Opasnost od rušenja: XIV Zimske olimpijske igre u Sarajevu

Sasvim sigurno najmasovniji i najvažniji sportski događaj koji se ikada odigrao na ovim prostorima, nekada ujedinjeno nazvanim Jugoslavija, bile su Zimske olimpijske igre 1984. godine. Dok se u avgustu održavala daleka Olimpijada u Riju, a ceo svet diskutovao o velelepnosti i skupoći ovakvih događaja, popeli smo se na planine iznad Sarajeva da vidimo šta je ostalo iza onih Igara na koje nas podsećaju priče, nalepnice, Vučko i brzi klizač Ismara Mujezinovića.

Velika je čast za jednu državu da bude domaćin ovako impozantnoj manifestaciji, a još veći ponos za Sarajevo da ugosti delegacije i vrhunske sportiste iz celog sveta: ukratko parafraziram ono što se nalazi u svim tekstovima o ovom događaju. U rezultatima koji dominiraju internetom kada se u pretraživač ukuca “ZOI 1984” ređe se javlja činjenica da su u Sarajevu restrikcije struje tokom zime pred Olimpijadu bile dvostruko ili trostruko veće nego inače, kako bi se građani i organizatori adekvatno pripremili. U mrklom mraku, vojnici iz kasarni ustajali su zorom da bi se na Igmanu utabao sneg pred spektakl koji mora biti zapamćen u istoriji.

© Associated Press

Međunarodni Olimpijski odbor je na zasedanju u Atini 1978. godine doneo odluku da se XIV Zimske olimpijske igre održe u Sarajevu, a u konkurenciji su bili još i gradovi iz Švedske i Japana (Geteborg i Saporo). Status Jugoslavije značio je, između ostalog, da nijedna jedina država na svetu nije bojkotovala dolazak na ove Olimpijske igre, a poznata je i informacija kako je 1984. godine u Sarajevu bilo najviše akreditovanih novinara na jednom sportskom događaju do tog trenutka, na čitavoj planeti. U glavnom gradu Bosne i Hercegovine pojavile su se prve limenke Koka kole, a na sarajevski aerodrom je sleteo najveći JAT-ov avion, direktno iz Njujorka. “Olimpik Ekspres” vozovi jurili su na relaciji Beograd – Sarajevo, izgrađena je značajna infrastruktura i jedan od najluksuznijih hotela u Jugoslaviji tog vremena, “Holidej In”.

Maskota celokupnog događaja odabrana je na javnom konkursu na koji se prijavilo više stotina hiljada autora, a pobedu je odneo slovenački ilustrator Jozef Trobec iz Kranja; njegovom Vučku naknadno je glas pozajmio Zdravko Čolić.

Simbol Olimpijskih igara se u Sarajevu i dalje nalazi na mnogim javnim površinama u obliku stilizovane pahulje, a suveniri sa Vučkovim likom uspešno se prodaju na Baščaršiji. Antikvarnice danas u svojim izlozima takođe prevashodno ređaju objekte vezane za daleku osamdeset četvrtu: od upaljača do postera, sve što bi turistima sa Istoka i Zapada – a uglavnom Istoka – moglo da ukaže na to kakav je ovo internacionalni centar nekada bio, pa makar i na dvadeset dana. Nalepnice-podsetnici nalaze se između ostalog i na ogledalu u kafani “Proljeće” preko puta Markala, kao i u raznim toaletima čiji mi vlasnici nisu poznati. Zanimljivo je da ovi poluprivatni spomenici Zimskim olimpijskim igrama opstaju u velikom broju i u daleko boljem stanju nego muzeji i betonske konstrukcije, skupo plaćene i pažljivo podignute da bi zatim bile ostavljene među šipražjem i četinarima.

Muzej Zimskih olimpijskih igara nalazio se isprva u vili advokata Nikole Mandića, izgrađenoj 1903. godine po projektu Karla Paržika, a ova zgrada danas predstavlja jedan od najreprezentativnijih objekata austrougarskog arhitektonskog nasleđa koji je ušao na spisak kulturnih dobara od posebnog nacionalnog interesa za BiH. Nakon što je pretrpela devastaciju u periodu između 1992. i 1995. godine, rekonstrukcija ove zgrade najavljena je tek na tridesetogodišnjicu igara, iako nije nikada otpočeta. Na ulici ispred nekadašnjeg Muzeja srećem čoveka koji tu radi kao čuvar; isparkirava automobil i jedva zatvara tešku kapiju. Pitam ga mogu li da uđem – ne mogu. Pitam šta čuva – ništa. Na fasadi i dalje stoji znak za muzej u kome su u predratnom Sarajevu izlagali razni značajni umetnici, od Ivana Meštrovića do Milana Konjovića. Natpis “opasnost od rušenja” visi nedaleko od obaveštenja da je u pitanju kulturno nasleđe, premda gotovo svaka fasada u Sarajevu upozorava na isto stanje svoje spoljašnjosti. Muzej je iz ovog dvorca na ćošku Petrakijine ulice prebačen u kompleks “Zetra”, koji je tokom devedesetih takođe srušen granatama i naknadno obnovljen, te Muzej ponovno počinje sa radom 2004. godine, na još jednu godišnjicu Igara.

Čini se da su godišnjice ovde dobri povodi za pravljenje planova! I ničeg drugog.

Pored informacija o tome kakvu i koliku kolekciju skladišti u svojim prostorijama u koje se ne naplaćuje ulaz, na zvaničnoj internet stranici možete u gotovo duhovitom pasusu saznati i da Muzej  “zbog nedostatka finansija ima samo jednog zaposlenog u stalnom radnom odnosu (direktor Muzeja), pa i pored kadrovskih problema (ako se ima u vidu da je Muzej prije rata imao 8 stalno zaposlenih), djelatnost Muzeja se odvija uzlaznom putanjom sa pozitivnim rezultatima.”

Kako je mnogo puta izjavila agencija ZOI 1984, nadležna za pitanja koja se tiču minule Olimpijade, sve lokacije koje je zauzimala trebalo bi da su u fazi rekonstrukcije (i to poslednjoj), ali tek ukoliko ih posetite postaje jasno da nikakva suštinska popravka verovatno nije ni razmatrana. Hotel “Igman” stavljen je na prodaju od strane Agencije za privatizaciju, ali za njega, tužno, niko nije bio zainteresovan. Neverovatna građevina uzdiže se sa desne strane druma, nedaleko od ograđene i okrečene zgrade policije, a u blizini table koja prolaznike podseća na Igmanski marš –  to jest, ukoliko odluče da zaustave vozilo. Kasnije saznajemo da je u pitanju hotel, iako kaskadni objekat više podseća na neki nastrani hram; zaključujem ipak da hramovi najčešće nemaju bazene.

Na bob stazi, nešto poznatijoj među turistima, biciklisti i višečlane porodice susreću se na širini od 200m, koliko je pristupačno sa glavnog puta. Nadalje, staza vijuga u mrtvoj tišini šume u koju su nas upozorili da ne silazimo iz betonskog korita (zapravo jedinog sačuvanog objekta koji je pripadao stazi) jer ga okružuju minska polja.

Trebevićki olimpijski ostaci su možda i najimpresivniji od svih nama dostupnih: start se nalazio na 1.108 metara nadmorske visine, cilj na 982 metara, a projektovala ju je nemačka firma Dayle, zaslužna za to što se ova staza smatrala jednom od najsigurnijih na svetu.

Najinteresantnija u vezi sa njom, međutim, mora biti činjenica da Jugoslavija nije imala ekipu za sport koji do Zimske olimpijade nije praktično ni postojao, a najstariji trener ove novonastale discipline, Živorad Torlić, okupio je predstavnike borilačkih veština i sprintera kako bi oformio reprezentaciju.

Četiri godine nakon smrti Josipa Broza Tita, u Olimpijske igre uložen je 131 milion dolara. Pre 32 godine na stadionu “Koševo” otvaranju XIV Zimskih olimpijskih igara prisustvovalo je 50.000 gledalaca, a 998 muškaraca i 274 žene iz 49 država sveta tačmičili su se za medalje od 8. do 19. februara 1984. godine u Sarajevu. Tokom 90-ih, u Hotelu “Igman”, inicijalno namenjenom za hiljade olimpijskih gostiju, našlo se hiljade izbeglica. Hotel “Holidej In”, sa kog je pucano tokom opsade Sarajeva, u avgustu ove godine je poluotvoren samo za Sarajevski filmski festival, koji trenutno predstavlja najprepoznatljiviju manifestaciju iza koje stoji ovaj grad. Na planini Igman 2016. godine, u dnu skakaonica jedan omladinski fudbalski klub ima pripreme, pri čemu oko 15-oro dece trči uzbrdo i nizbrdo na zvuk zviždaljke. Na vrhu nepoznatog broja uskih stepenica, dve grandiozne betonske konstrukcije nadgledaju strmu padinu: 90-metarska i 112-metarska skakaonica. To je što se tiče informacija. Što se tiče legendi, neki ljudi tvrde da nikada nije pao toliki sneg kao u noći pred otvaranje Zimskih olimpijskih igara, a za zatvaranje se u Olimpijskom selu Mojmilu pratio protokol: čak i strane delegacije, za vreme pop-kabarea, pile su isključivo sokove i jele iz plastičnih tanjira. Osim onih vojnika koji su služili državi čisteći sneg, u pripravnosti su i u ostalim jugoslovenskim kasarnama svakoga dana napolju stajale čete, kako bi u slučaju vanredne situacije mogle smesta da krenu sa svojih položaja.

Na Jahorini, Igmanu, Bjelašnici i Trebeviću se poput spomenika uzdižu veličanstveni ostaci jednokratnog olimpijskog čuda. Rođeni nakon XIV Zimskih olimpijskih igara, sedimo na betonskoj ivici u strahu da nam stopala ne dotaknu opasno šumsko tlo: premda volimo da mislimo kako sedimo na istoriji, istina je da su pod nama uglavnom samo ruševine.