Biblioteka Marka Vignjevića

Upoznajte Marka Vignjevića, pisca koji se skriva između pažljivo konstruisanih redova, čitaoca koji u modernizmu traži savršenstvo izraza, autora koji čita da bi pisao i piše da bi disao. I upoznajte Isava Karabasa, muža bez ljubavi, Odiseja 21.veka, neuglednog putnika kojeg svi prosto nazivaju „budala“. Njih dvojica sastaju se u romanu Očevo mleko i nazdravljaju:

– Za ravnotežu postojanja!
– Živeli!

Očevo mleko je prvi roman Marka Vignjevića objavljen na srpskom jeziku. Nisam ga, kako NIN-ov žiri, diskvalifikovala zbog zbrke oko prevoda sa engleskog jezika. Pre bih rekla da je, zapravo, ovaj roman diskvalifikovao nas.

Ja tražim čovečno bez čoveka. Pravac bez puta. Življenje preko života…

Marko Vignjević susreće se sa svojim junakom između redova Očevog mleka, ali i romana drugih pisaca u kojima je pronalazio inspiraciju. Posvećeni čitalac u njemu oblikovao ga je u modernog autora, dovoljno pronicljivog da stvori književnu ludu kakav je Isav Karabas, dovoljno samouverenog da shvati kako će upravo ona postati čuvena koliko i njen autor. I dok između redova Očevog mleka, pisac razgovara sa svojim uzorima Prustom, Muzilom, Džojsom i Kafkom, Isav razgovara sa čitaočevom maštom. Sa sobom nosi kofer ispunjen teretom ovoga sveta i pravda se naivnošću. Putuje taj Isav Karabas, taj Leopold Blum, taj Odisej i nailazi na sujeverje, nepoverenje, masovno ludilo, poremećene norme, dok se ne otelotvori u samu književnost – podjednako odbačenu, iskorišćenu i obeleženu.

Pored romana Očevo mleko, Marko Vignjević autor je i zbirke priča Premijera, romana napisanih na engleskom jeziku Pisanje paćenika, Smrtinici i Meso na stolu i nekoliko maestralnih Facebook postova. Kada ne piše, on čita. Čita i hvata beleške, a nama preporučuje sledeća dela.

Don Kihot, Migel de Servantes

Ova knjiga, stara – čini se – koliko i samo pripovedanje vodi nas kroz jedan svet koji će uvek ostati isti, svet u kojem smo osuđeni da jurišamo na vetrenjače i sanjamo svoje Dulčineje, bez obzira na okolnosti.

Gargantua i Pantagruel, Fransoa Rable

Delo koje je mogao napisati samo čovek koji je osetio ironiju na sopstvenoj koži, odnosno, koga je u njegovoj rodnoj Francuskoj proganjala inkvizicija, a koji je od iste našao utočište u Vatikanu. Ova knjiga ismeva vladajuće klase i može se reći da je idealan recept za pročišćavanje bilo kog čitaoca od, ma i jote, stidljivosti u životu.

Dekameron, Đovani Bokačo

To je primer kako se smrti smejati u brk. Knjiga koja je pisana u doba kuge, a govori o momcima i devojkama koji se okupljaju van Firence kako bi izbegli smrtonosnu bolest i tu, nadomak grada, jedni drugima pripovedaju lascivne i humoristične povesti. Sve to govori u prilog tezi da se – za razliku od našeg vremena – u životu ne treba voditi strahom, već da život treba slaviti.

Iznevereni testamenti, eseji Roberta Muzila

Pošto nisam studirao književnost, trudio sam se da dođem do naslova i knjiga iz kojih bih naučio i nešto konkretno o književnosti. Jedna od takvih knjiga bili su Muzilovi Iznevereni testamenti. Bez obzira što kritika njegovog vremena nije dobro ocenila Muzilove eseje, oni su svakako za mene ostali sastavni deo otkrivanja književnosti gde, kako i sam Muzil u jednom od eseja kaže: „U književnosti nema psihologije. Ovde je po sredi etičko špekulisanje.“

Goli ručak, Vilijam Barouz 

Roman koji me je, s jedne strane, potpuno oduševio kada sam ga prvi put čitao, s druge strane me je ostavio željnim iskustava kroz koja je pisac prošao kako bi osmislio takvo književno delo. S obzirom na to da nikada nisam imao iskustva sa teškim drogama, kada sam pročitao ovo Barouzovo remek-delo, rekao sam sebi „Ovo je kanibalizam. Ovo su kanibali.“ Sve to dovelo me je na ideju da napišem roman na engleskom, direktno inspirisan Golim ručkom. Tako je moj roman The Peacock Agenda objavljen u San Francisku.