Da li imate preko 18 godina?

DŽENTRIFIKACIJA

Autor:
0
3

U poslednjih nekoliko decenija svedoci smo neprestanih revitalizacijskih projekata u gradovima razvijenog kapitalizma, u čijim preduzetničkim strategijama kultura i umetnost igraju veoma važnu ulogu. One su postale značajni faktori urbanih transfromacija i preuzimaju sve veću stratešku ulogu u definisanju novog konkurentnog konteksta gradova. Umetnički projekti na polju urbanističkog razvoja mogu postići mnogo, ali je odnos između kulture, umetnosti i urbanog razvoja često ambivalentan. Ovaj tekst će ispitati na koji način se povezuju strategije razvoja grada sa strategijama kulturno-umetničkog razvoja u vremenima sve jačeg uticaja tržišne logike i rastućeg značaja usluga i proizvodnje.

Tokom 80ih godina u Evropi razvilo se nekoliko pristupa urbanoj regeneraciji koji su posebnu važnost pridavali stvaranju novih aktivnosti u sektoru kulture i umetnosti. Njihov cilj bio je definisanje pozitivnog imidža, atraktivnosti i marketinga grada. U tim okolnostima razvila su se dva pristupa urbane regeneracije zasnovane na kulturi: obnavljanje centralnih delova grada i implementacija flagship projekata i implementacija nove kulturne politike.

urbano-2 urbano-1

Različiti festivali, umetničke manifestacije, umetnost u javnom prostoru, zajedno sa flagship projektima smatraju se veoma važnim za privlačenje investitora i kreativne snage. Ova dva pristupa se međusobno dopunjuju. Flagship projekti predstavljaju veoma ambiciozne, skupe i prestižne projekte (arhitektonske projekte, umetničke instalacije, rekonstrukcije celih gradskih četvrti) koji vremenom postaju glavni simboli imidža grada. Teoretičari urbanih studija dele različita mišljenja. Od onih koji tvrde da flagship projekti povećavaju atraktivnost i pokreću fizičku revitalizaciju zapuštenih gradskih četvrti (Bianchini et al. 1992 ; Smyth 1994 ) do onih koji ih naširoko kritikuju kao nepristupačne i isključive, a uglavnom opravdane samo u ekonomskom smislu (Harvey 1989 ; Hubbard 1996 ; Loftman and Nevin 1995 ). Osnovna pitanja jesu na koji način se prestižni projekti ukrštaju sa lokalnim razvojnim potrebama, kako utiču na urbani razvoj, i šta zapravo određena naselja dobijaju od njih.
.
Jedan od najpopularnijih i naintrigantijih pristupa jeste Culture-led Urban Regeneration. Model kulturne regeneracije u nekim svojim aspektima sličan je popularnom modelu urbane obnove pod nazivom Creative city koji su razradili Landry i Bianchini. Suština te ideje je u tome da se obnova grada bazira na razvoju kreativnih industirja, industrija koje se zasnivaju na individualnoj kreativnosti i talentu koji predstavljaju glavni potencijal budućeg ekonomskog razvoja, baziranog na generisanju i eksploataciji intelektualne svojine.

S tim u vezi treba naglasiti da se korišćenjem kulture i umetnosti u ovim procesima promoviše preduzetnički duh, a eliminiše svaka praksa koja nije komercijalno isplativa.

Najveći broj kritika vezan za ove projekte odnosi se pre svega na njihovu ulogu u okviru programa socijalne regeneracije (Bianchini et al. 1992; Harvey 2000 ; Kaplan et al. 2004 ). U praksi se pokazalo da ovi projekti nisu imali viši stepen društvene integracije lokalnih zajednica, nisu vodili računa o potrebama lokalnog stanovništva i da novi imidž nije odražavao stvarni lokalni identitet. Lokalni stanovnici su vrlo retko bili uključeni u proces planiranja urbane obnove, što je prouzrokovalo da se novi kulturni prostori percipiraju kao mesta na koja nisu dobrodošli. Ovakvi projekti ne samo da nisu mogli da reše problem socijalne inkluzije već su pospešivali proces džentrifikacije, dovodeći do sve izraženije društvene i prostorne polarizacije.

Harvi u svom tekstu „Umetnost rente“ koristeći koncept monopolske rente preuzet iz političke ekonomije, pokušava da pojasni globalne odnose prema lokalnim političkim i ekonomskim tokovima, kao i ulogu kulture u tim odnosima. Harvi se u tekstu fokusira na jedan konkretan aspekt kapitalističke proizvodnje u kojoj kultura predstavlja društveno polje za dobijanje monopolskih moći. On prepoznaje moć kolektivnog simboličkog kapitala i stvaranje kategorija različitosti koje se najbolje mogu artikulisati kroz kulturnu produkciju. Upravo su neki od ključnih elemenata koji određuju kompetitivnost grada, njegova sposobnost da privuče kreativnu snagu i investicije u domenu novih, brzorastućih ekonomija baziranih na kreativnim industrijama. Zukinova je takođe upozoravala na stvaranje simboličke ekonomije, pri čemu naglašava način na koji gradovi koriste kulturu kao ekonomsku bazu i kako kapitalizacija kulture prelazi u privatizaciju i militarizaciju javnog prostora (Zukin, 1995).

Pored toga, projekti (kulturne) regeneracije nastali su sa idejom javno-privatnog partnerstva kao ključne komponente regeneracije mnogih gradova. Ta partnerstva su oblici poslovanja u kojima privatni ulagač investira kapital, a lokalna vlast obezbeđuje infrastrukturu. Različite urbane politike 70ih i 80ih godina u SAD i Evropi, bile su osmišljene tako da ohrabruju privatne investicije i usmeravaju ih ka regeneraciji napuštenih i zapuštenih delova grada i objekata (Loftman and Nevin 1995; Smyth 1994). Treba znati da je ekonomski razvoj koji donose javno-privatna partnerstva spekulativnog karaktera. Za privatni kapital, uspeh se ogleda u kratkoročnoj dobiti izraženoj u brojevima, dok se javni interes ne može izraziti u brojevima, nego kvalitativnim učincima koji su vrlo često teško merljivi. Takođe, opasnost koja se javlja pri ovakvim partnerstvima je i prevlast privatnih ineteresa nad javnim, jer privatni investitor može zbog svojih finansijskih uloga pridobiti značajnu ulogu u sprovođenju političkih odluka javnih vlasti o razvoju grada (Zukin, 1995, str. 29).

Podstiču se projekti koji su usmereni na uređivanje prostora i izgradnji konzumerističkih gradova uživanja (tržni centri, kreativne i kulturne industrije, zabava), a ne i projekti koji bi uticali na kvalitet svih stanovnika grada u čiju se ponudu ne moraju uključiti isključivo kao potrošači.

Dakle, ne dajmo se prevariti. Ono što možemo prepoznati u našoj lokalnoj sredini u kontekstu menjanja identiteta određenih područja “kreativnim industrijima” je odsustvo malih aktera i saradnje sa lokalnom zajednicom, kao i značajan broj ugostiteljskih objekata i intenzivniji noćni život. Zatvaranje tradicionalnih zanatskih radnji, otvaranje velikog broj kafića i klubova, kao i hostela u pojedinačnim stambenim zgradama. I ono što je najvažnije pripremanje terena za implementaciju ambicioznih, luksuznih i socio-prostorno segregiranih projekata. Kako se sve češće koriste u praksi i predmet su različitih teorijskih diskursa, retko bivaju podvrgnuti većem kritičkom osvrtu i nadzoru. Treba imati na umu posledice koje mogu da donesu i konstantnim i otvorenim dijalogom o budućnosti grada stvoriti mesto u kome želimo da živimo.

Iva Čukić, Ministarstvo prostora

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: