Zavodljiva Jugoslavija 70-ih: Serž Genzbur i Džejn Birkin u partizanskom filmu

Zahvaljujući planetarnom uspehu „Bitke na Neretvi“, Jugoslavija je početkom 70-ih bila elitno odredište za zvezde evropskog filma. Godine 1970. eminentni francuski kantautor Serž Genzbur i engleska pevačica i glumica Džejn Birkin, tada najpoznatiji po duetu „Je t’aime… moi non plus“, provode nekoliko meseci u Jugoslaviji snimajući avanturistički film „Romansa konjokradice“ i partizanski spektakl „Devetnaest djevojaka i mornar“. Pedeset godina kasnije, donosimo vam priču o ovoj opskurnoj epizodi.

Godina je 1969, „année érotique“, početak jednog mita. Mita Genzbur-Birkin, koktela „Bladi Meri sa mnogo vodke“, kako je sam Genzbur govorio pozivajući se na svoje rusko poreklo i engleske korene Birkin. Par postaje simbol slobodarskog duha i boemske nonšalantnosti, pozira za francuske naslovnice, provodi se u pariskim noćnim klubovima. Duet „Je t’aime… moi non plus“ zabranjuju Vatikan i BBC, što samo ubrzava vrtoglavi uspon pesme na svetskim top-listama.

„Je t’aime… moi non plus“ je hit i u socijalističkoj Jugoslaviji, u koju će se „čovek sa glavom kupusa“ i Džejn Bi zaputiti 13. jula 1970, na snimanje „Romanse konjokradice“ američkog reditelja Ejbrahama Polonskog. Kasting ove istorijsko-avanturističke drame sastavljen je od priznatih imena svetskog glumišta, među kojima su Jul Briner, Ilaj Volak, ali i Italijanka Marilu Tolo. Italijanska glumica Genzburu je 1966. poslužila kao inspiracija za pesmu „Marilu“, a Brinerov biograf Mikelanđelo Kapua beleži da je njeno flertovanje sa Genzburom izazivalo „izlive ljubomore između Birkin i Genzbura“ tokom snimanja.

„Veoma sam uzbuđena i jedva čekam. […] Oduvek sam želela da posetim Jugoslaviju”, zapisuje Birkin u avionu za Zagreb u svoj dnevnik, nedavno objavljen pod nazivom „Munkey Diaries (1957-1982)“. Par odseda u Iloku, snima u Vukovaru. Van seta se druže sa ekipom filma, ponajviše sa Julom Brinerom. Da razbije jesenju monotoniju, Genzbur čak priređuje „Ilok Cirkus“, tematski maskenbal na kome se prerušava u ženskog klovna i do ranih jutarnjih sati obilato toči sangriju.

Bolničarka Džejn i partizan Serž

Krajem šezdesetih godina, holivudske i evropske zvezde defiluju Jugoslavijom, Titova vlast izdašno podržava sedmu umetnost, a uspeh „Bitke na Neretvi“ (1969) kruniše filmofilske težnje SFRJ. U tako dinamičnom i kosmopolitskom filmskom okruženju, dolazak Džejn Birkin i Serža Genzbura ne predstavlja posebno iznenađenje. Polonski je poznat reditelj, glumačka podela primamljiva, a i Genzbur i Birkin osim muzičke karijere (Genzburova „La Noyée“ naći će se na saundtreku) imaju i glumačko iskustvo. Upoznali su se na snimanju „Slogana“ Pjera Gremblaa, Birkin je prvenstveno glumica (Antonionijev „Blow-Up“, „Bazen“ Žaka Derea) dok Genzbur 60ih godina često pohodi filmsko platno. Ali kako se zapravo francusko-britanski par nakon „Romanse konjokradica“ zadesio na jugoslovenskim planinama na snimanju partizanskog filma „Devetnaest djevojaka i mornar“?

„Ja sam najveći krivac što su oni uopće došli da snimaju taj film“, tvrdi Sulejman Soldin, bivši novinar televizije Sarajevo. Soldin te 1970. godine pravi svoje prve volonterske korake u Bosna Filmu i kao prvo zaduženje dobija još jedan u nizu filmova partizanskog podžanra koji slave antifašističku borbu – „Devetnaest djevojaka i mornar“ Milutina Kosovca. Bosanski reditelj do tada uglavnom snima zvanične dokumentarce, sa izuzetkom drame „Dobra kob“ sa Batom Živojinovićem i Oliverom Katarinom. Direktor Bosna Filma, Neđo Parežanin, novi Kosovčev film vidi kao priliku za prodor Bosna Filma na strano tržište te nastoji da ponovi recept „Bitke na Neretvi“ i snimi spektakl epskih razmera sa svetskim vedetama. Jedan naslov u novinama i jedan entuzijastični volonter biće dovoljni da francusko-britanski par za simboličan honorar prihvati rolu u partizanskoj avanturi.

„Slučajno pročitam u novinama ’Najpoznatiji svjetski par snima u Iloku’. Dobijem auto, odem u Ilok i porazgovaram sa Džejn i Seržom. Kažem ja Seržu: nikad u životu nećeš imati priliku da igraš partizana, ovo je zbilja jedinstvena prilika“, priseća se Sulejman Soldin pola veka kasnije.

Pre poslednje klape „Romanse konjokradice“, Soldin pod izgovorom intervjua organizuje tajno probno snimanje i probu kostima.

„Kada je Serž sebe video u partizanskoj kožnoj vinjakni i kad se Džejn videla u džemperu kakve je voljela da nosi, pristali su da snimaju za po 40 000 dolara. To je minimum, manje nego što su tražili za dvije večeri koncerata“, kaže Soldin.

Od nekoliko naslova namenjenih francuskom tržištu izdvojiće se apsurdni „Ballade à Sarajevo“ (u doslovnom prevodu „Šetnja u Sarajevu“), izabran verovatno zbog egzotičnog prizvuka, iako se radnja ne dešava u bosanskoj prestonici, niti je film tamo sniman.

„Film smo snimali u Neumu, iznad Slanog, u Zavali, sve do špilje Vjetrenice i kasnije u Gackom na jezeru Klinje, pa bi svi na konjima jahali do mjesta snimanja ispod planine Čemerno. Tehniku su vozili na traktorima“, objašnjava kostimograf i scenograf Ismar Mujezinović.

Na snimanju, koje traje čitavu jesen i deo zime 1970, Birkin i Genzburu se pridružuju mala Kejt, njena ćerka iz braka sa kompozitorom Džonom Berijem, dadilja Brenda i Endru Birkin, Džejnin brat, inače fotograf. Sulejman Soldin kaže da su ih čak jednom prilikom posetili Genzburovi roditelji – Olga i Žozef Ginzburg.

„Jugoslovenska kraljica lepote“i Klek duvan umesto Žitana

Francuski dendi, koga jugoslovenske kolege pamte po nezaobilaznoj cigareti, i ikona Swinging Londona, koja na snimanju ćerku Kejt nosi u pletenoj korpici, nisu jedine zvezde evropskog kalibra u Kosovčevom filmu.

„Prave ljepotice su igrale tih devetnaest djevojaka. Špela Rozin sa ljubičastim očima… Bilo je mnogo novih ljubavi, razlaza, budućih dugih veza“, seća se Suada Kapić, jedna od glumica.

Špela Rozin, tadašnja ikona jugoslovenskog i italijanskog filma, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. „Jugoslovenska kraljica lepote“, kako je Birkin naziva u svom dnevniku, na snimanju se zbližava sa Ismarom Mujezinovićem, sa kojim će se kasnije i venčati. Rozin i Mujezinović u pauzama snimanja vreme uglavnom provode sa Birkin i Genzburom.

„Džejn i ja smo kuhale i pričale o njezinoj majci, engleskoj glumici Džudi Kembel, i izmjenjivale zapažanja o tome kako je to za glumce živjeti i raditi u stranoj zemlji. I zbog jezika i zbog sindikata filmskih radnika, koji naravno protežiraju svoje filmaše“, priča Rozin, dok njen sadašnji suprug prepričava jednu anegdotu sa kantautorom.

Foto: Ismar Mujezinović

„Nije bio zadovoljan našim duhanom. Pušio je Žitan, ili Goloaz, ako Žitana ne bi bilo. Probao je sarajevsku Moravu, Opatiju i bile su mu premekane. Onda sam zamolio jednog mještanina da mu donese iznad Neuma, iz Kleka, malo pravog crvenog Klek duhana. Bila je priča da je u vrijeme Austro-Ugarske kompletna berba išla u Beč na dvor Franje Josipa. Donijeli su mi kesu sitno nasječenog i ja mu dao da smota u čatu, kako se to tamo radi. Znao je motati, to mu odmah uspije i povuče dim, pa zakoluta očima i napokon prizna: nikada u životu nisam ovakav duhan probao!“, seća se Mujezinović.

I Sulejmanu Soldinu je Serž ostao u dobrom sećanju. Nakon završetka snimanja, meštani jednog sela na vrhu planine Čemerno priređuju veliku gozbu mnogobrojnoj ekipi filma. Kada Genzbur insistira da plati troškove obroka, Soldin mu predlaže da umesto toga kupe i kamionom meštanima u zabačeno selo dostave brašno, ulje, so i gas za lampe, što Genzbur plaća iz svog džepa. „Serž je bio divan Slaven, veoma veseo, čovjek koji je krenuo iz velikog siromaštva i toga je uvijek bio svijestan“, kaže bivši novinar.

Od brojnih uspomena te jeseni 1970. godine, Soldinu je jedna ipak najdraža. Dok Birkin u dnevniku pominje lekarski pregled u Londonu, Soldin tvrdi da je u Dubrovniku saznala da je trudna i da je on Seržu prvi saopštio novost. Naredne godine, kada će premijeru imati oba jugoslovenska filma dvojca Genzbur-Birkin, u Londonu će se roditi njihova jedina ćerka, glumica i pevačica Šarlot Genzbur. Kum će joj biti Jul Briner.

Prvi partizanski film sa erotskim scenama?

Šta nam u nasleđe danas, pola veka nakon snimanja, ostavlja ratni film „Devetnaest djevojaka i mornar“? Na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u Francuskoj, reč je tek o  kuriozitetu veoma ograničenog kritičko-komercijalnog i skromnog umetničkog dometa. Osim manjkavog scenarija i neuvezane režije, partizanka Milja („Milža“ u sinhronizovanoj francuskoj verziji, u kojoj su i Seržu i Džejn pozajmljeni glasovi) i Genzburov misteriozni Mornar jednako su neubedljivi sa izgledom manekena izvučenih sa crvenog tepiha i dovedenih u bosansko-hercegovačku divljinu. Iako Genzbur tada već ima solidan staž u komponovanju muzike za film („Le Pacha“, filmovi Raula Levija i Bertrana Blijea, između ostalih), partitura koju će za samo jedno popodne iskomponovati za film Milutina Kosovca, a zatim snimiti sa Simfonijskim orkestrom RTV Ljubljana, ne može se ipak svrstati u njegova najslavnija dostignuća.

„Reditelj nije bio na visini zadatka. Film je mogao da bude zbilja velika avantura, da ga prodaju na zapadu, posebno zbog Serža i Džejn“, ubeđen je Sulejman Soldin.

Iako je prema Ismaru Mujezinoviću film bio pravi blokbaster u Kini, osnovna vrednost ovog partizanskog rariteta zapravo je sociološka. Osim što film predvode osnaženi ženski likovi, neuobičajeno za ovaj podžanr, posebno se ističe scena u kojoj se Birkin i druge glumice kupaju (polu)gole u ledenom jezeru Klinje, dok ih nacističke snage polako opkoljavaju.

„Bilo je to doba seksualne revolucije i erotike na filmu. Mislim da je Milutin Kosovac želio da snimi prvi partizanski film sa erotskim scenama“, navodi kostimograf i scenograf Ismar Mujezinović. „U sceni kupanja su se neke djevojke naknadno predomislile, nisu se htijele skinuti, pa ih je Džejn podržala! Rekla je da se ni ona neće skinuti ako režiser ne prihvati njihov zahtjev. To smo riješili, jer su se one kupale u seoskom donjem rublju.“

Naposletku vredi pomenuti još jedan udeo ove jugoslovenske epopeje u stvaranju Genzburovog mita – „Serž je od honorara kupio Rols-Rojs. Bilo mu je zabavno da ga kupi od komunističkog novca“, beleži Džejn Birkin u svojim „Munkey Diaries“. Kako pevač nije imao vozačku dozvolu, Rols je uglavnom skupljao prašinu, ali će ostati ovekovečen na „Histoire de Melody Nelson“ (1971), tada relativno neprimećenom a danas kultnom konceptualnom albumu Serža Genzbura.