Da li imate preko 18 godina?

Danica Vukićević dobitnica NIN-ove nagrade

Autor:
0
0

Književnica Danica Vukićević dobitnica je NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman 2022. godine za delo “Unutrašnje more”, u izdanju kuće Nojzac, saopštio je 23. žiri za dodelu najprestižnije književne nagrade u Srbiji.

“Nagrađeni roman formalno je inventivan, preispituje probleme egzistencije od privatne do društveno-politicke ravni, od materijalnosti svakodnevice do ključnih unutrašnjih drama pojedinaca u savremenom svetu. Jezičkom suptilnošću i silovitošću, Danica Vukićević transformiše fragmentarni način pisanja u celovitu romanesknu sliku sveta”, istakao je žiri.

 

Članovi NIN-ovog žirija kritike Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović glasali su za debitantski roman Danice Vukićević, Teofil Pančić (predsednik žirija) za roman Milana Tripkovića “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” (Booka), a Marija Nenezić za roman “Koljka i Sašenjka” (Arhipelag) Uglješe Šajtinca, koji je i 2011. godine bio u najužem izboru.

U najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2022. godinu bili su i romani “Papir sa vodenim znakom” (Laguna) Gorana Petrovića, koji je NIN-ovu nagradu dobio 2000,  “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo”(Booka) Mirjane Drljević i “Klara, Klarisa” (Bulevar books) Marijane Čanak.


Danica Vukićević: UNUTRAŠNJE MORE
Opasne veze dana i romana

Svaka od dve stotine stranica romana Danice Vukićević Unutrašnje more, koju je objavila izdavačka kuća Nojzac, sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa, razdvojenih naslovima, o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, odnosu istok – zapad, strahu od nepoznatog, strahu od drugog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu. O narkomanima: „Zapaža: Narkomani su nekada bili gospoda…“ Temelj za priče o krizi, nesigurnosti, ili opis susreta s Erikom Džong – predstavljaju naratorkina sećanja na oca i majku, te likovi što se pojavljuju u jednakim intervalima: sestra, ćerka, Nebojša, Tišma. Slike izranjaju iz prošlosti, dok naratorka duboko zaranja u svakodnevicu, bilo da opisuje „tramvajske kao krljušt bleskave izlizane šine“ u Nemanjinoj ulici, bilo da hvata trenutke razgovora među prijateljima tokom kojih dolazi do iznenadnih promena u odnosima – zagonetnih preobražaja ličnosti. S poetičkim stavom da je „ideje“ jednako moguće tretirati kao likove.

Pamtite li trenutak u kome ste počeli da pišete knjigu Unutrašnje more? Da li ste počeli od prvog fragmenta? Patetika: „Tolika grubost da prerasta u patetiku.“

Pamtim to inicijalno osećanje, pamtim i sam trenutak, i taj prvi fragment. Iskustvo s pisanjem ove knjige zaista je posebno i puno je radosti. Sadržaj se uvećavao i uvećavao, sve je dolazilo kao da menjam partnere na podijumu i igram, igram… s podjednakim ushićenjem i svežinom.

Pisanje u fragmentima pomalo podseća na celinu pod naslovom U kuhinji: u gaćama s naočarima za sunce: „Sekao je paradajz – satarom.“ Čini se da naratorka satarom pravi inventar svog života, imajući potrebu da u podjednakim vremenskim razmacima „potvrdi romanesknost“ sopstvene priče.

Na nekoliko mesta naratorka pravi paralele u vezi sa strukturom dana i strukturom romana. Roman kao imitacija života ili život kao imitacija romana? Prizor kako ona satarom pravi mikropoglavlja odgovarao bi tom delovanju: usitnjavanju i potom spajanju, s neizvesnim ishodom, s nedovoljnošću i obiljem koje pobeđuje. Svi ti glasovi-figure, sve te situacije-radnje imaju vibraciju od zamaha ptičjih krila do pneumatskog čekića.

U kakvom odnosu stoji fragmentarna forma prema aktuelnim društvenim mrežama? Ili našim životima uopšte…

Fragmentarnost je aksiomatska, kao i to da se sastojimo od čestica, od atoma, što nas ne čini manje celovitima, onima koji proizvode smisao… Opšte je mesto da se pažnja i usredsređenost ne slažu s akutnim stilom života naivno nazvanim brzi. Ranije, u davna vremena, ljudi su pisali i čitali uz sunčevu svetlost ili uz sveću; pasije, oratorijumi, grandiozna dela nastajala su, iz naše perspektive, u nemogućim uslovima. Кo ih je privijao na srce, ko je čitao te tvorevine? Кako da nađemo to što je neko za nas stvorio? U reklami, u algoritmu… U bukvalnosti zakačenog/ponuđenog ili preko intuicije i samosvesti… Zar nam iko brani da namesto provizornog idemo po svoje/stvarno iskustvo?

Biografija

Danica Vukićević (Valjevo, 1959) objavila je knjige poezije Кao hotel na vetru (1992), Кada sam čula glasove (1995), Šamanka (2001), Luk i strela (2006), Prelazak u jednu drugu vrstu (2007), Visoki fabrički dimnjaci (2012), Svetlucavost i milost (2013), Dok je sunca i meseca (2015), Ja, Кlaudija (2018). Autorka je knjiga kratke proze Na plažama (1998), Život je gorila (2000), te zbirke pripovedaka Majka obrnutih stvari (2017). Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“ i „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bavi se književnom kritikom i esejistikom.


 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: