Da li imate preko 18 godina?

Pop ili saga o rokenrolu, fabrici i superstarovima

S one strane Campebellove supe ili o sutrašnjim zabavama, venerama u krznu i amfetaminima

0
2

»Siguran sam da kad pogledam u ogledalo neću videti ništa. Ljudi me uvek nazivaju ogledalom i ako ogledalo gleda u ogledalo, šta tu ima da se vidi?”

Andy Warhol

superstarovi-1

O Warholovim dostignućima je napisano pregršt monografija, snimljeno dosta dokumentarnih i igranih filmova, priređeno bezbroj izložbi. Međutim, retki su pokušaji šireg sagledavanja kulturološkog konteksta Warholove epohe, te različitih aktera i fenomena koji su ga okruživali. U ekstenziji prestižnog pariškog muzeja Centre Popmidou u Mecu početkom jula otvorena je izložba Warhol Undeground. Čitava postavka rotira se oko četiri teme: Warholovog susreta sa bendom The Velvet Underground, atmosfere u njegovom ateljeu, čuvenom Factory-u, zatim multimedijalnih performansa Exploding Plastic Inevitable, i konačno koreografije Mercea Cuningheima Rainforest.

Invetible Expoding Plastic 1

Invetible Expoding Plastic 2

andy-warhol-nico-and-the-velvet-underground-los-angeles-1965

U pitanju su ključne tačke odnosno događaji koji u potpunosti demaskiraju odnos underground i popularne kulture ne samo u kontekstu razvoja Warholove ličnosti (samim tim njegovog rada), već i pružaju dragocene informacije o fascinantnim kolaboracijama, načelno o specifičnoj kulturnoj klimi koja je znatno uticala ne samo na revidiranje modernističkog obrasca poimanja i percepcije umetničkog dela, već je u potpunosti osnažila razvoj novih oblika društvenog mišljenja i delovanja. U prilog tome, Warholove biografske podatke ostavićemo po strani i malo se više pozabaviti nezaobilaznim kontekstom i pikanterijama vremena u kome se celokupna storija o pop artu odvila.

Naime, Amerika nakon II svetskog rata prezasićena je slikama idealne porodice i srećnih domaćica koje bezbrižno peglaju, kuvaju, spremaju ili u dokolici koriste neki od novih tehnoloških izuma. Upravo te ikonične slike predstavljaju otelotvorenje konzumerističkog vrednosnog sistema ili društva izobilja te matricu normativnosti i morala postavljaju kao fundament progresivne nacije. Uprkos tome budi se baby boom generacija, raste beat pokret, osniva se Black Mountain College, Raushenberg i Jones su praktično prvi outovani umetnički gay par: jednostavno u vazduhu se osećao miris promene koja vrhunac doseže sredinom turbulentnih šezdesetih.

Bilo da govorimo o ratu u Vijetnamu, rasnim nemirima ili začecima seksualne revolucije, ostaje ispravno reći da američko društvo tog perioda definitivno karakteriše transformacija društvene svesti, te postepeno prihvatanje drugačijih socijalnih i kulturnih modaliteta i sistema. U takvoj atmosferi dolazi do razvoja pop arta, umetničkog pravca donekle baziranog na dometima stvaralaštva Marcela Duchampa i dadaizma. Sam naziv sugeriše intersekciju visoke i niske odnosno masovne kulture (reklame, stripovi, grafički dizajn), i podrazumeva manipulisanje tradicionalnim medijima kao što su slikarstvo, skulptura (ali i fotografija i film) sa tendencijom konstantne tehnološke reprodukcije što je u skladu sa konceptom konzumerističkog društva, koje pop art kritički preispituje. Guru (američkog, ne smemo zaboraviti da postoji i britanska verzija) pop arta ubrzo postaje Andy Warhol, jedna od ikoničnih figura kako američkog undergrounda tog perioda, tako i mainstreama; persona koja je zauvek poremetila tokove svetske istorije umetnosti.

U periodu izmedju 1962. i 1965. godine Warhol otvara vrata svog studia zvanog Factory ili Silver Factory. U celosti dekorisan srebrnim, slomljenim ogledalima i aluminijumskom folijom, ovaj njujorški loft ubrzo postaje epcientar umetnikovih aktivnosti, stecište marginalaca (drag queenova, seks radnica, sitnih kriminalaca, pseudo filozofa, dilera i amaterskih glumaca) i nešto kasnije poznatih ličnosti. Zapravo, to mesto postaje melting pot svih gradskih zbivanja u kome je svako igrao neku ulogu u procesu stvaranja Warholovog gesamtkunstwerka ili totalnog umetničkog dela. Neverovatna produkcija najpre je bila uslovljena umetnikovom otvorenošću i neposrednošću, ali i njegovom fascinacijom holivudskim glamurom i pređašnjim isksutvom rada u modnoj industriji, te ongoing performans jeste podrazumevao regrutovanje običnih ljudi u superstarove, jedino je bilo potrebno da budu jedinstveni, autentični, harizmatični i atraktivni (Candy Darling, Edie Sedgwick, Viva, Ultra Violet, Joe Dallesandro). U tom ateljeu nastala je većina najpoznatijih radova umetnika realizovanih u mediiju sito štampe i litografije (Campebell’s Soup Cans, Mona Lisa, Double Elvis, Elizabeth Taylor, Gold Marilyn Monroe), a kako je Warhol dokumentovao svoje dnevne aktivnosti i interakcije audio kasetofonom i voljenom Minox 35EL kamerom može se reći da je svaki dijalog, gest ili situacija postajala novi umetnički rad.

1965. godine Warhol upoznaje članove benda The Velvet Underground (John Cale, Sterling Morrison, Maureen Tucker i Lou Reed) i postaje njihov menadžer. Ubrzo im se priključuje harizmatična nemačka femme fatal Nico, i prvi album istoimenog naslova postaje jedna od bitnijih muzičkih izdanja druge polovine dvadesetog veka. Ovde dolazimo do pomenutih Exploding Plastic Inevitable, multimedijalnih road događaja koji podrazumevaju koncerte protopankera The Velvet Underground simultano sa projekcijama Warholovih filmova i performansima glumice Mary Woronov i pesnika i umetnikovog asistenta Gerarda Malange. U pitanju su efemerni spektakli bazirani na metastazi visoke umetnosti i noćnog kluba, hepeninzi u kojima se prepliću realan život i umetnost. Zanimljivo je napometni da je prvi u seriji ovih događaja organizovan u okviru večere njujorškog društva za kliničku psihoterapiju.

Dakle, iako je vlastitu umetničku praksu gradio po principu samobrendiranja, činjenica je da bez kolaboracija većina radova ne bi bila izvedena. Taj aspekt je apsolutno neizostavan pri analizi celokupnog Warholovog opusa. Razmena ideja u analognoj eri dešavala se upravo u barovim, na ulici, galerijama, klubovima. Preplitanje uticaja, inspiracija, amfetaminskih snoviđenja i halucinacija doprineli su da Factory istovremeno stekne status kako ozloglašenog, tako i hip mesta. John Waters, Jack Smith, Jonas Mekas, Divine, Yvon Rainer, Jenny Holzer, samo su neka od imena koja su prodefilovala kroz ovaj atelje, a kasnije i sam crème de la crème američkog establišmenta. Otud i saradanja sa uveliko poznatim koreografom i plesačem Merceom Cunninghamom. Komad Rainforest iz 1968. godine predstavlja jedan od najboljih primera saradnje prominentnih američkih umetnika epohe – Warhol je radio scenografiju (plutajući srebrni oblaci), avangardni kompozitor David Tudor muziku, dok je kostime osmislio Jasper Johns. Reč je projektu koji je uveliko reflektovao revolucionarne promene od čuvene Stonewall pobune LGBT zajednice, preko jačanja feminističkog pokreta i studentskih protesta.

Pomenuta četiri segmenta sačinjeni su od mnoštva fotografija autora poput Nata Finkelsteina, Billia Namea, Stevea Schapiroa, zatim omota ploča, filmova i amblematskih Warholovih radova, a celokupan ugođaj je dopunjen reenactment-om legendarnog Silver Factory-a i rekonstrukcijom Exploding Plastic Inevitable. Zapravo, čini se da izložba pravi temeljit presek uzavrele kulturne klime, te sugeriše specifičnu Warholovu poziciju maga svoga vremena. Iako je sam pripadao subkulturnim pokretima, čini se da Warhol Underground otvara pitanje da li je umetnik besomučno eksploatisao ljude koji su ga okruživali u cilju realizovanja vlastite mitomanije i imaginarijuma poznatih i slavnih ili je sve to koristio u funkciji kritičkog sagledavanja ljudske egzistencije u odnosu na društvo i politiku?

Bilo kakva da je intencija kustosa, što se ne može tačno utvrditi iz materijala dostupnog medijma, Warholova umetnost u periodu u kome je nastajala jeste bila šokantna i subverzivna. Fascinacija drag kulturom, javno gender poigravanje (u intervjuima se znao predstavljati kao Miss Warhol), eksplicitini filmovi naziva Blow Job i My Hustler daleko više govore o političnosti ovog Oscara Wildea dvadesetog veka, nego njegova camp rezervisanost i konstantno insistiranje na površnosti i gordosti. Međutim, tajna njegovog uspeha krije se upravo u mistifikovanju vlastitog (seksualnog) identiteta, te je Warhol pre bio percipiran kao freak, neshvaćeni umetnik, nego kao realizovana queer persona što bi već narušavalo dominantni poredak.

U svakom slučaju, sa sigurnošću se može reći da je svaka anegdota, trivija i bizarnost koja je u vezi sa Warholovim životom, počevši od najranijeg detinjstva, preko Factory perioda do Studio 54-a i časopisa Interview, činila njega slavnim i poznatim. Nema sumnje da se pristupom umetnosti izdvojio kao inovator često anticipirajući pojedine fenomene poput pojave socijalnih mreža. Čuvena Warholova rečenica da će u budućnosti svako biti poznat po petnaest minuta praktično je postala paradigma savremenog trenutka.

Gotovo svaki veći svetski muzej poseduje makar jedan Warholov rad bilo da je reč u filmu, fotografiji, sito štampi ili, pak, ličnom predmetu. Aplikacije za foto kamere na smart telefonima, modni editorijali, muzejski suveniri, igračke ili šta god drugo da vam padne na pamet, a od upotrebne je vrednosti, praktično poseduje ediciju Warhol. Posthumno je umetnikov rad, a samim tim i njegov lik postao upravo ono čemu je težio – artificijalna forma ili proizvod lišen bilo kakve aure.

superstarovi-2

Lajkuj:

Komentari:

  1. Jelena Glumac says:

    Samo malecka primedba na izvanredan članak: dva puta se, u tekstu i podnaslovu, pominj “afetamini”. Pravilno je: aMfetamini. Pozdrav redakciji, sjajni ste!

  2. hvala na sugestiji, ispravljeno

Ostavite komentar:

Slični članci: