Ljiljana Šunjevarić: O višku novih tumačenja i prostoru umetnosti

Ljiljana Šunjevarić je likovna umetnica aktivna na domaćoj sceni više od dve decenije, a već sedam godina predaje slikanje na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Njeni radovi su raznoliki u formi: od ulja na platnu velikh formata, do crteža olovkom i intervencija u prostoru. Poslednje slike i crteži nastali su integrisanjem motiva iz filmova Andreja Tarkovskog i Ace Petrovića metodom aproprijacije; preuzimanjem scena, prizora i kadrova iz filmova ovih autora, Ljiljana stvara svoj lični narativ, vlastiti prostor. To su sugestivne, dramatične i neočekivano intimne slike u kojima ono što nam je poznato iz drugih umetničkih radova odlazi na rubove, postaje obris, vraća se kao sećanje. Kroz scene koje prepoznajemo naglo se pojavljuje lično iskustvo. Predlog da se sa Ljiljanom sretnemo na Dunavu nastao je kao rešenje da budemo najbliže prizorima sa njenih slika.

Reka

Verujem da reke određuju karakter mesta kroz koje protiču. Motiv prirode je prisutan i značajan u mojim radovima, iako nisam “lirski” nastrojena prema njoj. Nikada ne promišljam prirodu, a vrlo mi je važno da neku scenu ili dagađaj postavim direktno u pejzaž. To je logično okruženje koje posmatrač najpre usvaja kao iskonsku, organsku vezu čoveka sa samim sobom. Obale reka su mesta na koja se stalno vraćam. Detinjstvo sam provela pored Đetinje u Užicu i Uvca na Kokinom Brodu, a jedan deo života pored Save u Šapcu.

Mislim da smo bliži sebi kada smo u prirodi. U realnosti smo suočeni sa gradskim pejzažem i prizore grada, gradske vreve doživljavamo neposrednije, ali verujem da reke, vode uopšte, i prirodni ambijent čine put za razumevanje i saznanje o nama samima.

Most na Uvcu

Tarkovski, Saša Petrović, Crnjanski…

Imam utisak da su ti pisci i reditelj postali mesta u mom razumevanju života i procesa kroz koje prolazim. Nije reč o direktnom oslanjanju na uzore ili o citatima već o razumevanju datosti koje nas okružuju, a koje oni, kao ta mesta, identifikuju. Da bi razumeli ili naučili da koriste neku stvar ili uređaj današnji ljudi ne rade to bez upustava za upotrebu ili korišćenja tutorijala. Najlakše bih nekome nešto objasnila dajući mu u ruke Tolstoja, na primer, i to kao upustvo za upotrebu. To na šta mislim vrlo je jednostavno i jasno opisano u mojoj omiljenoj pripovetci Smrt Ivana Iljiča, verovatno jednoj od najznačajnijih koje su napisane.

Bez naziva (Seobe), 2016.

Serija slika Prizori iz 2015, direktno se odnosni na rad sa kadrovima iz filmova Andreja Tarkovskog koji su mi koristili da uspostavim prizore za posmatrača. To su prestave različitih i pažljivo biranih događaja iz tih kadrova, a ja postavjam takvu vrstu događaja kao trenutni problemski sadržaj. U ovim radovima korišćen je metod aproprijacije takvih kadrova sa filmske trake.

Sećanja

Rad sa kadrovima iz filmova Andreja Tarkovskog je metod aproprijacije, preuzimanja. Sećanje ima formu prepoznavanja, preuzimanja i predočavanja nesvesno utisnute slike. Ovi prizori aktuelizuju događaj kao takav, otkriven iz našeg podsvesnog osećanja egzistencije. Nedavno sam saznala iz ruske štampe da je roman Ivan Vladimira Bogomolova, po kome je Tarkovski napisao scenario za istoimeni film, zapravo neistinita i izmišljena autobiografija pisca. Naravno, to je potpuno legitimno za Bogomolova, ali se pitam kako bi Tarkovski reagovao da je imao to saznanje i da li bi film Ivanovo detinjstvo imao drugačije dejstvo u Sovjetskoj Rusiji i danas, u čitavom svetu. Da li bi ga Tarkovski uopšte stvorio? Iako sada znamo da je kontroverzni pisac romana službenik KGB-a, mi smo i dalje uvereni da je Vladimir Bogomolov napisao savršen autobiografski roman. Uverio je čitav svet u to, i svojim delom i posredstvom Tarkovskog. I moja sećanja otkrivena preuzetim filmskim kadrovima postaju oblici preuzetih laži a da to nisam ni znala. Ja sam slikala prizore iz sopstvene svesti, prepoznavajući u njima istinske vrednosti za život i izgrađujući ih u istinski lik u slikarstvu.

Prostor

U svom radu polazim od detalja, sitnica, skica koje umnožavam, prenosim i uveličavam, postavljam u okvir rada, pokušavajući da shvatim gde su granice odnosa tih elemenata. To što proizlazi iz odnosa smeštamo u okvire i dajemo mu sopstvene definicije. To je naša sloboda u umetnosti. U praznini nema ničeg. Nasuprot njoj je prostor kao ideja o odnosu različitih elemenata i uspostavljanja granica među njima. Preuzimam motive iz sfere svojih interesovanja, vršim aproprijacije i tako gradim prostor.

U jednom trenutku mi je bilo veoma zanimljivo da prostor istražujem unutar nezavršenih radova iz istorije umetnosti. U radu Završavajući Leonarda bavila sam se pitanjem statusa nedovršenosti umetničkog dela i idejom njegove potentnosti kao i mogućnosti nadogradnje prostora nedovršenosti. Mi u višku i produkciji novog tumačenja ostvarujemo prostor umetnosti.

Prizor

Prizor ne postoji bez posmatrača, bez subjekta posmatranja. Uvek polazim od toga da je posmatrač mog rada saučesnik. On je aktivni učesnik u prizoru , u događaju predstave koju realizujem.

Intima

Trudim se da intimnosti ostvarujem i u misaonom procesu, i u komunikaciji i u umetnosti. Bez njenog iznošenja ili izlaganja moja umetnost ne bi bila ni jasna ni vidljiva. Ne bi se mogla ni razumeti ni osetiti. Nastojim da budem otvorena i razotkrivena i ne bojim se da se to vidi.

Kretanje

To su više tumaranja i besumučna lutanja, koja prepoznajem i kao načine ljudskog traganja i zapitanosti o smislu lutanja. Predstave kretanja grupa ljudi na mojim slikama ne prikazuju nekakve konačne odlaske ili dolaske sa teritorije na teritoriju, iz mesta u mesto ili iz zemlje u zemlju, već određene vidljive nejasnoće i zbunjenost u vezi cilja i svrhe kretanja.

Kada se pomisli na kretanje, to je u kolokvijalnom govoru obično i najpre vezano za putovanja. Ja nisam naročiti zaljubljenik u putovanja. Živim sa sinom, i onda kada putujemo, obično su to vremenski kratka putovanja.

Sa druge strane i silom prilika, selila sam se više od trideset puta, živela sam jedno vreme u inostranstvu gde sam se takođe selila. Teško je i naporno seliti se. Meni su zato unutrašnja i emocionalna kretanja intresantnija od fizičkih.

Plaže

Smrt

Mi danas ne bismo razumeli sopstveno vreme i trajanje u vremenu da religija, filozofija, istorija i arheologija nisu postavile smrt kao konstantu i neodvojivi deo naših života. Mi to prihvatamo ili odbijamo, ali smo jasno sa tim suočeni. Iskopani slojevi zemlje pod nama menjaju naša saznanja i svest o istoriji, sve dublja iskopavanja dovode do novih rekonstrukcija istorije. U svim tim slojevima mi nailazimo na grobove predaka. I kada na osnovu njih menjamo saznanja o načinu života, o kulturama, grobovi nas podsećaju na elementarna i konstantna saznanja o životu i trajanju. Zato su grobovi važni. Oni kao mesta smrti označavaju sadržaj i svrhu života.