Da li imate preko 18 godina?

Utroba Beograda: podzemlje koje priča legende

Vodimo vas kroz ne tako vidljive puteve prestonice: od Tašmajdanske pećine do Rimskog bunara; od najstarije kuće na Dorćolu do Botaničke bašte.

6
0

Slojeve istorije ponekad probijamo lako i bez prepreka, ali oni dublji često ostaju izvan našeg istraživačkog dometa. Ovom prilikom vam predstavljamo poznate deliće beogradskog podzemlja, dovoljno sakrivene da ga možda možemo smatrati i podsvešću prestonice. 

Tašmajdanska pećina

Ako ste Beograđanin onda ste bar jednom prošetali Tašom, sedeli u restoranu “Šansa” ili pratili sportski događaj na tribinama Tašmajdana. Da li ste znali da se u tom trenutku nekoliko metara ispod vas nalazi pećina stara hiljadama godina? Park Tašmajdan nalazi se u samom srcu srpske prestonice, između ulica Takovske, Ilije Garašanina, Beogradske i Bulevara kralja Aleksandra. “Taš” i “majdan” su turske reči za rudnik i kamen, pa naziv ovog mesta u prevodu znači “kamenolom”.

Po jednom starom svedočenju “može se slobodno reći da su u Beogradu sva stara zdanja ozidana ovim ovde vađenim kamenom“, ali Tašmajdan je značajan i, pomalo misteriozan, i iz drugih razloga – upravo ovde, ispod omiljenog parka hiljada Beograđana, nalazi se najpoznatija prestonička pećina. Tašmajdanska pećina sastoji se od 3 dela – antički rudnik, nemačko sklonište i prirodna pećina.

Tašmajdan

Za vreme Rimljanaiz pećine je vađen kamen koji je služio za gradnju antičkih kuća, palata, sarkofaga, grobnica, hramova, vodovoda… Za vreme Turaka, ova pećina je bila poznatija kao “šalitrena pećina”. Dobila je taj naziv zbog izuzetno kvalitetne šalitre od koje se pravio barut. Tokom 19. veka mesto je služilo kao sklonište od turskih i austro-ugarskih topova. Glavni ulaz u ovaj deo pećine nalazi se kod zgrade RTS-a.

“Pećina je istraživana sve više, dabi se na kraju otkrilo da doseže do Palilulske pijace, gde se danas nalazi još jedan ulaz” – kaže za Dnevno.rs Rade Milić, jedan od začetnika projekta “Undergrad” koji za cilj ima istrаživаnje i prezentаciju podzemnih objekаtа koji se nаlаze nа teritoriji grаdа Beogrаdа.

Drugi deo pećine je tzv. “Lerova pećina”, sklonište nekadašnjeg Vermahtovog generala i inicijatora šestoaprilskog bombardovanja Jugoslavije, Aleksandera fon Lera. Po nekim procenama u ovom delu moglo je da boravi 1000 ljudi. Sklonište je imalo dovoljno vode i hrane da je moglo da prehranjuje vojnike narednih 6 meseci. Priča se da je ovde Gestapo zatvarao najozloglašenije zatvorenike.

Treći deo kompleksa predstavlja prirodnu pećinu smeštenu ispod restorana “Šansa”. Ona se pominje i u spisima austrougarskog putopisca Feliksa Kanica koji je u Srbiji boravio između 1860. i 1864. godine. Na samom centru ovog dela pećine nalazi se veliki odron koji je pao sa svoda i ostavio rupu na tlu tašmajdanskog parka. Sedamdesetih godina kroz ovu rupu pala je nepoznata devojčica, igrajući se. Na svodu je ostala rupa kroz koju je kasnije bacan građevinski otpad prilikom radova. Kroz delove pećine danas protiču podzemne vode čiji izvori se još uvek traže.

Nekadašnja “Poslednja šansa”

Procenjuje se da je pećina stara 13 miliona godina. Isprva su mislili da je to samo bunker Fon Lera i rimski kamenolom. Onda sam otkrio da je to ujedno i prirodna pećina – ističe dr Vidoje Golubović, jedan od autora knjige “Beograd ispod Beograda”.

Ostale prostorije ovog zamršenog kompleksa raspoređene su nasumično ispod samog bazena i Tašmajdanskog parka. Ulaz u njih je zabranjen. Neki od hodnika su posle Drugog svetskog rata zazidani zbog bezbednosti, jer se strahovalo da su minirani. Zanimljivo je da Fon Ler nije uhvaćen u svom pećinskom skloništu već u Sloveniji, ali ostaje tajna kojim putem je tamo prebegao. Jedni navode podzemne kanale koji kreću baš odavde, drugi tvrde je otišao preko Zemuna.

Istraživanja ovih pećina stala su 1994. godine. Neki od planova vezanih za Tašmajdansku pećinu je da se ona očisti i uredi. “Cilj je da se sve preuredi za potrebe turizma, ali prvo je potrebno nastaviti temeljna istraživanja” –zaključuje Vidoje Golubović. Međutim, zamisao Vidoja Golubovića nije sigurna usled mogućeg postojanja preostalih bombi, oružja, kostiju u pećini. Do tada, Tašmajdanska pećina ostaje jedno od najmističnijih delova Beograda i večita inspiracija zaljubljenika u drevne tajne srpske prestonice.

Rimski bunar

Rimski bunar je jedno od najzanimljivijih lokaliteta Beograda, a jedan od prvih “dokaza” postojanja ovog bunara nudi turski putopisac Evlija Čelebija: tokom njegovog proputovanja kroz Srbiju 1660. godine, ovaj pisac opisuje tvrđavu Narin i jedan bunar. Nije pouzdano da je bunar koji je Čelebija opisao zaista ovaj današnji ali legenda koju je ispričao turski putopisac živi.

“Oko ove uzdignute i vitke tvrđave ima 5 kula, po prilici kao kula zvana Galata u Carigradu… U ovom visokom gradu ima jedan bunar dubok 50 hvati. Ovaj bunar uz pomoć tamnica (verovatno zasvedeni hodnici) u vezi je sa tekućom savskom vodom. I danas se može čuti od starijih ljudi da se iz Bunara podzemnim hodnicima može stići na drugu obalu Save. Takvo verovanje prenosilo se generacijama ali nije potvrđeno da takav hodnik postoji. U gradu ima i jedna paklena tamnica . U ovu užasnu jamu onovremeni nevernici su na konopce spuštali Muhamedove sledbenike, a sužnje su otuda vadili čekrkom na pajvane. Sad je, posle toliko godina, iz straha od opsade taj bunar (jama) ispunjen prosom i neokrunjenim pirinčom sve do vrha.”

Ako je verovati Čelebiji, bunar je postojao i pre turskog osvajanja 1521. godine, a namena mu je bila da se unutra zatvaraju hrišćani.On piše da je bunar na koji su naleteli Turci, a navodno napravili Rimljani, imao je neku vrstu pumpe koja je izvlačila vodu. O postojanju bunara još pre Turaka svedoči i biograf despota Stefana Lazarevića, Konstantin Filozof, koji kaže da je despotova vojska hranu skladištila u bunaru.

Međutim, pouzdano se zna da današnji oblik bunara potiče iz vremena Austro-Ugara. Tokom drugog zauzimanja Beograda (1717-1739) pristupilo se rekonstrukciji beogradske tvrđave od koje je napravljeno moderno zdanje. Svrha bunara bila je da posluži u vreme opsade i u slučaju rušenja vodovoda. Bunar koji je pogrešno nazvan “rimskim” igrađen je 1731. godine pod upravom princa Aleksandra Virtemberškog.

Ono što karakteriše bunar su dvojne spiralne stepenice i to što je isklesan u kamenu. Do danas se tačna dubina bunara ne zna, ali istorija kaže da su Austrijanci na 50-om metru naišli na vododrživi sloj. Za istraživače je posebno zanimljivo bilo to što se bunar nije punio podzemnim vodama, već se voda akumulirala na unutrašnjim zidovima i slivala na dno.

Isprepredane priče čine ovaj lokalitet onim što danas jeste. Godine 1956. u bunaru je tokom radova pronađen leš jedne žene. Naime, zločinac je sa svojom ljubavnicom šetao Kalemegdanom i pozvao je da pogledaju u bunar, što mu je poslužilo kao izgovor da je u isti baci. Kasnije je po ovom događaju Dušan Makavejev snimio film “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”. Velika misterija je pogibija Lene Knićanin i Jelene Marković, koje su pokušale atentat na kralja Milana na dan njegovog miropomazanja 1882. godine. Obe su zatočene u Rimskom bunaru, a nakon nekog vremena pronađene mrtve. Razlog smrti nikad nije utvrđen.

Ubedljivo najpopularnija priča je monstruozno suđenje Lorencu Ujlakiju i njegovim 37 sluga, koji su hteli da grad predaju Turcima bez borbe, ali uz novčanu nadoknadu – njihov zadatak je bio da krišom otvore kapije kako bi Turci upali. Zavera je otkrivena, a oni spušteni na dno bunara, bez hrane i vode. Sa vrha su im bačeni noževi kako bi se međusobno poklali i pojeli. Dugo se javljala priča i o jugoslovenskom zlatu skrivenom u Rimskom bunaru, te predavanje o tome da su nacistički ronioci-žabe 1941. godine bili usisani u sistem sifona tražeći ovo nepostojeće blago.

Barutana,barutni magacin

Najstarija kuća u Beogradu

Adresa Cara Dušana 10 možda nama ne znači ništa, ali nekada je Katarini Bastl to bio dom. Jednog prolećnog jutra 1941. godine grupa nemačkih oficira obila je vrata podruma ove kuće, a Katarina Bastl je u narednim mesecima bila osuđena na zvuk radova i alata, ne znajući šta oficiri Vermahta dole traže.

Elijas Flajšman bio je projektant ove kuće, kao i još 6 drugih kuća u nizu u ulici Cara Dušana, davne 1727. godine. Iz tog doba samo ova je opstala, a danas je u njoj smeštena pekara. Ideja Elijasa i drugih austrougarskih arhitekti bila je da od Beograda naprave zapadnjački grad i poruše ono „tursko“ u njemu. Karlo VI smatrao je da nemački deo grada (Dorćol) smeju nastanjivati samo Nemci, a da Srbi moraju da se povuku na drugi kraj grebena – Donju savsku varoš.

Najstarija kuća u Beogradu

Od značaja za arheologe je to što je u blizini ove kuće tada postojala zgrada Komandantura, Maurer, odnosno, nešto dalje, konjička kasarna i Kalemegdan. Austrijska doktrina bila je „povezati sve važnije objekte podzemnim prolazima“ i zato je najverovatnije podrum ove kuće bio u bliskoj, podzemnoj vezi sa nekim od ovih zdanja. Ta činjenica je pružala osećaj bezbednosti onima koji su boravili u ovim, mahom vojnim, građevinama, i zato je donekle logično da su Nemci u Drugom svetskom ratu toliko uporno tražili ostatke vlasti svojih predaka po podzemlju ove zgrade. Veruje se da su oni imali celokupan plan ovih delova grada, ali da su ga sa sobom poneli tokom povlačenja.

Podzemlje ove dorćolske kuće danas je potopljeno. Ispod polukružnog luka koji drži ploču kuće vidi se deo rađen od drugačije opeke. Zgrada Komandanture, kasnije kod Turaka preimenovana u Pirinčanu, nalazi se onde gde je danas Cara Dušana 17. Zna se da je u Jevrejskoj ulici ostao tunel, koji je vrlo verovatno bio sa njom podzemno povezan – danas je popločan, a ova betonska ploča deli nas od (ne)saznanja. U vezu sa ovim delom grada dovode se lagumi duž ulice Tadeuša Košćuškog, dok ostaje slutnja da su bili u sklopu austrijskih vojnih tunela koji su vodili ka Ušću.

Hodnici-konektori i mračni prolazi

Iako nisu veliki autonomni prostori, kada govorimo o beogradskom podzemlju ne bi trebalo zanemariti splet brojnih hodnika i prolaza koji su spajali bitne objekte Beograda, uglavnom vojne i političke. Jedna od njihovih glavnih uloga je bila je da posluže u hitnim slučajevima slučaju evakuacije i skrivanja.

Sa adrese Resavska 38 vodili su podzemni prolazi do Generalštaba, zgradi srušenoj 1999. godine u NATO bombardovanju. Tajni prolazi išli su kroz Studentski kulturni centar, Kralja Milana i Resavsku. U njihovoj blizini nalazio se Oficirski dom, koji je Aleksandar Obrenović posvetio svojim saradnicima; ironično, oni su bili ti koji su ga 8 godina kasnije ubili u majskom prevratu. Nedaleko odatle je Vojna akademija. Splet hodnika vodio je od SKC-a do Oficirskog doma, Vojne akademije, Manjež parka pa do današnje zgrade Skupštine grada Beograda (tada Dvor). Dvor je dalje bio povezan sa Ruskim poslanstvom.

Nadomak železničke stanice ostala je upamćena borba partizana i Rusa protiv Nemaca koji su pucali iz zgrade ŽTP, na uglu Sarajevske i Nemanjine. Nemci su ubrzo posustali i skrivenim kanalom napustili zgradu. Kada su partizani ušli dočekalo ih je prazno zdanje. Veruje se da je čitav nemački odred iz zgrade pobegao nekim od podzemnih prolaza.

Smatra se da je zgrada Vlade satkana od 2 dodatna nivoa ispod zemlje: prvi nivo, koji je istražen, čine zanatske radnje električara, majstora za održavanje i stolara, od velike važnosti za održavanje jedne ovakve arhitektonske gromade. Ispod ovoga navodno postoji još jedan nivo, premda neistražen. Obnavljanjem beogradskih saobraćajnica dođe se do mnogih pronalazaka. Jedan od „opasnijih“ dogodio se kada je na pola puta između Slavije i Crvenog krsta otkrivena 80 godina stara granata, na samo 20cm ispod površine; bomba je bila ostatak iz šestroaprilskog bombardovanja.

Trg Nikole Pašića su nekadašnje komunističke vlasti osmislile po uzoru na moskovski Crveni trg. Želja je bila da se pokojni komunisti sahrane ispod površine tadašnjeg Trga Marksa i Engelsa nije obistinjena, ali danas je ispod Doma sindikata i dalje prostrana šupljina kroz koju protiču podzemne vode. Neki tvrde da su se kasniji skojevci baš u ovim vodama kupali i uživali.

„Mitićeva robna kuća“ u sred Knez Mihailove nekada je transportovala robu podzemnim putevima, što je bilo izuzetno neobično za to vreme: do magacina i od njih vodila je minijaturna železnička pruga. Nešto dalje, zgrada Tanjuga je za vreme rata pripadala nemačkoj okupacionoj vojci, a podzemnim prolazima povezana je sa Kosančićevim vencom, hotelom Mažestik i nekadašnjom Narodnom bibliotekom, koja je izgorela tokom aprilskog bombardovanja.

Ispod Botaničke bašte „Jevremovac“ nalaze se 2 velike prostorije: „Kraljevska ledenica“ i ogromni lagum. Lagum je ispunjen vodom, te je jedina korisna prostorija „Kraljevska ledenica“. Naziv dobija po tome što su se u njoj čuvale hrana i namirnice za dvor. U prevodu, podzemni frižider! Što se tiče drugog laguma, uprava Botaničke bašte planira da izvadi svu vodu, a da od njega napravi veliki akvarijum.

Rusko-srpski odnosi bili su izrazito jaki pred i tokom Prvog svetskog rata. U težnji da svoje pregovore vode van očiju javnosti, prokopali su niz hodnika i podzemnih prostorija u kojima su se odvijali ta sudbonosna dogovaranja. U takvom mraku, diskrecija je bila zagarantovana. Od nekadašnjeg Starog Dvora (na potezu između Skupštine Beograda i Skupštine Srbije) do radnog kabineta predsednika Republike vodio je hodnik dug nekoliko desetina metara. Hodnik se dalje račvao do zgrade Ruskog doma, što govori o značaju komunikacije ove 2 države.

Ukoliko u obzir uzmemo period vinčanske kulture, Beograd bi po starosti vrlo lako mogao da se poredi sa Atinom i Rimom, dok su Berlin i Pariz „gradovi dečaci“. Nažalost, jedan je od zapuštenijih evropskih gradova, a bezobzirnost ka sopstvenom nasleđu dovodi do nedostupnosti nacionalnog blaga i zanemarivanja turističkog potencijala. Sve što su višemilenijumski preci ostavili iza sebe predstavlja suštinu jednog mesta, ali će ona – po svemu sudeći – čekati u podzemlju još neko vreme.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: