50 nijansi hrišćanstva i psihoanalize

Otišao sam na projekciju u 16:20h, radni dan. Sala je bila puna, čak i prvi red iz koga se ne vidi veći deo platna. I ne, u sali nisu samo žene, iako ih je najviše. Kako za sada izgleda, film 50 NIJANSI SIVA će po broju gledalaca u Srbiji da premaši i MONTEVIDEO. Makar smo u konzumaciji pop kulture na istom nivou kao ostatak hrišćanskog sveta.

Mi iz hrišćanskih podneblja reagujemo na SM (da ne kažem sadomazohizam, jer zvuči profano), potreban nam je da se snađemo u kapitalističkoj histeriji. Oslobađa nas i vraća nam veru. Zato svi idemo da gledamo Kristijana i Anastaziju, hrišćanina i ponovo rođenu. Svi se podsmehujemo ali i dalje gledamo, da li zbog Dakote Džonson i Džejmija Dornana ili zato što nam treba da pogledamo iza sebe u (psihoanalitičku) WC šolju svog ida.

Zato su tu tri bajke. Pre Pedeset nijansi siva bila je tu Sumrak saga. A pre svega toga bila je Lepotica i zver. Potrebno je napraviti psihoanalitičke veze između ove tri bajke.

Žene učestvuju u muškim mitovima o junacima, jer i one, kao i muškarci, moraju da razviju pouzdanost svog ega. Ali da ne bi samo oponašale muškarce, ženama se javlja jedan stari sadržaj psihe, koji ako krenu da potiskuju, preti im se da otrgne od emancipiranosti. To potiskivanje je nekad uspešno. Čak i kad se uda, žena može da sačuva iluziju slobode iako se podvrgla arhetipovima udaje i postankom majke. I tako, kao što možemo videti u naše tri gorespomenute bajke, dolazi do sukoba koji na kraju prisiljava mladu ženu da ponovo otkrije svoju ženstvenost na jedan bolan, ali na kraju nagrađen način.

Ali šta je to što je potisnuto? Kakav je to sukob? Šta je to u Čudovištu, Edvardu i Kristijanu? Sve tri bajke vuku motive jedna iz druge. Lepotica, Bela i Anastazija vole knjige, delimično su povučene. Figura oca je bitna, bilo svojim dominantnim prisustvom, kao kod Lepotice i Bele ili primetnim nepostojanjem što je Anastazijin slučaj. Majke svakako nema, ili je mrtva ili živi daleko, sa drugim čovekom, vesela i slobodna. Junakinja mora da bude i muško i žensko. Zato su tu knjige, studiranje književnosti. Vraćanje u neko drugo vreme, drugu ulogu žene u društvu.

Naše junakinje se bore za svoje nemoguće muškarce. Prepreke su velike. Muškarac je ili zver ili vampir ili “sadista”. Ali je i dalje neodoljiv, i nimalo konzervativan. On sam oslobađa junakinje, čini ih jačim, čak i kad se opire. Oslobađa ih lažnih iluzija u koje su se povukle. Ali teško je pomiriti njegovu nedostupnost i seksualnu privlačnost. Seks je ili fizički opasan ili psihološki incestuozan. Jer na kraju, šta je sa ocem kada se uspostavi odnos sa tim čudovištem/vampirom/sadistom?

Lepotica, Bela i Anastazija svojim hrišćanskim postupcima, sopstvenom žrtvom zarad obogočovečenja svog izabranika i iznošenjem na videlo onog dobrom u njemu, prihvataju sopstvenu žensku nadmoć i presecaju konzervativne okove (sic) i uče da žive nekim novim slobodnijim životom.