Hodam sad kao fenomen

Sa mnoštvom rekorda u pogledu gledanosti i recepcije od strane publike i kritike, i naravno, nagrada koje je pobrala tokom šest sezona prikazivanja, “The Walking Dead” iliti “Okružen mrtvima” predstavlja kulminaciju dugo građenog rasta popularnosti priča o zombijima koje su upravo sa ovom serijom prevazišle ograničenja žanra i postale glavnotokovska zabava za sve. Oni upućeniji u stanje na svetskim tržištima izdavaštva i filmske i TV produkcije će znalački reći kako svi natprirodni motivi ili konkretnije, bića iz priča strave i mašte imaju svoje periodične uspone i padove, koji su čak ponekad i deo strategija studija ili izdavača. Tako će neke godine fokus biti stavljen na veštice i čarobnjake, zatim sledeće na vampire i vukodlake, pa onda duhove, zmajeve, vanzemaljce i na kraju opet u krug. Okidač naravno mogu biti i vanserijski popularne knjige ili filmovi tipa “Hari Poter” ili “Sumrak” sage. A onda su tu zombiji.

Iako je “Okružen mrtvima” napravio kvantni skok u omiljenosti hodajućih mrtvaca, za razliku od podžanrova koji su se brzo iscrpljivali nakon jednog ili dva uspešna ostvarenja, zombiji na velikim i malim ekranima i iscrtanim ili ispisanim stranicama su pokazali otpornost koja podseća na same junake priča. Odbili su da umru.

Trenutno se u raznim fazama produkcije nalaze desetine filmova, serija, knjiga, stripova i video igara koje istražuju motive u najširem okviru povezane sa zombijima. Dodajte uz to ono na čemu se zaista prave pare, a to su svi zamislivi proizvodi na kojima su motivi hodajućih mrtvaca: od majica, šolja, figurica, itd. i jasno je da su “zombiji” postali dominantan brend popularne kulture sa kojim mogu da se takmiče samo “Ratovi Zvezda”.

The Walking Dead strip

Ipak, pre svega je tu bio strip. Robert Kirkman, scenarista i idejni tvorac ovog naslova je vizuelni identitet te crno-bele drame (sa zombijima) kreirao u saradnji sa uticajnim autorom Tonijem Murom, da bi od sedme epizode rad na crtežu preuzeo Čarli Adlard. Počev od 2003. godine, a trenutno na 159 nastavku, ove mesečne sveske su u slobodnoj atmosferi koju neguje redak strip izdavač zaista posvećen autorima – Image, gradile publiku daleko van zabrana striparnica i konvencija, sve dok nisu privukle pažnju TV producenata. Ostalo je, kako se kaže stvar legendi, ali je važno ovde istaći da je srpsko izdanje postojalo već 2004, u vizionarskom potezu izdavača Lavirint iz Čačka – odnosno Dejana Đokovića Dekare, koji je izbacio 13 nastavaka u duplom izdanju sa Kirkmanovim podjednako originalnim superherojskim serijalom “Nepobedivi” (Invincible), dok ga danas izdaje beogradski Darkwood. Još je zanimljivo da je “kum” prevedenog naslova bio čuveni hrvatski scenarista, pisac, urednik i teoretičar Darko Macan.

Strip, a to će biti jedan od glavnih aduta i serije, na neki ili svaki način ustvari i nije o zombijima, koji se u seriji čak tako ni ne zovu. Ustvari, u pitanju je suptilna alternativna istorija u kojoj ne postoje nama poznata dela popularne kulture o reanimiranim mrtvacima, zbog čega su oni veći šok za junake. U suštini, u pitanju je serija o ljudima, njihovim odnosima i prirodi čovečnosti u ekstremnim situacijama, koje se kontinuirano održavaju na ivici noža zahvaljujući stalnoj pretnji, mada je ona sve češće vezana za druge ljude, a ne postepeno sve raspadnutije oživljene leševe. Šta se dešava sa policajcem Rikom Grajmsom, jednim od verovatno najkompleksnijih likova na televiziji uopšte i njegovom izmučenom pravom i fluktuirajućom stečenom “nuklearnom porodicom” je predmet fascinacije koja je mnogo više od morbidnog interesovanja ko će, kako i kada nastradati od ruke (i zuba) mrtvaca ili mnogo češće drugih preživelih.

Kao i najbolji horori, koji su ustvari drame sa strašim scenama i atmosferom, nama je iskreno stalo do ovih ljudi, koji zahvaljujući moćnim glumačkim izvedbama i umešnom scenariju i režiji postaju deo nas samih.

Isto kao što su i “šetači” iskrivljeno ogledalo čovečanstva, koje podcrtava i ismeva sve naše napore i civilizacijska dostignuća. Na kraju i početku, sve to je samo glad i besciljno lutanje usmereno bazičnim impulsima i senzacijama.

Takođe, kao i  “Sopranosi” u odnosu na trivijalnu komediju “Analiziraj ovo”,  “Okružen mrtvima” je morao da se odmakne od asocijacija na skorašnji (mada odličan) sličan naslov kao što je “24 dana kasnije” (buđenje glavnog lika iz kome pošto je smak sveta već odmakao). Frenk Darabont, kultni režiser najpoznatiji po uspešnim adaptacijama dela Stivena Kinga, čije se “Bekstvo iz Šošenka” tolike godine drži na prvom mestu IMDb-ove liste najboljih filmova svih vremena je u razvoju serije odlično razumeo alhemijski proces koji će zadovoljiti najtvrdokornije fanove uz istoremeno privlačenje neupućenih masa. Budžeti koji su omogućili vizuelni spektakl dotad neviđen na malim ekranima nisu škodili, i ubrzo je bilo jasno da je hit na pomolu. Svejedno, sam koncept zombi serije je i dalje bio toliko stran, da je posle samo šest epizoda prve sezone, druga imala baksuznih 13, a tek se od treće ustalio format od 16 epizoda po sezoni. I iako je Darabont napustio seriju već na početku druge sezone, a zatim je usledilo još promena na vrhu, serija je preživela sve takve lomove istovremeno postajući sve jača. Neizbežna poređena sa stripom je najčešće rešavao sam Kirkman, koji je oduvek želeo da učini reimaginaciju sopstvene priče što se naročito očitava na trenutnim mukama koje se vezuju za premijeru nove sezone i malo je reći šokantan završetak prethodne. Jer, kao i sa “Igrom prestola”, koja je ovu igru igrala do nedavno, tako i čitaoci stripa znaju ko gine od bodljikavom žicom obmotane bejzbolke Lusil novog velikog zloće Nigana. Ali, da li će tako biti i u seriji?

“If Daryl dies, we riot” je mantra obožavalaca ovog autohtonog i verovatno najpopularnijeg lika iz serije koja će ga spasiti zlehude sudbine. Možda. Ali činjenica ostaje da nikada nije bilo ovolike fame kao ni tajnovitosti oko nekog ovakvog pitanja, daleko ostavljajući u prašini (ili snegu) realno izvesnu reanimaciju Džona Snežnog iz pomenute HBO-ove, ipak tek druge najpopularnije serije na kablovskoj televiziji ikada.

Fenomen serijala

Da bismo dobili širu sliku, sazvali smo i neke od najpozvanijih ljudi za komentare na ovu temu. Pa tako, na pitanje za mišljenje o fenomenu serije “The Walking dead” kao najvećem uspehu zombi podžanra, i koliko se takve pojave u popularnoj kulturi mogu preneti i na naše podneblje i autorska dela, režiser Milan Todorović odgovara sa stavom da zombiji još uvek nisu dostigli svoj vrhunac. “Već se godinama unazad po filmskim marketima priča kako ima previše zombi filmova i kako je tržište zasićeno, ali realnost pokazuje da to nije baš tako – ljudi i dalje kupuju i gledaju velike količine svega što ima veze sa zombijima. I distributeri širom sveta se otimaju o zombi naslove jer znaju da će imati svoju sigurnu publiku. Zašto je to sada tako? Možda je to potrošačko društvo koje je Romero kritikovao još ’78 u svom zombi klasiku “Dawn of the Deadж” krenulo da jede samo sebe, i da nekako previše uživa u mračnoj viziji kraja sveta.”

Todorović smatra da je za aktuelni zombi fenomen ustvari najzaslužniji serijal “Resident Evil”, i video igrice i filmovi. “Oni su zapravo uveli zombije u mejnstrim i podsetili filmske autore širom sveta da je zombi film idealan i za metaforične kritike društva, ali i za jednostavnu zabavu.

Kada smo mi snimali “Zonu mrtvih” još uvek nije bilo toliko zombija… Ali već sledeće godine je krenuo jedan cunami talas zombi filmova i on i dalje nije došao do vrhunca.

Činjenica je da je serija “Okružen mrtvima” verovatno najzaslužnija za održavanje tog trenda, i zato će čitav svet voleti sve što ima veze sa zombijima dokle god serija bude popularna. “Zona mrvih”, prvi srpski zombi film, bila je “amerikanizovana” verzija domaćeg filma. Mozda je ona došla prerano. Mislim da je sada dobar trenutak da se uradi još nešto po pitanju domaćih zombija, i da im se da dodatni lokalni šmek.”, zaključuje Todorović.

Predrag Ličina, reditelj iz Hrvatske ističe da “Od kad je ljudskog roda, interes za ustajanje mrtvih iz grobova traje, a možda je najpoznatiji primer onaj od pre 2016. godina kada je Isus ustao iz groba.” I on se slaže da je “za popularnost zombi podžanra u poslednjih nekoliko godina svakako najzaslužnija serija “The Walking Dead”. “Početak njenog emitovanja otprilike se poklopio s vremenom kada TV serije preuzimaju primat nad filmovima s velikog platna. U poslednjih nekoliko godina podžanr zombi filma toliko se razvio da je ovogodišnji korejski zombi film “Train to Busan” bio prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Pretpostavljam da će za koju godinu kada neki Rumun snimi zombi film, isti verovatno biti nagrađen Zlatnom palmom. Možda će mu naslov biti “Život gospodina Lazarescua.”

“Neizmerno me raduje ljudska mašta u okviru zombi filmova.” ističe Ličina.

“U poslednje dve godine konačno su i izviđači dobili svoj zombi film – “Scouts Guide to the Zombie Apocalypse”. Tu je i briljantan australijski film u kojem naftni derivati prestaju da sagorevaju, a jedino što može pokrenuti motorna vozila je zaražena krv zombija – “Wyrmwood: Road of the Dead”. I životinje su dobile svoj zombi film – “Zoombies”, a vrhunac TV produkcije je teška britanska psihološka drama “In the Flesh” koja se bavi privikavanjem izlečenih zombija na svakodnevni život.” kaže on.

Na kraju, možda su ultimativni izlivi zombi histerije u stvarni svet šetnje zombija iliti “zombie walk”. Počev od 2000. godine, one se spontano održavaju u stotinama gradova širom sveta okupljajući desetine hiljada učesnika, a jedan od inicijatora i glavni masker beogradske je Miroslav Lakobrija, majstor za specijalne efekte. Ponavljajući zaključke o fenomenologiji i zaslugama filmova 80-ih, da bi opšta pomama zavladala tek u 21. veku, Lakobrija potvrđuje da je “The Walking Dead” i njena masovna gledanost najbolji pokazatelj koliko su zombiji zanimljivi ne samo obožavaocima horor žanra već i široj populaciji.

“Iako zombiji mogu da se posmatraju i kao metafora današnjeg društva, kao simbol otupelosti i otuđenosti koja vlada među ljudima, ja kao majstor za specijalne efekte, koji je do danas odradio na stotine zombija, kako za film tako i za potrebe različitih umetničkih performansa, na njih gledam isključivo kao na malo umetničko delo koje umetnosti daje posebnu draž i šarm.” zaključuje Lakobrija, dajući jedan nov ugao spoznaje ove teme.

Plašili ih se ili bivajući opčinjeni zombijima, a pre svega mučenim junacima serije “Okružen mrtvim”, nema sumnje da će i ljubitelji u Srbiji kao i nebrojeni milioni širom svega grickati nokte do premijere prve epizode nove sezone, i nastaviti da je gledaju i posle tog raspleta.

Jer, ogoljeni do očaja i tanane nade, kao što su njihovi jezivi bezumni antagonisti do mesa i kostiju, junaci ove serije smo mi sami. I to nam nikada neće dosaditi.

1. Do sada su u seriji zabeležena 252 smrtna slučaja.

2. U seriji se nikada ne pominje reč zombiji, što nije slučaj sa stripom i video igrama smeštenim u ovaj svet.

3. Kako je serija odmicala, tako su i reanimirani mrtvaci sve više raspadnuti. Isto se dešava i sa uvodnom špicom.

4. Glumci koji igraju uloge “šetača” idu u posebnu “školu za šetače”, gde pored karakterističnih pokreta, uče kako da što manje trepću, kao i da ne dišu tokom scena na hladnoći, mada se svejedno dah i treptaji uklanjaju u post-produkciji. Takođe, svi zvukovi koje zombiji prave se naknadno dodaju.

5. Tokom pauza za ručak, zombi glumci jedu odvojeno od glumaca koji tumače “žive” likove.

6. Postoje brojni omaži “Čistoj hemiji” (Breaking bad) kao što su kola koja Glen koristi u prvoj sezoni, kesa sa posebnom vrstom metamfetamina koje Deril nađe ili pak referenca na lik Džesija iz te serije – malog nervoznog dilera sa kojim je Merl nekada poslovao zbog čega su se pojavile teorije da su ove dve AMC-jeve serije smeštene u isti univerzum, pa čak i da je droga koju pravi Volter Vajt izazivač zombi pandemije!

Premijera nove sezone serije “Okružen mrtvima” (The Walking Dead) je u ponedeljak, 24. oktobra, u 22:00 na FOX kanalu!