Da li imate preko 18 godina?

Serijal “Zrela Srbija”: intimne priče o nevidljivim životima starijih ruše predrasude koje imamo o njima

Autor:
0
0

Kao što su naši roditelji tokom devedesetih krivili penzionere za teško srušivu vlast Slobodana Miloševića, tako i mi danas neretko verujemo da su penzioneri armija u službi vladajuće stranke, da su jedna homogena masa koja se da lako izmanipulisati kilogramom brašna i šećera. Serijal “Zrela Srbija” nas podseća da nije sve baš tako.

U Crtinom dokumentarnom serijalu “Zrela Srbija” upoznajemo Gordanu, penzionisanu dečiju hirurškinju, Predraga, eko-aktivistu iz Valjeva, koji je nekada u tom gradu uređivao muzičku emisiju i znao sve vesti iz rokenrola. Tu su i Šilja, opozicionar iz Trstenika, koji je veći deo radnog veka proveo u Prvoj petoletci i Toma – koji je penziju zaradio, između ostalog, i kao konobar u Predsedništvu Srbije, a koji se veliki deo života bavio i narodnom muzikom.

Ovo četvoro pripadnika zrele generacije putem ličnih, a veoma različitih priča, svedoče o diskriminaciji starijih, ali i o njihovom istrajavanju i želji da budu viđeni kao politička bića i aktivni građani. Oni beže iz usamljenosti pokušavajući da razumeju svet koji ih često zaboravlja.

Serijal kao autori potpisuju Miško Bilbija i Olivera Milenković, a kao urednik Radovan Kupres, kreativni direktor Crte.

Olivera Milenković ističe da su pripadnici starije populacije mnogo živahniji nego što zamišljamo i da definitivno, umeju da cene vreme koje imaju i znaju da ga provedu na kvalitetan način: “Imaju neki peace of mind koji je nezamisliv mlađim ljudima. Bez obzira na to koliko su situirani, svi osećaju da su marginalizovani i da su im uskraćena određena prava, pre svega pravo na dostojanstven život. Naučili su da interpersonalne komunikacije grade kroz svoju ličnost, a ne kroz neki identitet koji su stekli radeći određeni posao ili kroz porodicu”, kaže Olivera Milenković, rediteljka serijala.

Po onome što se zapaža tokom gledanja sva četiri filma je da je prijateljstvo najdragocenija stvar u starosti, a pozitivan stav okoline i tretman koji imaju u društvu predstavljaju najvažnije faktore njihove dobrobiti.

Ako se stari ljudi ponekad osećaju usamljeno, to je zato što im se zapravo ne obraća niko kome oni nisu “interesna grupa”. Većini to jako smeta, jer vide da se veliki deo društva prema njima odnosi kao prema “teretu” koji ima neke nezaslužene beneficije. S druge strane, jedan deo društva posmatra ih kao retrogradnu populaciju koja uvek glasa za konzervativnu vlast, što zaista nije slučaj.

“Ova generacija starijih od 65 godina je odrastala šezdesetih i sedamdesetih, putovali su, bili nudisti i Jugosloveni, teško da su svi konzervativni. Ali obespravljeni jesu, pre svega zbog toga što ih društvo više ne posmatra kao individue, već kao grupu. Tome treba dodati i užasnu materijalnu situaciju, jer su i najbolje penzije nedovoljne za život. Empatiju prema starima teško je očekivati u društvu u kojem je njihova penzija često jedini stabilan prihod u porodici, što ih još dodatno osiromašuje, jer osećaju potrebu da pomažu deci i onda kad su ta deca odrasli ljudi”, dodaje Olivera Milenković.

Ovi kratki dokumentarci će vas nasmejati, rastužiti i razbesneti, ali će vas sigurno naterati da ljude iz svog okruženja, kao i penzionere uopšte, prestanete da generalizujete i žmurite na njihova iskustva i živote. Autori navode da su “Zrelom Srbijom” hteli da junacima daju šansu da nam se predstave kao ličnosti, da pokušaju da nas nateraju da sagledamo bogatstvo unutrašnjeg života koje nose i da shvatimo koliko se osećaju delom šire zajednice.

“Prošlost im je potpuno različita, ali volja za ispunjenim životom u poznim godinama im je zajednička, premda im društvo pruža jako malo mogućnosti za to. Srbija pripada svim njenim građanima, a ljudi koji imaju više od 65 godina je čak 21 posto. Ako želimo da menjamo društvo tako da bude dobro za sve, od Zrele Srbije ima šta da se nauči.” zaključuje Olivera Milenković.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: