Da li imate preko 18 godina?

Berlin i Bouvi

Na dvogodišnjicu smrti velikog muzičara prisećamo se njegovog odnosa sa kulturnom prestonicom Evrope

5
1

Pre dve godine, 10. januara 2016. zauvek nas je napustio „thin, white Duke“, Zigi Stardast ili jednostavno Dejvid Bouvi. Otišao je u u 69. godini isto kako je i došao: moderni renesansni umetnik i mitski, gotovo ekspresionistički lik zbog koga smo zavoleli muziku, muziku kao intimno pisanu za nas, a upijali su je milioni istovetnih. Šest dana kasnije, u berlinskoj dvorani Meistersaal, nekadašnjem Hansa Ton studiju gde su svoje albume snimili Depeche Mode, The Cure, a skoro Manic Street Preachers, održan je pomen čoveku čiji je album „Low“ promenio tok muzičke istorije. Prisustvujući tom skupu shvatio sam ne samo veličinu omiljenog umetnika već i veličinu njegovog omiljenog grada . Posle toga, turistički bedekeri koji časte Beograd floskulom „Berlin of the East“ nisu mi više bili ogavno besmisleni…

HAD TO GET A TRAIN TO POTSDAMER PLATZ

Potsdamer Plac je saobraćajno čvorište, najopterećenija saobraćajnica Evrope u vajmarskoj Nemačkoj, mesto gde se održava Berlinski filmski festival i trg na kome je 1963. nikao unutrašnji prsten berlinskog zida, označivši početak Hladnog rata. Na tom istom mestu 1990. Rodžer Voters, na teroritoriji nekadašnje “ničnije zemlje”, između dva podeljena dela grada, izvodi “The Wall”, epski narativ Pink Flojda o ljudskim pravima i slobodama. Danas više od 70 hiljada turista dnevno prođe ovim trgom, okupiranim velelepnim korporacijskim čeličnim zgradama, monumentalnim simbolima postunifikacijske nemačke i svetske ekonomije. Prolazeći trgom i tražeći pomoću GPS-a Kotnerštraše (Köthener Straße) broj 38 posmatrao sam ljude gotovo voajerski, razmišljajući da li su svesni mesta čiju istoriju, bukvalno, gaze svakog dana? Ili je ritam svakodnevice tog mraznog, ali ne toliko za Berlin nepodnošljivog jutra, kolotečina koja vam ne daje nikakve dublje uvide u okolinu i njene toponime.

Nekoliko minuta dalje, zahvaljući beloruskim offline mapama na američkom Ajfonu što je davalo na istorijskom i geopolitičkom cinizmu, stižem do secesijske građevine Meistersaala, nekadašnjeg centra građevinskog esnafa i sale sa najboljom akustikom u Berlinu ako pitate njihove ton majstore.

Ispred ulaza  stoje upaljene sveće i buketi cveća. Na samom ulazu red od nekoliko desetina metara. Strpljivo, gotovo u sakralnom raspoloženju, stoje fanovi Dejvida Bouvija. Mahom Berlinci uz ponekog zalutalog turistu koji se igrom slučaja našao u najvažnijem gradu najvećeg umetnika na najtužniji dan. Ova misao mi je i tada oksimoronski zvučala dok se ispred mene gurala ruska televizijska ekipa koja je snimala događaj. Sredovečni, ali dobrodržeći reporter davao je, na kratko i brzo definisanim slovenskim sintagmama, upustva kamermanu i fotografu. Pre 26 godina ruski jezik zvučao je zlokobno stotinjak metara napred iza betonskog zida, zida u koji je Bouvi gledao kada je pisao “Heroes”. A sada ruski reporter, tradicionalno plave kose, nosi majicu sa omotom albuma “Aladain Sane” gde Dejvid ima čuvenu munju preko lica, od tada karaterističnu za Zigi Stardast alter ego i fazu ranih ’70-ih.

Strpljivo, nemački red se smanjivao dok nisam ušao u veliko predvorje, pa u samu salu gde se nekada nalazio prostor za muzičara i bend. Čim sam ušao u tu momentalnu salu s hrastovim parketom s čijeg plafona su nekada visili mikrofoni a iza staklenog zida sedeli majstori poput Brajna Ina (Brian Eno) i snimali budućnost muzike shvatio sam vezu Berlina i Bouvija.

Dok su se fanovi tiho skupljali do momenta kada u salu više nije mogla stati ni šibica velelepna secesijska građevina, sa spuštenim zlatnim lusterima i arabesknim plafonom, ispunila se tihim zvukom pesme “Heroes”, uvoda u događaj. Nju su izvodili muzičari iz studija, nemački tonski majstori, inžinjeri zvuka i deo ekipe s berlinskih snimanja. Kasnije, svako od njih ispričao je nekoliko anegdota i svoje iskustvo sa snimanja.

Upalo mi je u uši stalno pominjanje političke i društvene situacije iz Berlina u kontekstu snimanja albuma. Kako su umetnik i jedan urbanicitet i njegovi toponimi povezani? Ova misao otela mi je koncentraciju dok sam slušajući smenjujuće govornika hvatao reči “Potsdamer, Aleksandarplac, klub “Džungla, Fridrihshajn gde je bila metro stanica s najstrožom kontrolom pošto su na njoj Zapadni Berlinci, ukoliko su hteli, ulazili u istočni deo grada”. Posle 90-ak minuta komemoracija se završila kako je i počela, lajv izvođenjem “Heroes”. Tiho, dostojanstveno i emotivno. Izažavši na ulicu i dalje sam razmišljao o jednom od najvećih svetskih umetnika svih vremena, umetnika koji mora ponovo izmisliti sebe i gradu koji ga neočekivano i snažno inspiriše u tome, toliko snažno da Berlinski toponimi postaju sastavni deo novorođene karijere londonskog muzičara. Opsesija berlinskim ulicama me držala i dalje. Lutao sam mestima koje su spomenuta, razmišljao o njihovom vezi i o Bouviju: kako je počeo, u kom trenutku stigao u Hanza Tonstudio i kako se taj isti studio oprostio od svog najvećeg sina. Polako, toponimi su postajali reči, a one sastavne veze teksta. No sve ide od početka.

POČECI

Muzička karijera Dejvida Bouvija je, u svoj svojoj kompaktnosti i trajanju, od kraja šezdesetih godina prošlog veka do poslednjeg albuma „Black star“ iz 2016. objavljenog dva dana pre smrti, označena revolucionarnim muzičkim radovima koji su bili zasnovani na tadašnjim popularnim muzičkim pravcima obrađenim uvek korak isprad tadašnjeg standarda. Iako je Bouvi uspehe prvo postigao u eri „glam roka“ (glam rock) i „gliter roka“ (glitter rock) najradikalnija zvučna revolucija u njegovom radu došla je upravo sa albumima takozvane „berlinske trilogije“ nastalim od 1977. do 1979. godine („Low“, „Heroes“ i „Lodger“) nazvanim po mestu gde su snimljeni, kao i po muzici koja je nastala i zabeležena na njima. Iako su samo prva dva snimljena u Berlinu retko koji muzički radovi u istoriji popularne kulture se mogu, na takav način, definisati jednim gradom i njegovom kulturnom istorijom.  Na albume kao celine nadovezuje se i singl sa povratničke ploče „The next day“ iz 2013.godine, „Where are we now?“ koji na direktan način, nabrajanjem toponima u kojima je Bouvi boravio tokom berlinkog perioda, čini zaokruženu celinu stvaralaštva inspirisanog ovim gradom.

Krajem ’70-tih godine prošlog veka, na vrhunacu „hladnog rata“ karijera Dejvida Bouvija, Zigi Stardasta (Ziggy Stardust) i jednog od simbola gliter roka ozbiljno stagnira.  Upravo Bovijevi pokušaji da je uopšte spase nakon godina aktivne upotrebe narkotika uokviruju jedan od najintimnijih i najkreativnijih odnosa muzičke zvezde i jednog urbaniciteta, odnos koji je od Berlina napravio amblematičan pop kulturni grad, a od Dejvida Bouvija, rođenog u londonskom pregrađu Brikston (Brixton), simbol borbe za (kulturnu i društvenu) unifikaciju grada i čitave zemlje. Iako je samo album “Heroes” iz, po imenu logične, “berlinske trilogije” sniman isključivo u Berlinu, u već pomenutom i opevanom Hansa Tonestudiju na Potsdamer placu sva tri albuma nose atmosferu podeljenog grada koji je označio prekretnicu u Bouvijevoj karijeri i u pravom smislu te reči uneo jasne i veoma dvosmislene umetničke citate i uticaje koji će, nesumnjivo, obeležiti njegovu dalju karijeru.

FASCINACIJA

Bouvi je svoju fasicnaciju Berlinom i nemačkom kulturom započeo već na turneji kojom je promovisao album “Station to station”. 1976 godine. Ugo Vilken (Hugo Wilcken) u svojoj knjizi “Low” (33 1/3) intervjuišući Bouvija i postavljajući mu pitanje o vizeulnom izgledu te turneje, na kojoj je Bouvi bio kao ekspresionistički intelektualac Vajmarske republike osvetljen samo pozadinskim svetlom koje je sugerisalo brehtijanski umetnik, kaže da je upravo želeo da postigne efekat nemačkog ekspresionističkog filma: “Želeo sam da izgledam kao kabaretski umetnik: u crnom mantilu, beloj košulji, crnom odelu i osvetljen kao lik iz filmova Frica Langa (Fritz Lang) i Georga Pabsta (George Wilhelm Pubst). Stil crno-belog filma, ali toliko intenzivan da postaje agresivan. Što se teatralnosti mog nastupa tiče, mislim da je ta turneja najbolje što sam ikada uradio.” Takođe, u to vreme Bouvi je opsednut nemačkom grupom Kraftverk (Kraftwerk) i njihovim konceptualnim bilingualnim albumom “Radio-activity” čija se naslovna numera puštana kao uvod u koncerte sa “Station to station” turneje zajedno sa kadrovima iz nadrealističkog filma Luisa Bunjoela “Andaluzijski pas” (“Le Chien Andalou”) iz 1929.  Bouvi je sam tvrdio da je na turneji “Station to station” bio “…potpuno van sebe, skroz sluđen” i u to vreme veoma zainteresovan za okultne i magijske knjige “Teleme” Alistera Kroulija (Aleister Crowley). Ovo interesovanje muzičar spaja sa “Nadčovekom” Fridriha Ničea (Friedrich Nietzsche) i fascinacijom nacističkog pokreta nemačkim filozofom, a Hitlerovo interesovanje za okultno i Ničea povezuje sa potragom za Svetim gralom i time objašnjava samom sebi zašto je ovaj period istorije toliko inspirativan za njega.

Opsednutošću predratnom nemačkom kulturom i ekspresionizmom kao načinom umetničkog izražavanja, s jedne strane, i nadolazećim interesovanjem za elektronsku muziku i nemački “kraut” rok, s druge strane, Bouvi ponovo definiše sebe kao umetnika u postkokainsko-psihodeličnoj fazi.

U intervjuima koje je davao u to vreme Bouvi je posebno naglašavao svoju fasciniranost ekspresionizmom kao umetničkim pravcem i njegovu vezanost za, prvenstveno, vizuelni identitet umetničkog pokreta. Pored već spomenutih inserata iz Pabstovih i Langovih filmova prikazanih tokom „Station to Station“ turneje Bouvi je potpuno promenio i svoj vizuelni imidž: nakon glitterpreterivanja i ekstenzivne i naglašene šminke kojom se pretvarao u svoj umetnički alter ego – Zigi stardasta (Ziggy Stardust) –  Bouvi je sada u obučen mahom u crna, elegantna odela i mantile, izrazito naglašavajući ekspresionistički i noir vizuelni identitet kako kinematografskih dela tako i samih umetnika.

Napuštanje muzičkog i stilskog pravca gliter roka počelo je snimanjem albuma „Idiot“ i „Lust for life“ svog najboljeg druga Igija Popa (Iggy Pop) 1976. „To je veoma čudan album, morbidan, tajanstven i uznemiravajući. Kao i „Low“ upućen je pravo na hladnu, mehaničku budućnost“, kazao je muzički novinar Kris Nids (Kris Needs) Marku Špicu (Mark Spitz) tokom intervjuisanja za knjigu „Bouvi: biografija“. Radom na ovom albumu koji su obeležili Bouvi i Toni Viskonti (Tony Visconti) kao producenti i Karlos Alomar (Carlos Alomar), izgradnja zvuka „berlinske trilogije“ je uspostavljena. Bouvijevim povratkom u Evropu, incidentima koje je pravio po proputovanjima (kao što je pozdrav okupljenim fanovima podignutnom rukom u „zig hajl“ ili put u Rusiiju koji se završio privođenjem i konfiskovanjem literature vezane za Treći rajh tokom puta železnicom do Finske) i iznajmljivanjem kuće na ciriškom jezeru i dvorca u Francuskoj u kome je nastajao album „Low“ Bouvi je zakoračio u novu zvučnu i umetničku kompleksnost koja će krasiti sva tri albuma.

„LOW“

Album „Low“ je sniman u Hansa Ton Studiju i u Francuskoj i uticaj Berlina na ovom albumu je prisutan najviše u samom zvuku i atmosferi koju su Bouvi i Igi Pop uspeli da uhvate živeći najveći deo te 1976. u Berlinu, u kvartu Šonenberg (Schöneberg). Iako je samo nekoliko pesama i snimljeno u Berlinu, elektronska muzika krautrok benda Kraftwerk (Kraftwerk) je bila više nego jasan muzički uticaj. Ipak, možda je i najviše „berlinska“ i „srednjeevropska“ „Varšava“ (Warszawa“). Sam boravak u Hansa ton Studio poznatom i kao „studio kod Zida“ pošto se sa njegovih zidova mogao jasno videti berlinski zid. Ova pozicija  će biti jedan od najbitnijih toponima za nastanak sledećeg albuma iz trilogije, ključnog za nastavak Bouvijeve karijere.

„HEROES“

Drugi album „Heroes“ je potpuno „berlinski“, sniman idirektno pod uticajem Berlina kao grada. Sem teksta pesme “Heroes” u kome se navodi zid i stajanje kod njega kao i poruka koja priziva ujedinjenje Nemačke. Kompletan album je napravljen u duhu vremena i podeljenog grada, a već te 1977. Bouvi i njegovim “nemačkim” uticajima je već odata počast: Kraftwerk je spomenuo susret sa  Bouvijem i Igijem u naslovnoj numeri njihovog albuma “Trans europa express” plastično i direktno dok je Bouvi ime albuma “Heroes” uzeo od imena pesme “Hero” krautrok sastava Neu! sa albuma Neu ’75.! Takođe pesme “Neuköln” i “  “V-2 Schneider” imaju direktne reference: prva na čuvenu boemsku četvrt u kojoj su živeli Pop i Bouvi, Nojkoln, i gde su se nalazili gomilu barova i klubova. Druga pesma je elektro omaž grupi Kraftewrk i njenom članu Florianu Schneideru. Ipak najveća oda Berlinu je tekst pesme “Heroes” nastao kada je Bouvi, sedeći u studiju, gledao producenta Tonija Viskontija u zagrljaju nemačke devojke u trenucima u kojima mu se raspadao brak dok su ga na nišanu držali stražari iz kula sa druge, DDR strane zida. Tada i nastaje stih “I can remember(I remember)/Standing by the wall(By the wall)/And the guns, shot above our heads(Over our heads)/ And we kissed, as though nothing could fall(Nothing could fall)/And the shame, was on the other side/ Oh, we can beat them, forever and ever/ Then we could be heroes just for one day” (“Sećam se stajali smo pored zida/ a puške su pucale iznad naših glava/ ljubili smo se kao da nam ne mogu ništa/ a sram je bio na drugoj strani/ oh, možemo ih pobediti, uvek i zauvek onda možemo biti heroji na jedan dan“).

Pesmom “Heroes” koju je izveo i na čuvenom koncertu na Aleksandar placu 1987. kada su ga, okupljeni sa druge strane zida, mogli čuti i stanovnici Istočnog Berlina, Bouvi ulazi u istoriju ovog grada i uspeva da jednim geografskim i geopolitičkim toponimom – Berlinskim zidom – poetski iskaže stav i učini ga neizostavnim delom popularne kulture 20-og veka.

„Heroes“ nema geografske toponime, ali ima sve od berlinske atmosfere i društveno-političkog i umetničkog ritma tadašnjeg grada: Berlin je potpuno u eksperimentalnoj elektronskoj i mračnoj muzici krautroka, 1977. je i punk je tek počeo da pušta svoje pipke u Velikoj Britaniji, dok ga Bouvi, kada se gleda iz ove perspektive, već transcedentira u postpunk sa ovim albumom.

„LODGER“

Album „Lodger“ je najmanje berlinski što se tiče toponima, a  zvuk je i dalje eksperimentalan sa čestim ponavljanjima melodija, snimanjem starih melodija ali ovog puta unazad i zvukom koji je i dalje bio eksperimentalan, ali komunikativniji i više pop. Iako su kritičari „Lodger“ proglasili samo referncom sa „Heroes“, godinama je dobijao kultni status i svojom kompleksnošću se etablirao kao jedan od najsloženijih i najboljih Bouvijevih albuma. I ovog puta tu je omaž grupi Neu! – numera „Red Sails“ ima motorički bubanj nemačkog benda po kome je on i poznat, i time je Bouvi uradio (možda poslednji direktan) omaž gradu koji ga je proubio iz stvaralačke krize i doneo mu potpuno novu stvaralačku energiju i snagu. „Lodger“ predstavlja i kraj saradnje sa Brajanom Inom i on time čini opsednutost Nemačkom i njenim glavnim gradom završenom. Sve do 2013. i albuma koji je označio kraj Bouvijeve diskografske pauze od skoro 10 godina. Sa istorijskim otklonom čiji razlog sada znamo: bio je korak pred magunum opus “Blackstara”, trenutak u kome je najveći odlučio da i od svoje smrti napravi umetničko delo, gotovo umetničku praksu.

WHERE ARE WE NOW

Na albumu iz 2013, koji je označio povratak Bouvija na muzičku scenu nakon desetogodišnje pauze zbog srčanih problema zbog kojih je prekinuta turneja “Reality” u leto 2004, “The Next Day” prvi singl  “Where are we now” je toponimski omaž gradu Berlinu. U stihovima pesme se pominju sva mesta na kojima je Bouvi boravio tokom svojih berlinskih dana i zaukružuje jedinstveni odnos umetnika, njegovog rada i jednog grada. U stihovima Bouvi pominje šetnju preko Potsdamer placa u čijoj blizini se nalazio Hansa Tonstudio, ulice Hamburg koja prolazi odmah kroz “čekpoint Čarli” pa lirički ide dalje na čuvenu ulicu Bornholmer gde se nalazio most Bose Bruke (Böse Brücke) gde se nalazio najopasniji prelaz između Istočne i Zapadne Nemačke, most na kome se i dalje “drže fige za svaki slučaj”, kako je opevao Bouvi. U stihovima pominje i čuvenu “Džunglu” berlinski klub koji je bio “Diskoteka 54” ovog grada i u koju su dolazili svi slavni muzičari, ali i čuvenu robnu kuću KaDeWe (Kaufhaus Des Westens) s početka 20-og veka koja je u vreme Hladnog rata bila simbol ekonomske moći zapadnog dela grada. “Where are we now” je, posmatrano iz ove perspektive, oda svim toponimima i karijeru koja je dobila oblik kakav je imala dolaskom u Berlin. Kada se pesma posmatra iz tačke gledišta gde Bouvi već tada zna da boluje od terminalnog raka ona je ne samo setno podsećanje na sve toponime koji su obeležili taj deo Bouvijeve karijeru (i samu karijeru) već predstavlja i neku vrstu simboličke zahvalnosti i zatvaranja umetničkog kruga.

BERLIN I/ILI BOUVI?

Berlinski topnimi u tri albuma Dejvida Bouvija nisu samo deo njegove lične karijere ili puko predstavljanje jednog grada u muzičkim numerama jednog umetnika. Oni su svojevrsno umetničko delo, duh vremena zarobljen u ritmu i atmosferi jednog grada, toliko značajnog za jednog od najvećih umetnika XX veka da su postali i umetnost sama po sebi. S tim u vezi pitanje u naslovu ovog pasusa ne postoji. Berlin jeste Dejvid Bouvi i Bouvi jeste Berlin. Tako je već 42 godine. I biće dokle je grada na rekama Špre i Hafel.

 

 

 

 

 

 

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: