najvažnijih kolekcija evropske i američke umetnosti prve polovine dvadesetog veka.

mecena slajder ostalo 1

Iako su se političke i društvene prilike znatno promenile, neprikosnoveni status mecene evidentno ostaje isti decenijama, te zasigurno možemo reći da je pomenuta Daria Zhukova Peggy Gugenheim dvadeset prvog veka. No, pri izvođenju ovakvog zaključka neophodno je uzeti još par činjenica kako bi kontekst bio jasniji.

2008. godine Zhukova započinje svoju misiju inicirajući revitalizaciju autobuske garaže Bakhmetevsky, koja predstavlja jedan od reprezentativnijih primera ruskog konstruktivizma arhitekte Konstantina Melnikova, gde osniva Garage Center for Contemporary Art. Četiri godine kasnije objekat menja namenu i postaje Jewish Museum of Tolerance. Zgrada novootvorenog muzeja, pak, smeštena je u centralnom Gorky parku, izgrađena prema projektu holandskog superstar arhitekte Rema Koolhasa i predstavlja rekonstrukciju sovjetskog modernističkog restorana zvanog Vremena Goda / Seasons of The Year. Bazirana je na arhitektonskoj ideji intersekcije starog i novog – unutrašnji volumen (akcenat na sovjetskim muralim) i stvaranje tehnološke fasade sastavljene od polikarbonatnih panela.

Dakle, izvesno je da uz velika ulaganja Zhukova ubrzo postaje jedna od važnijih figura kolekcionarstva/mecenstva u svetu, a realizaciju vlastitih zamisli ostvaruje uz pomoć porodičnog kapitala. Naime, ona je ćerka oligarha Aleksandra Zhukova, zamenika ruskog premijera koji je stekao bogatstvo u naftnoj industriji. Pride, udata je za Romana Abramovicha, ruskog tajkuna, koji postaje kuriozitet za umetnički svet 2008. godine kupovinom nekolicine slika Francisa Bacona, Giacomettija i drugih referentnih umetnika. Ovi podaci su od izuzetne važnosti, pre svega imajući u vidu spregu politike i čitavog niza zakulisnih radnji u svetlu naglog procvata biznisa nekolicine oligarha u nestabilnom postsovjetskom društvenom uređenju.

Elem, iako jeste bila bogata naslednica, potreba za sakupljanjem umetničkih dela kod Peggy Gugenheim jeste posledica prirodnog toka stvari, odnosno njenog druženja sa tada neafirmisanim umetnicima, boravka u Parizu, epicentru avangardnih tokova dvadesetih godina prošlog veka. Na izvestan način se može konstatovati da je Gugenheim bila neka vrsta duhovnog vođe epohe. Potreba za promocijom te umetnosti počivala je na temeljnom razumevanju iste, pripadanju specifičnoj kulturnoj klimi i posve različitom kontekstu, u odnosu na Zhukovu, sa kojom to nije slučaj. Stoga, paralela između dve kolekcionarke povlači ozbiljnu analizu motiva, aspiracija, uzorka i posledica, pri čemu je neophodno napraviti razliku između kolekcionarstva i mecenstva. Delatnost Peggy Gugenheim, ali kako se čini i Darie Zhukove, sugeriše konstituisanje vladarkine slike sveta, njene potrebe da ostavi neki materijalni trag u istoriji, što se znatno razlikuje od kolekcionara koji se prepušta umetnosti u svoja četiri zida. Dakle, nije u pitanju puko sakupljanje predmeta, već je reč o procesima koji podrazumevaju aktivaciju kulturne baštine, edukaciju i niz emancipatorskih procesa. Mimo toga da kontekst uveliko definiše izvesne fenomene i pojave u svetu umetnosti, jedino je izvesno reći da je pitanje vremena kako će učinak Zhukove biti artikulisan u okvirima buduće muzeologije i istorije umetnosti.

Veliko finale nakon svega iznesenog može biti sumirano u prilično opštoj dilemi – koja je uopšte funkcija umetnosti danas? Bilo kakav argument o nekakvoj utilitarnost može biti dosta plastičan, a umetnost svakako ne bi trebalo stavljati u kalupe, okvire, pripisivati joj nekakva pravila ili kako već. Sa druge strane, kolekcionarstvo podrazumeva nečiji subjektivan stav, rezon ili naprosto ukus, a postaje podložno relativizaciji onog trenutka kada postaje javno dobro, dakle, kada izađe u život. Tada na scenu stupa trijada krucijalnih pitanja – šta, kako i za koga, u svrsi uspostavljanja dijaloga na različite teme od šireg društvenog značaja. Nažalost, to često ostaje u okvirima pojedinih struktura čiji stavovi ne dopiru daleko, dok mecene i njihove kolekcije/muzeji konačno ostaju dosledni sebi odražavajući vlastitu ideologiju moćnika živom. Jedino ostaje zbunjujuće šta se tu događa sa samom umetnošću, zar njoj to ne smeta? Ili je previše indisponirana i prija joj tišina i ušuškanost savršeno ravnih zidova neke prostrane zgrade? Možda je jednostavno odlučila da prošlo vreme revolucije i utopijskih težnji ostavi iza sebe i odevena u Chanel toaletu pijuckajući Dom Perignon uživa u nekom novom muzeju ili galeriji.

Naravno, kada govorimo o kolekcionarstvu i muzejima moramo uzeti u obzir niz različitih implikacija koje definišu sistem umetnosti, iako je čest slučaj da upravo te institucije (bilo privatne ili državne) u većina slučajeva reprodukuju dominantnu ideologiju onoga koji dotične finansira.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: