CHASING RAINBOWS Milana Antića u galeriji Transformart

KULTURFORUM ODKR (Organizacija za društveno kulturološki razvoj) iz Beograda, organizuje samostalnu izložbu CHASING RAINBOWS autora Milana Antića, u galeriji Transformart u Beogradu. Otvaranje izložbe biće u četvrtak, 8. decembra 2022. godine, sa početkom od 19 časova, na adresi Svetog Save broj 8. Postavka će trajati do 20. decembra 2022. godine. 

Podrška: Dina dizajn i Fruvin fruškogorski vinogradi.

Milan Antić (Beograd, 1984), diplomirao na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine, odsek slikarstvo. Doktorirao 2018. godine na istom fakultetu. Radovi Milana Antića do sada su, u okviru grupnih postavki od 2006. godine, bili predstavljeni na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Učesnik je više umetničkih radionica i rezidencijalnih boravaka internacionalnog karaktera (Pariz, Minhen, Solun, Sofija, Beograd). Samostalno izlaže od 2010. godine: New World, Galerija Reflektor (Užice,2021. ), Crteži, Galerija Haos, Laureati Nagrade za crtež „Vladimir Veličković“ (Beograd, 2019. ), Dosijei o svakodnevnom, Galerija Haos (Beograd, 2017. ), Untitled, Umetnički prostor U10 (Beograd, 2016. ), Soma, Galerija FLU (Beograd, 2016. ), Bodies, Centar za grafiku i vizuelna istraživanja (Beograd, 2014. ), Crteži, Srpski kulturni centar u Parizu (Pariz, 2012. ), Dijalog, Umetnički centar UBSM (Beograd, 2010. ). Autor je niza likovnih intervencija u javnom prostoru. Radovi mu se nalaze u brojnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Njegov rad u oblasti vizuelnih umetnosti je više puta nagrađivan: II Nagrada za crtež Vladimir Veličković, (2018. ), Nagrada za slikarstvo “Rista i Beta Vuksanović, FLU Beograd, (2010. ). Nagrada za crtež Stevan Knežević”, FLU Beograd (2010. ) Od 2011. Počinje da radi na FLU (Beograd) u zvanju asistenta, a od 2014. U zvanju docenta na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

Ne volim prateće tekstove izložbi. Uvek su tako dosadni. Ali nikad nisam posetila izložbu, a da nisam, ukoliko je postojao, pročitala taj prateći tekst. Uvek mislim da ću u njima saznati nešto „ključno“ za razumevanje određene postavke. I obično tako bude.

Pisanje tekstova me isto toliko ne raduje.

Milan je moj muž, koji sve ovo možda i ne zna. A ja sam istoričar umetnosti i pisanje tekstova je moj posao. Tako je on, logično, pomislio da ću napisati „adekvatan“ tekst o njegovim radovima. Jer ih ja ipak najbolje poznajem / živim sa njima. I, ok, to je stvarno istina, ali ja ne želim da u njih unosim istorijsko – umetničke reference, analizu, filozofske teorije… Tako da je taj deo teksta napisala Nataša, jer nas dve inače na poslu, često zajedno pišemo tekstove. A ja ću taj deo da preskočim. A možete i vi. Ili ipak ne možemo.

Dekonstruktivizam Milanovih radova ogleda se u rasparčavanju svake preterane lojalnosti pređašnjim, već utvrđenim mišljenjima i idejama. Učeći sebe da vidi aspekte istine koji možda češće ostaju skriveni na sasvim suprotnim stranama, ukoliko se ne pronađu, on otvara mogućnost ponovnog stvaranja. Ovim postupkom autor sebi oslobađa prostor novog zaključivanja i tlo za razvoj novih ideja.

Od antičkih bogova i mladića iz švajcarskih internata idelnih crta lica dalek je i neočekivan put do neidentifikovanih formi koje podsećaju na tkivo pod mikroskopom uvećano do molekula, u svim svojim tonovima. Pojednostavljeno nije, iako dekonstrukcija umetničkog dela može da ga svede u tačku i postavi opet. Dramatičnost situacije je u problematičnoj transformaciji malo popularnoj. Uznemiravajuća je obzervacija ili pretpostavka  da skoro sva naša utemeljena čvrsta mišljenja, jasni stavovi, određenosti i odlučnosti u njihovom istrajavanju, su pogrešna i neopravdana, te i nepotrebna. Ograničavaju, sužavaju i guše elastičnost uma da sukobi i izazove sopstvene dogme. Moj drug Milan Antić iznova dovodi u pitanje tradicionalnu hijerarhiju, davno ustanovljenu, privilegovane figuracije povrh aspstraktnog u umetnosti. Ovaj ,,aksiom“ opstaje u svesti i danas u ukusu šire publike. Da li se stvara inteligentnije ukoliko se obe strane, obe struje, suprotstave jedna dugoj, jer su obe nužne kako bi se umetničko delo materijalizovalo? Ovaj Milanov napad na tradiciju nije čin ,,buntovnika bez razloga“, pre je odgovor opažanom u okruženju, čime adresira izvesne pojave kao okosnicu savremenog društvenog diskursa.

Telesnost pre svega opsesira svakodnevicu. Antić je svodi i razlaže do molekularnog stanja, mi postajemo skup čestica, svedeni smo na forme koje sliče razlivenoj nafti u moru u bojama duge, sladoleda i frapea. U skupu radova nastajalih poslednjih godina, suočavamo se sa metamorfnošću sopsvenog tela, kao mase koja brojnim elementima, pojedinačno izloženim bude spokoj, mir, zen, sumatraizam slike. Spokoj prihvatanja sopstvenog tela kao lepog povezanog skupa, izloženog pred očima posmatrača suprotstavlja se onom neugodnom stanju prisutnom u svakodnevici.  U slikama Milana Antića sopstvena nagota i raščlanjenost nam deluju prijatno, ugodno, toplo, možda i ukusno, ako se zagrizu. Ovim se autor sukobljava imperativu novog savršenog koje svakominutno konzumiramo na društvenim mrežama i javnom prostoru. Fleke i flekice, plošne površine, kapilari, vene, limfni tokovi, telo i lice u večitoj dekonstrukciji ipak donose zadovoljenje. Ova njegova nova figuracija logička je zagonetka i sama je salomiva i lako se da opovrgnuti, a dve su strane u večitom sukobljavanju. Rezultati ove gimnastike mogu samo doneti pozitivno rešenje, jer Milanove logične disjunkcije, lepe slike na zidu koje bih da pojedem, oslobađaju nas same od predrasuda i licemerja, a korekcije bi i tako trebalo da su pitanje lepote bića, a ne tela.

Često na izložbama pokušam da pročitam prateći  tekst i ostavim ga posle dve rečenice. Ne bih da mi se sugeriše smisao izloženog. Valjda zato i pišem ovaj tekst, računam, neće to niko ni da čita.

Tia Antić i Nataša Janković