Kako smo odrasli sa Banetom Bumbarom

Neposredan razlog za pisanje ovog teksta je obeležavanje jubileja koje će se odigrati u Dvorani kulturnog centra Beograda u periodu od 28. do 30. oktobra. Tih dana imaćemo priliku da na jednom mestu vidimo autore i ekipu kultne serije kao i da pogledamo, po ko zna koji put, sve epizode, ali na bioskopskom platnu. U tom periodu izaći će i knjiga posvećena godišnjici. Posredan razlog je pažnja koju ova serija zaslužuje jer ona je mnogo, mnogo više od igranog televizijskog programa koji je proizveden pre ravno 40 godina. “Grlom u jagode” je od momenta pojavljivanja prevazišao okvire televizijsko-kinematografskog dela i postao pop kulturni fenomen Jugoslavije. Moderni instant klasik, obeležje generacije i epohe, deo folklora. Zovite to kako hoćete ali reći samo TV serija jednostavno nije dovoljno adekvatano.

Sredina sedamdesetih godina prošlog veka donela je vrhunac ekonomskog blagostanja zemlje (nakon kojeg je, kako to već biva, ubrzo krenuo lagani sunovrat). Dešavala se prava mala renesansa u kulturi, umetnosti, sportu, svim onim granama koje su periferni pokazatelj da li je zemlja u usponu ili u padu. Grupa “praških đaka”, to jest studenata režije s praške akademije počela je svoj uspon na jugoslovenskoj filmskoj sceni koja je u tom razdoblju doživljavala svoj vrhunac. Produkcijski bogata, s delima od izuzetne umetničke vrednosti postala je prepoznata na međunarodnoj festivalskoj sceni kao autentična i relevantna. Srđan Karanović, jedan od tih praških debitanata, zajedno sa Goranom Markovićem, Goranom Paskaljevićem, Rajkom Grlićem, Lordanom Zafranovićem tražio je svoju početničku šansu. Put do prvih igranih filmova je kako to često biva vodio preko televizije. Međutim za Karanovića se sticajem okolnosti ta usputna stanica ispostavila kao možda i najbitnija tačka u karijeri. Faktor sreće nekada se jednostavno desi tamo gde ga niko ne očekuje.

Zajedno sa Rajkom Grlićem napisao je scenario o odrastanju četvorice beogradskih tinejdžera rođenih u prvim posleratnim godinama koji u život ulaze baš početkom ludih šezdesetih kada sa Zapada stiže sve ono najbolje u umetnosti, a oni sanjanju svoje adolesnetske snove u socijalističkoj zemlji koja balansira između Istoka i tog istog Zapada. Očigledno se u tom trenutku skupilo previše povoljnih faktora oko tog projekta. Scenario nadahnut sopstvenim uspomenama na odrastanje i nostalgijom za mladošću, briljantna glumačka četvorka (Predrag Miki Manojlović, Bogdan Diklić, Aleksandar Berček, Branko Cvejić), muzička tema Zorana Simjanovića koja poput mantre uvodi u svet uspomena jednako efektno koliko i Rotina tema iz “Amarkorda”, debitantski entuzijazam i energija svih koji su radili na seriji doprineli su da se iznedri jedno izuzetno vredno kinematografsko delo u televizijskim okvirima.

Autentičnije nego igde ostavljen je igrani filmski zapis o svemu onome što je činilo život mladih ljudi u Beogradu tih godina, a o čemu smo samo slušali od starijih: Igranke i tuče na Kališu, farmerke iz Trsta, ploče iz Londona, letovanja u Istri i Dalmaciji, gradske lepotice s umetničke scene, sportska dešavanja, velike ličnosti koje su prošle kroz Beograd. Tu autentičnost filmskog rukopisa su prepoznale generacije po godinama bliske autorima i oslanjajući se na svoja sećanja momentalno prihvatile seriju kao apsolutni hit. Ali ono mnogo važnije usledilo je u narednim decenijama. Prihvatile su je i sve ostale generacije koje su došle kasnije. Ako je naklonost bliskih generacija postojala zbog nostalgičnog prepoznavanja, onda je odobravanja svih drugih posledica isključivo kvaliteta koji je potvrđen jedinim pravim i nepogrešivim testom –  testom vremena. “Grlom u jegode” jeste jedno od onih dela koje stari kao vino – što je starije sve je bolje. Koliko god da smo odlepljivali kao klinci na strane coming of age serije, koliko god da su nam generacijski i komunkacijski bili bliži filmovi Džona Hjuza ili serije kao “My So Called Life” uvek je postojalo i ono mesto rezervisano za “Jagode u grlu”.

Bane Bumbar je s godinama postao metafora za velike želje i nemilosrdnu realnost u nesnađenoj zemlji u kojoj su glavna žrtva uvek mladalački snovi a teški kompromisi jedina realnost.

Možda je taj motiv mirenja s porazom bio vezivno tkivo koje je Baneta i drugove učinilo bliskim svakoj generaciji, a ne samo onoj koja je šezdesetih jurnula u život i vrlo brzo udarila o zid. U zemlji u kojoj je večiti ideal da se “zapali napolje” Bane Bumbar je jedan od njenih najreprezentativnijih tragičnih junaka. Lekcije koje su četiri druga učili na beogradskoj kaldrmi morala je da nauči i svaka naredna generacija. Menjaju se državna uređenja i nazivi država ali osnovni problem ostaje isti premalo je potrebno da dotakneš plafon.

U domaćoj kinematografiji i televiziji postoji određen broj filmova i serija koji su prevazišli nivo dela koje publika treba da prihvati ili ne prihvati. Otišli su čak i dalje od statusa “kultnog” ostvarenja i postali deo, možda je najpreciznije reći lokalnog folklora. Jer kad maltene svaki građanin regiona u kojem živite zna bar deset replika na pamet, a ima ih i koji u glavi drže ceo materijal to je onda nešto mnogo ozbiljnije. “Jagode u grlu” su u tom malobrojnom klubu u kojem su svoje mesto našli Šijanovi filmovi po scenarijima Duška Kovačevića, predstava “Radovan III” (koja je verovatno najgledaniji video snimak svih vremena ovde), “Top lista nadrealista”… Ako je nešto zajednički imenitelj za sve navedeno, iako na prvi pogled deluje kao zbrajanje baba i žaba, onda je to identifikacija s junacima i njihovim raskorakom između želja i mogućnost, čija smo većina mi koji ovde živimo.

Reditelj Stefan Arsenijević kao jedan od organizatora obeležavanja jubileja i urednika knjige dao je svoje viđenje fenomena serije: “U čemu je tajna dugovečnosti serije “Grlom u jagode”? Zašto se replike iz serije i danas citiraju? Zašto je Bane Bumbar junak i našeg vremena? Zašto i 40 godina kasnije ljudi toliko emotivno reaguju na nju? Pokušaću da navedem nekoliko mogućih odgovora. Pre svega zato što je serija iskren i autentičan portret jedne naše porodice, pa samim tim i društva. Za razliku od većine domaćih serija koje pokušavaju da liče na strane ili stvaraju idealizovanu sliku nas i naše slavne prošlosti, “Grlom u jagode” nas prikazuje takvim kakvi zaista jesmo. I to čini istovremeno sa ljubavlju, ironijom, osećanjem gorčine, sete, promašenosti. Koristeći nostalgiju kao postupak, serija fetišizira jedno vreme i jednu generaciju, ali istovremeno je kritikuje razotkrivajući malograđanštinu i palanački mentalitet. Osećajući ove protivrečne i kompleskne emocije, kao publika instinktivno znamo da gledamo nešto istinito, nešto blizu života. “Grlom u jagode” su istorija običnog, građanskog života u Beogradu posle II svetskog rata. I možda zato i osećamo tako jaku emociju prema seriji. Govoreći o njoj, mi govorimo o sebi. O tome šta smo bili, šta smo sanjali, šta smo mogli da postanemo, ali nismo. Čak i ako, poput priređivača ove knjige, nikada zaista nismo živeli u tom vremenu.”

Tačku na priču o Banetu Bumbaru Karanović je dao deset godina nakon serije filmom “Jagode u grlu”. Sve pesimistične slutnje koje se javljaju na kraju serije u filmu dolaze u svom punom, deprimirajućem obliku. Oni bezbrižni momci koje smo upoznali u seriji sada se vraćaju kao ogorčeni sredovečni ljudi utonuli u apatiju, uspomene i alkohol i na kraju odlaze niz reku uz Dedićevu “O mladosti” u izvođenju orkestra Lepog Jovice.

“Grlom u jagode” je hronika izgubljene mladosti, neostvarenih snova i “lepše” prošlosti ali i neoboriv dokaz koliko je kinematografija jedne zemlje bila moćna pre 40 godina. Zbog toga nemojte propustiti da priliku da dođete u DKC i toga se podsetite.