Zmaj od Netflixa

Novembar 2017.

Srđan Dragojević najavljuje provokativnu seriju smeštenu u pred-nemanjićku Srbiju punu surovih dinastičkih intriga, uzavrelih erotskih spojeva i krvavih bitaka kakva se ne može videti ni na jednom kanalu sa nacionalnom frekvencijom.

Serija Policajac sa Petlovog Brda doživljava svoju obnovu. Glavni junak je sin Boška Simića – David koji je pošao očevim stopama. Davida će igrati Petar Strugar a Ljubiša Samardžić će se pojaviti u sporednoj ulozi kao Boško i preuzeće funkciju mentora svojeglavom sinu koji gradi svoj stil na beogradskim pločnicima.

Zoran Kesić priprema komediju o stend ap komičaru, igraće samog sebe u fikcionalizovanim situacijama, veliki broj javnih ličnosti najavio je da će se pojaviti u kameo ulogama.

Za sledeću sezonu priprema se serija Zemunski klan koja će razobličiti povezanost tajnih službi, ratnih dešavanja, narko biznisa i političara u Srbiji početkom 21. veka.

Posle višedecenijske saradnje sa RTSom, Mirko Alvirović preseljava svoju emisiju na Internet striming servis, u aranžmanu koji je navodno rekordan u istoriji naših medija. RTS u dilemi ko će zameniti Alvirovića, razmatraju se imena od Miroslava Lazanskog do Ivana Lalića.

Sve to samo na Netflixu.

Ovo deluje kao optimistička projekcija razvoja događaja na srpskom Netflixu.

Vest da je Netflix dostupan u Srbiji dočekana je kao veliki priključak savremenim civilizacijskim tokovima. Ono što se postavlja kao ključno pitanje nije šta Srbi mogu da dobiju od Netflixa već šta Netflix može da dobije od Srba?

Isprva, Netflix je ambiciozno tretiran u našim medijima, kao servis koji bi mogao promeniti odnose na medijskoj sceni, ugroziti televiziju itd. Ipak, Netflix nije ugrozio televiziju čak ni u Americi.

Rejtinzi televizijskog programa imaju tendenciju pada u globalnim okvirima, naprosto zato što novi mediji zauzimaju mesto starih, vesti se prate preko interneta, muzika se sluša na drugim servisima, ali kada se izmere rejtinzi onoga što je ekskluzivni televizijski program a to su premijerne serije i sportski događaji, oni su i dalje prilično visoki, naročito kada je uvedeno merenje DVR odloženog gledanja. Kod nas Netflix praktično ni na koji način ne može ugroziti televizije jer na komercijalnim kanalima okosnicu programa čine reality sadržaji, i Netflix se u tu bitku ne može uključiti jer već postoje striming servisi za taj program, a na RTSu upravo premijerne televizijske forme kao što su informativne emisije, kvizovi ili srpske serije. Ali, potencijalno, Netflix bi mogao da zabeleži uspeh kod one publike koja kod nas ne gleda televiziju i da nju na neki način uključi u statističku obradu. Ako imamo na umu da se rejtinzi emisija samo prelivaju sa kanala na kanal, odavno se postavlja pitanje šta rade ostali, skoro pola ljudi koji bi trebalo da uđu u ta merenja? Čini mi se da bi naš neki od tih mogli biti Netflixova publika.

U pogledu onoga što Srbi mogu ponuditi Netflixu, situacija je vrlo slična kao u pesmama Željka Samardžića u kojima ocvali šmeker mlađoj devojci nabraja razloge zašto treba da ga se okane.

U Srbiji postoji niz inherentnih prepreka Netflixu kao platformi. Ako ostavimo pitanje kvaliteta Internet usluge koja se javljala kao problem i u SAD, striming u Srbiji ima i niz drugih prepreka. Za početak, potencijalna ciljna grupa u Srbiji bitno je umanjena zbog loše demografske slike. Srbi imaju visoku prosečnu starost populacije, i tehnička pismenost starijih građana je na niskom nivou a potreba za uslugama koje nudi Netflix praktično ni ne postoji. Potrebe velikog dela populacije u potpunosti su zadovoljene televizijskim programom, a specifičnosti virtuelne videoteke koju nudi Netflix naprosto nisu dovoljno velike da bi se ova populacija mobilisala na tehničko opismenjavanje i opremanje adekvatnom tehnikom. Dakle, Netflix se našao u zemlji u kojoj veliki deo građana praktično nema nikakvo interesovanje pa ni infrastrukturu za ovakav servis.

Ako tome dodamo da je striming kao metoda gledanja video materijala najrasprostranjeniji među najmlađim korisnicima interneta koji rado gledaju čak i filmove preko YouTube, ali nemaju nameru da išta tog tipa plate, postavlja se pitanje koliko je ova tehnika uopšte prilagođena čak i publici srednje dobi koja bi eventualno bila spremna da plati za Netflix, barem kao za statusni simbol. Televizori i konzole povezani na Internet još uvek nisu tako omasovljeni kod nas, računari povezani sa televizorima nešto su češći slučaj (mada je pitanje koliko se ta opcija zaista koristi), ali čak i u Americi pre nekoliko godina oko 42% korisnika Netflixa gledalo je strimove na računaru. Postavlja se pitanje, da li je gledanje na računaru kao ugođaj vredno pretplate ili bi se moralo još sačekati da se televizori koji se konektuju na Internet i drugi slični uređaji dodatno omasove i da korisnici njima u potpunosti ovladaju.

S druge strane, kod korisnika srednje dobi, ne treba potceniti strah od eventualnog inificiranja računara virusima prilikom skidanja torenta ili paničnog reagovanja kada im stigne opomena od provajdera zbog sumnjivog protoka podataka. Takvi sitni detalji mogu se ispostaviti kao jaka motivacija za plaćanje Netflixa.

Ono što međutim, pomaže Netflixu na Zapadu a u Srbiji ne stoji kao adut jeste činjenica da je tamo kroz razne vidove represije, od softverske do policijske, bitno otežano, a za većinu plašljivih građana i onemogućeno skidanje filmova i serija sa interneta. Netflix se u tim okolnostima pojavio kao solucija za građane kojima televizijski program ne ispunjava gledalačke potrebe a mrzi ih da koriste raniju Netflixovu uslugu iznajmljivanja DVDa ili druge pay per view servise. Kada se pogleda izbor materijala na Netflixu, ipak vrlo lako možemo videti da je on bitno oskudniji nego što mislimo. Mnogi filmski studiji i televizijski producenti nemaju ugovor sa Netflixom, sadržaji vremenom imaju tendenciju da se povuku iz ponude i postanu nedostupni, i opšte uzev, Netflix se suočava sa pritiskom konkurencije koju mu čine druge slične mreže poput Amazona ili Hulua.

U Srbiji će sadržaj biti još oskudniji jer čak ni sve Netflixove ekskluzivne serije neće biti u ponudi ukoliko ih otkupi neki od naših emitera. Bilo bi zanimljivo proveriti da li House of Cards koji emituje Radio televizija Vojvodine može da se nađe na srpskom Netflixu. Ne treba zaboraviti da ono što je nama predmet bindžovanja, velikom delu televizijske publike kod nas tek treba da postane redovan program. Otud je već u vestima o dolasku Netflixa naglašeno da na našoj verziji ovog servisa neće biti onoga što su distributeri otkupili što je vrlo širok pojam.

Ono što je Netflix uradio kako bi privukao pretplatnike i zadržao postojeće jeste ponavljanje recepta koji je svojevremeno napravio američki kanal HBO. Naime, HBO, ili kako mu samo ime kaže Home Box Office bio je kablovski kanal koji je emitovao filmove i neke ekskluzivne sportske događaje. Ubrzo je shvatio da će početi da gubi pretplatnike ako ne počne da proizvodi ekskluzivni materijal koji se može videti samo na HBOu. U početku su to bili televizijski filmovi, zatim serije. I dan-danas na HBO serijama ima natpis Original Series koji nama deluje samopodrazumevajuće ali u stara vremena je značio da je to materijal koji se samo može videti kod njih.

Da bi očuvao pretplatnike, sada i Netflix počinje da proizvodi puno novog programa, i u pogledu obima produkcije a reklo bi se i kvaliteta, počinje da parira kablovskim gigantima kakvi su HBO, AMC i Showtime. Ona optimistična priča sa početka upravo je i bazirana na tome da Netflix poželi da privuče publiku u Srbiji time što će proizvesti nešto novo oko čega bi se moglo razviti interesovanje za pretplatu.

Ako imamo na umu da Netflix danas globalno ima oko sedamdeset miliona pretplatnika i da oni mesečno daju u proseku desetak dolara, jasno je koji su podsticaji za proizvodnju novog sadržaja koji bi ih zadržao na servisu. Treba naravno imati na umu da pored serija na engleskom koje imaju globalnu mogućnost plasmana, Netflix sigurno planira i neke lokalne produkcije kojima će ispratiti svoju ekspanziju u Aziji. Već je najavljen film Okja, južnokorejskog velemajstora Bong Joon-hoa koji će na ekranu spojiti američku i korejsku glumačku podelu i biti veliki adut u Netflixovom predstavljanju u Južnoj Koreji.

Bong Joon-ho

Kojoj pretplati međutim, Netflix može da se nada kod nas, pa i kada bismo hipotetički uzeli u obzir ceo region u kome je srpskohrvatski jezik svojevrsna lingua franca i da li ona može da se dobije sa sadržajem koji oni sada nude? A opet koja je to kritična masa koja bi mogla pokrenuti Netflix da privlači lokalnu publiku ekskluzivnim lokalnim sadržajem?

Da sve nije tako crno, i da Netflix ipak može imati nekog smisla kod nas, možemo utvrditi samo ako potpuno zanemarimo demografsku, tehnološku i finansijsku realnost. Naime, uprkos tome što je iz niza razloga Netflix kod nas došao prerano i nepozvan, reakcija medija pokazuje kako ovaj servis nosi ogroman kulturni kapital. Samim tim, ne samo da može privući one koji žele da se uključe u novo Internet bratstvo iako im ono nije preko potrebno već može biti od koristi i našim filmskim i televizijskim autorima.

Uprkos tome što je teško očekivati da će Netflix imati interesovanja da finansira neki originalni sadržaj na srpskohrvatskom, plasman lokalnog filma na ovom servisu može biti stvar prestiža, naročito za autore i producente koji ne računaju na velike rezultate u bioskopima.

Taj trend je već prepoznat u svetu. Sve je više indie filmova ili ostvarenja sa velikim zvezdama koja su po svojoj temi nekomercijalna i nastaju u koprodukciji sa Netflixom. Otud vrlo lako mogu da zamislim mnoge srpske i hrvatske filmove koji umesto da potonu u zakrčenim bioskopskim salama ili dobiju neki nezapažen televizijski termin prave uporedne premijere na Netflixu i u bioskopu (što im je recimo uslovljeno državnom pomoći koju su dobili od nacionalnog filmskog centra) i na bazi toga stvaraju nekakvu reputaciju. Netflix tako odjednom može postati jedino mesto na kome neki mali filmovi mogu dobiti centralno mesto i punu pažnju a o prestižu pominjanja Netflixa pred premijeru, da i ne govorimo.

Isto važi i za televizijske projekte koji bi se snimali sa malim budžetom, i pronalazili načine da animiraju sponzore upravo činjenicom da će se naći u ponudi tako renomirane globalne mreže kao što je Netflix. Za razliku od srpskih bioskopa koji barem formalno nisu zatvoreni za srpske nekomercijalne filmove, televizije su prilično složene za infiltraciju bilo kakvih svežih sadržaja, a RTS je već decenijama neprobojan. Netflix se i tu javlja kao vrlo zanimljiva platforma za razne ljude koji su kreativni a neprilagođeni establišmentu. Netflix je demokratičan a dovoljno je prestižan da može zaintrigirati sponzore kojima nije milo da se reklamiraju između uzvika Zmaja od Šipova.

Štaviše, da je Zmaj od Šipova, u vreme dok je bio underground fenomen čije su se eskapade distriburiale na diskovima, znao za Netflix možda ne bi ni ušao u Parove i izgubio svoju luzersku auru koja bi mu danas možda donela šou na ovom strim-servisu…