VREME ili o čekanju, film Dragane Jovanović

Dnevna rutina osamdesetsedmogodišnje Vide menja se kada joj jednog dana komšinica predvidi dolazak neobičnog gosta. U istom zabačenom planinskom selu, četrnaestogodišnji Slavoljub oseća do sada nepoznatu privlačnost prema Vladani, devojčici iz škole.

Film VREME rediteljke Dragane Jovanović imaćemo priliku da pogledamo na festivalu Beldocs u nedelju 6. septembra u 22h na Kalemegdanu (letnja scena, iza Galerije Prirodnjačkog muzeja). Karte za premijeru se kupuju isključivo online.

Povod za razgovor je prikazivanje tvog filma na Beldocsu. Ti si producent i reditelj. Da li je ovo tvoj prvi film?

Pre ovog filma snimila sam dva kratka igrana filma: Decembar (2013) i Le Foyer (2014). Preciznije, pre snimanje filma “VREME”, imala sam iza sebe tri dana snimanja u funkciji reditelja.

Film se zove “VREME”, zašto, i šta znači takav naslov?

Portretišući dvoje ljudi, ispričala sam dve priče o pripremi i iščekivanju dogovorenog sastanka. Kroz ove priče tretirala sam različita značenja pojma “vreme”: vreme kao veza između rađanja i umiranja; vreme kao skup meteoroloških pojava i glagolskih oblika; vreme kao epoha i sezona.

U leto 2013, neposredno pred odlazak na postdiplomske studije u Nemačku, posetila sam očevu tetku Vidu koju sam poslednji put videla sa šest godina. Vida živi sama u zabačenom planinskom selu u zapadnoj Srbiji. Iako začuđujuće vitalna u svojim kasnim osamdesetim, svoje vreme posmatra kao otičuće. Odabrala je odeću u kojoj će biti sahranjena i izradila svoj spomenik. Samo još treba da doda tačan datum smrti.

Kada nađete protagonistu dokumentarnog filma, pronašli ste narativ, a traganje za lokacijom je kao potera za samim filmom. U ovom slučaju, i priča i film su mene našli kada sam ušla u Vidinu kuću.

Sledećeg proleća, u aprilu 2014. vratila sam se da razvijem scenario i organizujem snimanje. Želela sam da posmatram i predstavim različite odnose prema vremenu u različitim fazama života. Osećala sam da je filmu potreban i mladi protagonista. U seoskoj osnovnoj školi upoznala sam trinaestogodišnjeg Slavoljuba. Kao i sa Vidom, i kao što je često slučaj kad sretnete nekog za koga se ispostavi da vam je važan u životu, znala sam da je to to.

Fim je sniman u Srbiji, ali je koprodukcija sa Nemačkom…

“VREME” je prvi od dva obavezna projekta koje je trebalo da realizujem tokom postdiplomskih studija filma na Akademiji Umetnosti u Kelnu (Kunsthochschule für Medien Köln).

U celosti je finansiran iz mikrobudžeta za projekte moje škole u Nemačkoj. Sniman je u planinama zapadne Srbije, a montaža i postprodukcija usledeli su kad sam se vratila u Nemačku. U najužem timu su učesnici iz Srbije i Nemačke. Direktor fotografije je Maurice Wilkerling iz Nemačke, producirale smo Aleksandra Bajović iz Srbije (u to vreme, a sada Aleksandra Kristić iz SAD) i ja, montirale smo Lara Rodriguez Cruz, Katarina Stanković i ja iz Nemačke, a snimatelj i dizajner zvuka je Koča Kaštavarac iz Srbije.

Dok si pripremala film i radila na njemu nisi živela ovde. Kako je na film uticala ta distanca?

Dijalog sa mentorima i kolegama iz različitih sredina pomogao mi je da prepoznam univerzalnost priče, bez obzira na specifičnost lokaliteta, jezika, dnevnih rutina i intimnih prostora. Distanca me je još više približila protagonistima i prostoru filma.

Neposredno nakon snimanja, izgubila sam važnu, blisku osobu. Zbog te iste distance, nismo se pozdravili. Dok sam montirala film, procesovala sam taj gubitak. Tokom razvoje ideje, “VREME” je bilo film koji slavi život. Kasnije sam razmišljala o smrti kao oruđu koje uklanja staro, stvarajući prostor za novo.

Radnja filma je smeštena u ruralnu sredinu, odn. odvija se u netaknutoj prirodi, u prirodi u izvornom obliku. Šta priziva takvo mesto?

Mislim da to zavisi od trenutka, svrhe i dužine boravka, a pre svega od trenunog stanja duha. Za našu filmsku ekipu ovo je bilo idealno radno okruženje zato što nije bilo sadržaja koji pomeraju fokus sa snimanja. Poimanje vremena u ruralnoj sredini je svakako drugačije od osećaja za vreme na koji smo navikli, i to je dragoceno. Nismo žurili.

Dostupnost lokacija, jednostavnost i brzina komunikacije sa malobrojnom lokalnom zajednicom učinili su da sve oko nas postane potencijalni svet filma.

Glavni junaci dolaze iz istog mesta (istog sela) ali iz dva sveta, i dva vremena. Kakva je njihova veza? Gde se oni susreću?

Spremaju se, raduju se, čekaju, menjaju se. Neko gleda unapred, neko unazad, sretnu se.

Film je snimljen 2016. Šta se u međuvremenu dešavalo?

Film je završen početkom 2016. Iste godine je imao premijeru i prikazivanja na festivalima u Evropi. Ovo je prvi put da će biti prikazan u Beogradu.

2018. sam završila kratki igrani film “On the Other Side of the Pillow a Rose Was Blossoming”(26”). I taj film snimala sam u planinama zapadne Srbije sa glumicom Milicom Stefanović i brojnim neprofesionalnim glumcima. To je priča o nemoj ženi koja veruje da je njena neplodnost razlog odsustva njenog muža. U pokušaju da izleči umišljenu bolest, izvodi rituale u prisustvu tri stare žene nakon čega pada u dugi, duboki san i desi se čudo… Film je prikazan na brojnim svetskim festivalima, a nemačka filmska akademija ga je nominovala za nagradu za najbolji diplomski film na teritoriji Nemačke, Austrije i Švajcarske.

Trenutno snimam dokumentarni film “Sleeping Beauty’s Dreams” . To je film o kolektivnom nesvesnom u vreme pandemije. Tematski i vizuelno usmeren na bajku “Uspavana lepotica”, film tretira podsvest i stajnje duha u izolaciji kao stogodišnji san, gde su ljudi uspavana lepotica, a priroda osvetoljubiva vila suđenica. Brojni protagonisti pričaju svoj san. Snovi i njihovi motivi se prepliću i komuniciraju.

Šta nas očekuje na premijeri? Kakvo filmsko iskustvo?

Autentično filmsko iskustvo na letnjoj sceni Kalemegdana, nadam se bez kiše. Samo je nebo iznad nas!

Beldocs filmovi biće dostpuni online na Cinesquare platformi.