Богојављенска блеја са Мијалком Ђунисијевићем

Мијалка сам упознао маја прошле године и од тада сам имао идеју да проведем неко време с њим и посетим Малу Свету гору, односно манастире Овчарско-кабларске клисуре. Када је најавио своју репрезентативну изложбу јавио сам му се да би бануо на пар дана и урадио репортажу. Не обичан интервју, већ више белешку нашег дружења уочи изложбе. Понео сам и фотоапарат да све испратим са тих ограничених и непредвидљивих тридесет и шест пуцњева. Био сам јако узбуђен поводом тога. Једино ми је жао што више фотографија Мијалкових радова није успело али њих можете погледати и на његовом Инстаграм профилу.

Сусрет

Бла бла кар ме купи у Јужном булевару и са клинцима који се гасирају се уз Наташу Беквалац крећем за Чачак. Читам о манастирима Овчарско-кабларске клисуре на телефону, време брзо пролази и већ смо ту код печењаре Јанковић. Помињу ми неку поруџбину од две тоне печења и одају неке полу интересантне инсајдерске информације. Пролазимо и улицом хиљаду шахти. Избацују ме у Браће Глишића и, тек што сам стао пред Мијалкову зграду, он се појављује у таксију. Хвали ме што сам тачан, цени тачност, седамо у дневну собу његовог стана. Старински намештај, гоблени на зидовима, дрвенарија офарбана у топло жуто, топло и старински. Нуди ме кафом коју спрема у микроталасној и чаврљамо на милион неких тема. Прича да му се дешавају ствари, да му се све отвара, каже: феноменално. Када смо се први пут видели, прошлог маја, рекао ми је да живи од сликарства и то ме је баш обрадовало.

Говори како је избегавао часове анатомије на Академији, како није хтео да црта актове, како има одбојност према целој тој традицији вештине, реализма и подражавања. Каже да је неприродно за човека да се тиме бави, да уметност није техника него изражавање. Говори о раним хришћанима као анархистима и њиховој уметности као побуни. Помиње Сопоћане.

Сопоћани су у ствари почетак ренесансе. Портрети са израженом психологијом. Уметност је посвећење, уметност није техника. Уметност је ван знања и моћи, она је у немоћи. Није мајсторлук и курчење. Више воли старе уметности, сумерску уметност него барок и ренесансу. Старо сликарство је плошно, слика јесте плоха а са великим катедралама се уз музику развио волумен. Трећа димензија у сликарству је Фаустовски феномен, нема понирања у себе, а ти кад станеш пред икону ти се молиш – тако каже.

Оговарамо друге уметнике и разговарамо о духу времена. Осврћемо се на зумере и друштвене мреже. Помињем стрип који радим са Денићем. Мијалко ме испитује за налете хероинског контента на мојим друштвеним мрежама, па му говорим да сам написао текст о “Пејзажима у магли”. Усаглашавамо се брзо да је то један од најбољих наших филмова, и Денић то мисли. Помињемо реномирани часопис Градац и Мијалко ми говори како ће Лабало уредити читав један темат о вештачкој интелигенцији.

Мијалко кува другу кафу, пије баш много кафе. Прича о великој кући на селу у коју жели да се повуче на пролеће. Одлази кад је топло време и храни се само оним што може да убере. Једе бобице, печурке, зеље, коприве. Премештамо се у собу коју користи као атеље, показује ми боје, цијан плаву и кобалт. Прича о плавој. Каже: Старе културе плаву нису доживљавале као боју него као простор, небо и море. Плава боја увек бежи. Јуриш је.

Прича ми како разни људи који нису у вери снажно реагују на његове радове. Прича и о свом највећем купцу и колекционару, онда атмосфери златиборске буржоазије, моћи и мржњи, баналности која га узбуђује. Каже да колекционари помијаре, скупљају шта стигну, дођу са двадесет хиљада евра и купе све што имаш.

Свуда по зидовима атељеа су мале белешке које му користе као подсетник. Једна од њих:

Радосно молитвени доживљај посматрача иконе је канон.

Разговарамо о канону у иконописању. Шта је канон? Мијалко каже да Седми васељенски сабор уопште нема канон како треба да се слика икона, већ шта икона треба да представља.

Живот је празник, сваки дан имаш неки празник, у празничном си расположењу, у радости јер имаш веру, а на иконама, све иконе су сцене празника, и са више ликова. Каже Христос где је двоје или троје у име моје, ту сам ја. У том сусрету се пројављује Бог, то што нас повезује је Бог. Црква је Божија у нама, у нама је емотиван садржај, љубавни, поштовање и принципи… На иконама су ти сусрети, и то је празник, то је канон, тај доживљај тог другог, то икона треба да преноси, ако то не преноси џаба све иконе, злата, чуда…

Прича ми како је свесно увредио неку девојку да би на основу њене повређености насликао лик Богородице. Ово ми је био мало у реду Пикасо моменат, али сам га разумео, није био пука ексцентричност. Говори ми како је управо завршио циклус на ком је почео да ради када смо постали пријатељи на Фејсу, придаје значај оваквим “случајностима”.

Враћамо се назад у дневну и Мијалко прави коктел вотке, ред була и цеђене поморанџе. Поклањам му књигу Марине Перић, што нас наводи на књижевне теме. Помиње ми Владана Матијевића, свог пријатеља суграђанина. Говори како су писци најострашћенији, најсујетнији и исмева малу зараду писаца. Онда прича о Виржини Депент и спојлује ми други и трећи том “Вернон Тродона”. Има лепе речи за мој роман, похвалио је третман града, Београда у роману. Кад чита има осећај да ништа није боље зезање у Паризу, Берлину, каже да није то раније сретао у нашој књижевности. Причамо о Абелу Ферари, потцењености Мерлинке као глумице, још помињемо Стриндберга, Хенрија Милера, Хандкеа. Каже да мачке које једу живо месо дуго живе.

Излазимо напоље и идемо до кафане Младост. Ја крећем са ракијом, Мијалко је гладан и наручује храну. Прича како сада не би могао да живи у Београду. Много стреса у свакодневним, баналним стварима. Био је баш пре месец дана код доброг пријатеља, Андреја Бунушевца, каже Андреј је бољи сликар од Косте. Каже ту осећа припадност, у Чачку не осећа припадност. Требало би да буде у Београду, ту су његови људи, а и било би добро за продају слика, али не би мењао мир који има за више новца, успеха. Каже деда му је био предратни капиталиста, хотелијер, а отац посвећени комуниста. Ја сам се опио, халапљиво срчем и жваћем телећу чорбу. Излазимо на улицу и Мијалко примећује да ме је спустила ракија. Проверавамо кад имамо јутарњи воз за Овчар бању и чекирамо још неких пар кафића, клубова али мрка капа. Отварам се пред спавање јер сам сентиментална природа, Мијалко констатује: изгубљен у својој пронађености. Говори ми за умносрдачну молитву коју ја понављам грозничаво презупченог мозга од ракије, вотке и ред була. Молим Бога прво да успем да заспим, јер имам само неких пет, шест сати форе до воза, друго да се опоравим до јутра јер ми мозак јури.

Ходочашће

Услишене су ми молитве, будим се као нов и на време. У седам и пет хватамо воз за Овчар бању. За час смо тамо и пешачимо до манастира Никоље. Наилазимо на жену која је минимално излетела са пута и блокирала пролаз немушто запомагајући. Замолила је момка који је стао у колону иза ње да јој помогне да извуче ауто, онда се понудила да нас одбаци до Никоља. Стижемо у манастир и фоткам Мијалка на малом сплаву на Морави.

Никоље је целом дужином уз Мораву. Конак и трпезарија се смењују са прелепом манастирском црквом, продавницом и монашким гробљем. Одлазимо у зимску капелу на службу, каже једна сестра: Игуманија Праксија је направила зимску капелу, иначе би се смрзавали. Мијалко пева током службе, а мене салећу помисли. Размишљам да ли би могао да постанем атеиста. Кад сам се причестио и узео нафору осетио сам велику утеху и тихо усхићење, немо.

После службе седамо у трпезарију за сто са Мијалковом старом колегиницом са Црквене академије која рестаурира иконе. Дивна жена, удата за свештеника који је држао службу. Ту су јој деца, дивна интелигентна дечурлија. Гостимо се ракијом, кафом, водом, једем халапљиво неких четири, пет одличних уштипака са сиром. Мијалко позива људе на изложбу. Четвртак у седам увече, кисели купус на коцкице и сланина сапуњара као послужење. Наглашава то, забавља га. Одлазимо до манастирске цркве, дуго се дивимо живопису. Једна група мајстора је радила наос и апсиду, друга припрату. Мијалко каже да су ови из припрате бољи. Због детаљисања на лицу фигура, боја са лица брзо отпадне (ако је четири века брзо), док су велике плохе попут хаљина, рукава целе. Прича ми о розе кварцу, процесу припреме малтера за сликање, хемијским процесима итд. Прелепа црква, тешко је напустити је. Иза ње гроб Мијалковог деде Николаја који је ту био монах.

Враћамо се у трпезарију и тражимо превоз. Момак који иде по манастирима у нади да ће наћи жену каже да ће нас одбацити а његова пријатељица говори о оцу Давиду који је дуго у манастиру и крстио је Ђоковиће у Жичи. Одлазе да напуне флаше богојављењском водицом, па полако крећемо назад ка Овчар бањи. Жена каже како је нашла смирење и не фарба се више у црвено.

Излазимо у центру Овчар бање и одлазимо у манастир Благовештење, ја сам се уходао и поздрављам све са Бог се јави!, тенденциозно домаћински. Монахиња нам прича унутра о престоним иконама из 17. века и како је владика Николај рекао за њих да су вредније од свег нашег блага црквеног, али то је вероватно била нека афекција, Мијалко каже да су практично просечне. У припрати је урамљена прастара икона Богородице Путеводитељке грешнога зографа Митрофана. Крећем да фоткам махинално али ме сестра упозорава да немам благослов. Говори нам да је патријарх Павле овде био искушеник. Био је јако болестан и заветовао се да ако се излечи иде у монахе. Питамо је за пут до манастира Сретење, она нам даје пар смерница и моли Богородицу да нам благосиља пут. Имам и ја жељу као Мијалко да јој љубим руке али ме мучи не познавање етикеције.

Изгладнели, свраћамо у пиљару да се окрепимо. Узимамо кифле, јогурт, паштету, топљени сир, једемо никад лепши оброк који мачке покушавају да нам отму. Заносимо се да смо неке луталице, сиромаси, које иду од манастира до манастира кроз живот и живе на литургији и милости. И могли би тако од манастира до манастира, Мијалко да слика иконе, ја да пишем житија светаца. Имамо потребу да причамо глупости чим изађемо из мирног амбијента манастира и много се смејемо.

У манастиру Преображење тражимо помоћ за даљи пут и човек нам показује пут кроз шуму па даље на Овчар планину. Крећемо даље као подвижници, срећемо ловца који на конопцу везаном за чељуст држи свеже устрељену дивљу свињу. Ја сам одушевљен призором ове крваве ловине, усхићен. Ловац прича да треба да провери да нема трихинелу и после је готови, спрема од ње пршуту, сланину, кобасице… Она једе жир, корење, чист биљојед, њено месо је здраво, има, цени око седамдесетак кила. Следећег викенда се завршава сезона лова, каже: јуримо је и по месец дана да би је одстрелили, труд је велики.

Настављамо, ја причам Мијалку како ће бити моћна фотка. Као Дирер неки – каже Мијалко. Да – ја кажем – као Дирер, одушевљавајући се, сећам се Дирера разних. Он говори да је ловцу лице к’о да је превучено шмирглом. Срећемо девојку која нам говори да стаза није тешка и жели нам срећу. Првих десетак минута пењања причамо и смејемо се, онда почињемо да дахћемо, ћутимо и раздвајамо се. Мучимо се, дахћемо, знојимо се по мразу, по снегу, ипак стижемо у пусту порту манастира Сретење. Мијалко је скептичан, претпоставља да сви спавају после ручка, ја не помишљам на опцију да напустимо манастир без гозбе и вођства. Брзо налазим трпезарију, ту је мати са гостима, ту су неки Мијалкови познаници и већ имамо превоз назад, срећни смо, утешени, ја сам мокар и скидам се.

Мати прича о греху, говори како се у паклу сваки дан исплаче Тихи океан суза. Каже благо оном ко иде уским путем, ми се шалимо да смо дошли уским путем уз планину. Говорим мати да сам ја Максимовић као епископ Ужички који је сахрањен ту у манастиру а који је савременик и пријатељ Његоша и Вука. Мати каже да су тражили свуда тај часопис са Његошевом посветом епископу, али га нема нигде. 1941. године је библиотека манастира изгорела у бомбардовању. Помињемо геноцид у Палестини и бомбардовање џамија. Мати каже: Мир је већи четири пута од правде, не треба ти никакве правде, човек је оно што претрпи.

Показује нам цркву, ја се сликам крај гроба епископа Никифора Максимовића. Срећан сам, доживљавам га као свог, Мијалко каже па и јесте вероватно неко твој. Мати га упознаје са неким хирургом Перуничићем, говори му да је Мијалко уметник и ако му треба било која икона да му тражи. Мене опомиње ме да не фоткам превише али и додаје знам ја да ти то нећеш злоупотребити. Поклања ми малу монографију манастира, палим свеће и крећемо назад за Чачак.

Једемо печење које је Мијалкова мајка донела, сир са белим луком и першуном који смо купили успут, кисели купус и цвеклу. Мијалко одлази да дремне ја правим прве уносе од када сам стигао. Мијалко се буди из дремке и говори о оделу на црно плаве пруге за изложбу. Обува нове ципеле да их разгази, да га не жуљају на изложби. Прича како можемо да направимо икону епископа Никифора и однесемо је у манастир, тако се ствара култ. Говори о руском сликару за чије слике су нам Руси дали једну страницу Мирослављевог јеванђеља. Хвали иконе манастира Мораче и Пиве, помиње Рафаиловиће који имају једанаест колена иконописаца. Качимо фотку из Никоља на Фејс и бројимо лајкове. Зезамо се како ћу од репортаже да направим неко баронисање, много се смејемо. Прича како је средњу школу завршио у Приштини живећи у хотелу Гранд са аркановцима. Фудбалери Приштине су га водили у изласке и имали су црте по десет хиљада марака када си за десет марака могао целу ноћ да се зезаш.

Одлазимо у кафе Момент на кафу и Мијалко прича о Вилхему Рајху, онда како је осликавао цркве у Будви, Вршцу, Острогу. Ја пијем ракију и кафу, пијем две дупле виљамовке, Мијалко је опет умеренији. Говорим да треба на силу ући у брак, са чиме се он слаже, не схватајући или не уважавајући мој сарказам и говори како је живот једино кроз тог другог, кроз жену.  Жалимо се како немамо континуитет као народ, ја додајем осим кроз цркву, Мијалко каже могуће да смо тај заветни народ. Враћамо се и лежемо.

Место објављења

Будим се по ноћи и са зором одлазим на бурек. Лежем поново и буди ме Мијалко који шетка около. Видим да је у нервози око преноса слика. Ту је његов комшија Урош који му помаже око паковања последњих радова. Има фирму за геодезију. Каже мере растојање између школа и коцкарница, мора бити макар двеста метара. Смејемо се. Мијалко говори да почиње јебада. Напиње раднике, каже направио сам фрку, боље ја њима, него они мени.

Пребацујемо слике у приземље, слажемо их уза зид и онда седамо да попијемо кафу и чај. Мијалко напиње раднике из Културног центра и у тој малој вољи за моћ коју користи, из крајње практичних разлога, постаје расејан и служи нам хладан чај. Из непажње, нехата али и као да је хтео мало да нас увреди. Пијем хладан чај први пут у животу, али се не жалим, не желим да још један културни радник страда.

Шкода Румстер стиже по платна, рушимо задња седишта и пакујемо радове у гепек. Избацујемо платна са трга у Културни центар, пробијамо се кроз ред људи пред благајном који купују карте за филм о Џеју. Избацујемо све слике и онда их вадимо из сунђерасте фолије, пуцкетавца и стреча. Пије ми се милкшејк, распитујем се за Мек али ми Урош каже да су га Чачани урнисали за време бомбардовања. Распоређујемо слике испред паноа у приземљу и на међуспрату. Уредница ликовног програма саветује Мијалка око распореда слика и он се одједном баца у камару сунђерасте фолије на запрепашћење радника у култури. Ја сам био једнако изненађен али нисам осуђивао овај афекат, јер постоји логика у Мијалковим ексцентричним гестовима. Истовремено је скочио од среће, радостан због изложбе, али и да би додатно подигао будност културних радника.

Мајстор Љубинко почиње да качи радове. Мијалкова нервоза налази утеху у Љубинковој педантерији и искуству. Ја купујем последњи број Градца о Далију и тражим добре ћевапе али наилазим на ресторан печењаре Јанковић и ту једем најбоље печење свога живота док слушам тихо најлепше народњаке. Враћам се у Културни центар одушевљен, све ово време сам у неком заносу јер суделујем у културном догађају, јер сам гост овде, јер сам на малој екскурзији, јер ми је дивно у Чачку.

Мијалко завршава постављање изложбе и одлазимо у ресторан Пролеће на колаче и кафу, он узима неки тирамису у саксији, ја лепо парче трилећа. Срчемо ту чекајући да полако кренемо по мој ранац а ја да се укрцам на Бла бла кар назад за Београд. Мијалко ми поклања једну икону Христа. Слушам шабанску музику на путу до куће, опет стижемо јако брзо, помишљам на Лопушину који је велики поштовалац савремене српске инфраструктуре.

Сутрадан налећем у Стакленцу на галерију са Мијалковим сликама и ту упознајем његовог пријатеља Андреја. Видим и старе Мијалкове радове, иконе другачије доста стилом од онога што сад ради. Једна прелепа Салома плаче над главом Јована Крститеља. Мијалкова изложба ће се звати “Место објављења”. Када сам га питао како размишља о овој изложби, он је рекао да је то година нулта, неки нови почетак, можда први прави почетак.