Da li imate preko 18 godina?

“Me Too” u pozorišnom životu Srbije

Kampanje prolaze, problemi ostaju.

17
1

Kampanja “Me too” koju su pokrenule žene napastvovane tokom rada na umetničkoj karijeri, u Srbiji, konkretno, u pozorišnom životu Srbije, nije imala nikakvog odjeka. Bar ne odjeka van domena rekla-kazala, odnosno ozbiljnog pojedinačnog, javnog, medijskog ili institucionalnog reagovanja.

Mediji su uglavnom pratili šta se dešava u Holivudu, time podrazumevajući da je to problem tamo nekog sveta, a ne ovog ovde, gde se svakodnevno trpe i prećutkuju raznorazne zloupotrebe položaja moći, pa i one seksualnog, odnosno rodnog tipa.

Vrhunac ironije je bio taj da su se i muškarci upitali gde su oni u celoj toj priči, to jest, da li i oni sada treba da se pobune ako su nekada pretrpeli seksualno uznemiravanje ili nasilje. Ovo govori u prilog tome da jasne granice i odnos prema tom problemu ne postoje.

O razlozima ovakvog stanja u (pozorišnoj) Srbiji, napravio sam malu anketu među umetnicima, trudeći se da zastupim i pomešam glasove dramske spisateljice, glumice, dramaturškinje, rediteljke i, čak, jedan muški glas.

Dramska spisateljica Tanja Šljivar govori o tome da je u Srbiji problem sličnih inicijativa u tome što upravo sa pozicija moći, tradicionalno uspostavljenih i održavanih patrijarhalnom, vertikalnom strukturom društva, muškarci uzimaju za shodno da “znaju sve” i o ženskim problemima.

Na pitanje kako je kampanja “Me Too” uticala na pozorišni život u Srbiji, odnosno šta misli da li je posle nje potrebno ponovno promišljanje i vrednovanje profesionalne etike i kreativnog procesa, u smislu drugog ili drugačijeg odnosa prema upotrebi/ eksploataciji (ženskog) tela na sceni, rediteljka Anđelka Nikolić kaže da nije primetila da je ova kampanja imala ikakav odjek u našem pozorišnom životu, iako smatra da je potrebno otvoriti pitanje zloupotrebe moći u pozorišnoj hijerarhiji, kako na akademijama, tako i u pozorištima.

– Sa Irenom Ristić pokrenula sam istraživanje koje je ispitalo stavove 22 pozorišnih rediteljki i reditelja iz Srbije i inostranstva na temu pozicije moći koju ova profesija donosi, i odgovornosti za nejednakost i eksploataciju unutar pozorišnog procesa i institucije. (“Političnost režije/ promena paradigme” I. Ristić, A.Nikolić, FDU/ Hop.La! 2018). Između ostalog, ovo istraživanje je pokazalo da su i same rediteljke/ reditelji, koji se često nalaze u situaciji da zloupotrebe moć, senzitivni na ovo pitanje i svesni potrebe za promenom modela. Mislim da bi bilo neophodno u školske programe uvrstiti predmet koji bi se bavio kako pitanjima profesionalne etike, tako i psihologijom kreativnog procesa i dinamike grupe. U postojećem sistemu, studenti izlaze sa akademije ne samo frustrirani od strane profesora (koji zapravo otpočinju krug zloupotrebe moći), nego i profesionalno neobučeni da štite sebe od drugih i drugih od sebe u pozorišnim procesima – odgovara Anđelka Nikolić, dodajući da je lično najviše brine što  kod mlađih kolega primećuje rigidne stavove i stereotipije na temu “čvrste ruke”, mistifikacije  i manipulacije kao glavnih rediteljskih oruđa, što je verovatno posledica opšteg moralnog i psihološkog survavanja društva u celini.

– U sopstvenom iskustvu imam slučaj sudara sa zloupotrebom moći od strane upravnika pozorišta (Kokan Mladenović, Atelje 2012), o čemu se već govorilo, mada kao da nije, obzirom na konsekvence u sadašnjosti – zaključuje rediteljka.

Na ista pitanja, dramaturškinja Jelena Mijović odgovara da ne misli da je kampanja “Me Too” bitno uticala na pozorišni život u Srbiji, niti značajno uticala na prepoznavanje problema, iako je sasvim sigurno potrebno preispitivanje odnosa prema upotrebi ženskog tela na sceni, kao i generalno odnosa prema ženama u procesu rada.

– Pozorište jeste prostor u kome je prisutna svest o postojanju seksualne ucene, zloupotrebe ženskog tela i uvredljivog odnosa prema, u patrijarhalnom modelu, podređenim, po pravilu manje vrednim ženama, ili u nekom drugom pogledu drugačijim od idealnih, dominantnih muškaraca, ali ta svest datira i znantno pre pojave “Mee Too” kampanje i problematizovana je najčešće kroz temu samog dramskog teksta. Istovremeno, u samom procesu rada ne mislim da je osvešćena – kaže Jelena Mijović. – Mi smo duboko patrijarhalno društvo u kome se gotovo sa podsmehom gleda na svedočanstva osoba koje su doživele tu vrstu seksualnih nasilja koja su bila medijski ispraćena u okviru “Me Too” kampanje. Pretpostavljam da bi u našoj sredini za početak svaki razgovor na tu temu trebalo da izgubi holivudski predznak, i da se lokalizuje i temelji na autentičnom domaćem patrijarhalnom terenu. Da se postavi pitanje dominantne pozicije moći u muškim rukama, da se insistira na jezičkoj i svakoj drugoj vrsti formalne rodne ravnopravnosti. Posebno da se obrati pažnja na pozorište za decu i mlade, jer je podrazumevanje trpljenja seksualnog nasilja kod nas inkorporirano kroz vaspitanje, a takođe i strahopoštovanje prema svakoj vrsti moći i vlasti. Takođe, finansijska podrška produkcijama koje se bave ovom temom bi svakako učinila dosta po pitanju prepoznavanja, sagledavanja i rešavanja problema, kako na širem, tako i na ličnom planu.

Jelena Mijović veruje da je jedna od mnogih osoba koja je trpela razne vrste seksualnih uvreda, ucena i pritisaka od srednje škole, preko fakulteta, do profesionalnih angažmana, od strane osoba sa pozicije moći. I te institucije i kolege osoba koje su na taj način zloupotrebljavale svoj položaj moći, kaže ona, su vrlo očigledno zatvarale oči pred tim.

– Svaki od tih slučajeva rešavan je isključivo na ličnom planu i osnaživanjem sopstvene pozicije, i svako nepristajanje plaćeno degradacijom ili već prema mogućnostima te poluge moći. Neki od tih koji su na taj način zloupotrebljavali svoje pozicije su, ne samo i dalje na tim pozicijama, već su i vrlo aktivno podržali “Me Too” kampanju – dodaje Jelena Mijović, navodeći i to da je na kolektivnom, institucionalnom nivou i dalje vrlo prisutna zloupotreba moći, i da nedostaje čak i međusobna solidarnost žrtava, koje o tome ćute, jer se to još uvek smatra njihovom brukom.

Glumica Emina Elor “ništa, baš ništa” nije čula, niti načula o “Me Too” priči koja bi se ticala Srbije.

– Srećom pa ja nemam negativnih iskustva što se tiče upotrebe/ eksploatacije mog tela, ženstvenosti i bića. Sa tim jedino što mi smeta, što se toga tiče, kad ta eksploatacija nema nikakvu scensku ili filmsku, u stvari umetničku opravdanost – kaže Emina Elor. – Da li je neko iskorišćen u smislu da je predmet nečije perverzije, fantazije, iživljavanja, tu već treba da se pokrene nešto. A to nešto je, ja mislim, sudski proces, gde dotična žrtva može da traži odštetu za pretrpljenu duševnu bol, ne daj bože fizički bol.

Ovde bi trebalo da usledi napomena da je i ovaj tekst namerno sastavljen tradicionalnom hijerarhijom – dramska spisateljica, rediteljka, dramaturškinja, glumica. Uz pokušaj da se navede na razmišljanje o promeni ove paradigme, kao “šlag na torti” sledi mišljenje pozorišnog poslenika – muškarca, koji je podrobnije i čak teatrološki istraživao fenomen “upotrebe tela” u umetnosti.

– Za ponovno promišljanje i vrednovanje profesionalne etike u pogledu upotrebe ljudskog tela, ali i bilo kog drugog aspekta stvaralaštva, ne bi trebalo da bude potrebna posebna kampanja ili skandali oko seksualnog zlostavljanja: bilo bi jedino potrebno zdravorazumsko razmišljanje i osnovno poštovanje svojih saradnika. No, to se samo od sebe, očigledno, ne dešava u pozorištu i u filmu. Odnosi podređenosti i moći se iskorišćavaju na svim nivoima, a kad se pozicija kombinuje sa neznanjem i nekompetencijom, dobijemo suštinski frustrirane jedinke koje se iživljavaju nad svojim podređenima – odgovara Atila Antal. – Kampanja “Me Too” u suštini nije ništa pokrenula, ona je samo rezultat i previše ustaljenog načina funkcionisanja starih i okorelih, patrijarhalnih sistema proizvodnje u raznim umetničkim granama. Ova pojava je karakteristična i za politički, ekonomski, itd. život, iako je najočiglednija u masovnim umestnostima kao što su pozorište i pre svega film. “Mee Too” je bilo sredstvo, koje je pomoglo velikom broju žena koje nisu bile u položaju da dobiju reč u javnom prostoru. što je i dalje privilegija poznatih i priznatih. Sa jednostavnim “heštegom”, na raznim socijalnim mrežama mogle su da progovore: “I meni se to desilo!”. “Mee Too” nije rešenje, ono je krik, koji se, nažalost, u Srbiji nije ni čuo, ili se možda i čuo, ali kao i obično, reakcija je verovatno bila: “To se kod nas ne dešava.” Što, naravno, uopšte nije tačno. Samo što se kod nas o tome ne govori, to je tabu, to je sramotno, to je tajna, koju žrtva mora da nosi u sebi i da trpi posledice godinama. Nedostatak stvarnih statistika o seksualnom zlostavljanju u Srbiji stvara iluziju kako se to u našoj zemlji događa u mnogo manjoj meri, nego recimo u Švedskoj, gde je transparentnost mnogo veća. Što, opet, nije istina. Povrh svega, osnivni strah muškaraca u vezi sa ovom temom, da mogu da budu bezrazložno optuženi – što se statistički dešava u svega 2-3% slučajeva – samo još više drži temu u nekom večnom limbu. Pozorište, kao dosledno ogledalo društva, takođe je ostalo nemo, zato što oni koji su u pozicijama moći lako menjaju svoje lice i prilagođavaju se trendovima i tako na površini podržavaju svaku tendenciju koja podržava proširenje ljudskih prava, ali suštinski se niko ne bavi ovom temom. A okoštali, ustaljeni načini pozorišnog upravljanja i stvaranja i dalje imaju svoje žrtve. S druge strane, oni koji su izloženi takvom tretmanu su mahom zaista u poziciji nemoći i njihovi životi i karijere zavise od nekolicine “odlukodonoša”, koji nikad neće želeti da se nefunkcionalni sistem promeni. Što vodi perpetuiranju onog što je loše.

Za Atilu Antala položaj kulture je na nezavidnom nivou u našem društvu i zato smatra da je izlišno kritikovanje samo tog segmenta društvenog života. Pre svega bi, smatra on, trebalo promeniti opšti diskurs i mišljenje, koje je još uvek najčešće na nivou robova: “Samo gledamo šta će oni koji imaju moć da odluče o našim životima, što se mora, nije teško.“

– Jednostavno, treba uzeti stvar u svoje ruke i izboriti se za reč. Prvo, žrtva nije kriva. To je najosnovnije. To treba da se razume sa obe strane – i onaj koji zlostavlja i onaj ko je zlostavljen treba da zna ovo osnovno pravilo. Ne treba da nosiš u sebi nešto što nije tvoje. To je teško, zato što je u nedovoljno emancipovanim društvima seksualnost uvek tabu i svaki diskurs se zaustavlja na najprimitivnijim stereotipima, kao što su mačo muškarac i dvoličje žene kao anđela i prostitutke. Po tom mišljenju, žena koja je postala žrtva ili je sama izazvala nasilje svojim ponašanjem, ili treba da se ponaša kao žrtva kako bi muškarac mogao da joj doskoči, da pomogne. Postoji osnovni strah od toga da se potencijalnim žrtvama daju instrumenti, ne samo za odbranu već i za obradu i izlazak iz traume. U primitivnom svetu patrijarhalnih odnosa, najveći strah jeste šta će biti funkcija muškarca, ako je žena dovoljno jako da može da bude sama – nastavlja Antal, koji se pitanjem i problemom seksualnog zlostavljanja i nasilja bavi od sredine 2015. godine, kada je počeo da radi na materijalu za predstavu “Nečiji Anđeo”, baziranoj na dokumentarnoj ispovesti žrtve seksualnog zlostavljanja.

Krajem 2016, kad je bila premijerno prikazana, ova predstava je bila jedna od prvih predstava u Srbiji koja se na umetnički način bavila ovom temom.

– Iako je proces bio težak, zbog nerazumevanja i nedovoljne podrške, ipak se pokazalo da je bilo važno da postavimo predstavu. Osećaj da je tema goruća bio je dokazan deset meseci kasnije, kad je “Me Too” pokret eksplodirao prvo u SAD, a zatim i u drugim državama sveta (kao na primer u Mađarskoj). U Srbiji se to nije desilo, ali to ne znači da je tema izlišna i da se time ne treba baviti. Naprotiv. Upravo zbog ćutanja treba biti glasan i hrabar. Nažalost, u većini slučajeva radi se o osnovnim životnim potrebama, zbog kojih trpimo i ćutimo. Zbog toga je potrebno da oni koji razumeju veličinu i ozbiljnost problema, a mogu o tome da govore, to i učine na kompetentan i umetnički/ društveno relevantan način. Tu pozorište može da bude od velikog značaja, zbog žive reči i neposrednog susreta. Ali da li je naše pozorište spremno da promeni ustaljenu paradigmu i da prestane da bude forum isključivo za one u pozicijama moći? Da li može da prizna svoje slabosti i da govori iz položaja žrtve? – pitanja su koja ostaju.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mina says:

    Poštovani,

    Uvek me raduju inicijative i tekstovi koji istražuju problem nasilja prema ženama. Takođe, sa velikim poštovanjem pratim rad gospodina Igora Burića. Pa ipak nije mi bilo teško da izbrojim…

    Ovaj tekst ima oko četiri kucane stranice. Dve stranice dele čak četiri sagovornice, dok je isti toliki prostor samo za sebe dobio Atila Antal, muškarac. Ironija je ta što je gospođa Tanja Šljivar u samo jednoj rečenici na početku ovog teksta sažela problem: “muškarci uzimaju za shodno da “znaju sve” i o ženskim problemima”.

    Nije li cilj upravo ovakvih inicijativa (pa i celog #MeToo pokreta) da se, za promenu, ženama da reč?

    Ne pišem ovo kako bih isprovocirala odgovor, već da podstaknem na razmišljanje, onu ili onoga kome će taj podsticaj značiti.

    Lep pozdrav,
    Mina

Ostavite komentar:

Slični članci: