Ko ti drma kavez?

Jučerašnji dan počeo mi je gledanjem Zoraninog kiksa na Milanskoj nedelji mode. Za one blagosloveno oslobođene potrebe da zaviruju u šum i smeće koji svakodnevno dolaze sa interneta, od kožne jakne bebe Kanje Vesta do Suzane Mančić koja Putinu peva Hepi Brzdej, Zorannah je naša najuspešnija modna blogerka. Od svakodnevnog fotkanja odevnih kombinacija i vlogova na jutjubu zarađuje ozbiljne pare. Snima svoj život, a brendovi joj plaćaju da ih povremeno provuče kroz svoje socijalne mreže.

Za one koji se i dalje opiru web junk foodu i ne znaju šta se na snimku nalazi – Zoranu su u okviru neke skrivene kamere pitali šta misli o nekim izmišljenim dizajnerima, a ona, valjda u euforiji koje se razliva po ovakvim događajima, razdragano je klimala glavom i ponavljala jeste, fenomenalno, mnogo mi se dopada.

Vest o ovom “blamu” preneli su Blic, Kurir, B92, a onda i ostali portali zabavnog karaktera, no do mene je vest stigla preko fejsbuka, pošto su snimak u beskraj šerovali razni vlasnici ozbiljnih zanimanja, sa ozbiljnim diplomama ozbiljnih fakulteta, koji mi se nalaze na ozbiljnoj listi ozbiljnih prijatelja. Komentari na vest, pored histeričnog smejanja u kaps loku uglavnom su se mrštili na ideju modne blogerke i njenog izmišljenog zanimanja.

Igrom slučaja, u jednom od ranijih tekstova, dohvatila sam se upravo ove teme. Doduše, trudila sam se da je koliko-toliko posmatram fenomenološki – kako konstantno prisustvo života na društvenoj mreži distorzira sam život i stvarnost. Hoću reći, sa društvene tačke gledišta, moj stav prema ovom trendu je negativan, no ne zato što smatram da svi bez diplome fakulteta ili tradicionalne profesije treba da sklapaju hemijske ili dele letke. Ideja života proživljenog kroz njegovu refleksiju me rastužuje, ali razumem da je to stvarnost, ili tačnnije, da su to stvarnosti u kojima živimo. Tekst koji upravo čitate nije isprintan na papiru, a do linka ste vrlo verovatno došli preko sopstvenog fejsbuk naloga. Neko je, eto, uz žrtvu dobrog dela svoje privatnosti i identiteta naučio kako od toga i da (pošteno!) zaradi.

Emocija koja me je u ovom talasu histeričnog i ponosnog zadovoljstva nad tuđom sramotom potakla na pisanje ovog teksta je slična je onoj koju sam osetila kada je netom prokrstario izliv izvesne profesorke sa Filološkog fakulteta, koja diplomce busa da ostanu verni pravim vrednostima i ne daju da ih proždrnu marketing menadžeri ovog sveta. Nešto slično obuzelo me i kad smo se svi osetili specijalno pametnim kada Mimi Oro nije znala kada je počeo Prvi svetski rat.

Jer, šta zapravo veže ovo kolektivnu radost, ako ne osećaj da je na jedan mili trenutak ponovno uspostavljen poredak koji odavno više ne postoji? Armija siromašnih, prevarenih i obespravljenih, onih koji su vaspitani u vremenu u kom je škola značila posao, a posao ispunjenje sada na snimku ima dokaz da ako završiš privatnu školu, zarađuješ od izmišljenog zanimanja i ofarbaš se u plavo pitanja je trenutka kada će se srušiti tvoja kuća od čokolade. Ovom trenutku prethodila je bujica nagomilanog straha da nas je vreme pregazilo, da vladaju setovi vrednosti u kojima se ne nalazimo i da nas naše veštine i kvaliteti nikada neće dovesti do milanske nedelje mode ili već nekog ekvivalenta te manifestacije. Konačno, svet površnosti i praznine izvrnuo se kao smokva i pokazao svu svoju trulež.

Međutim, sve ovo je naših pet minuta, kao kada ja keru dam da se popne na krevet da je mine želja, a onda vratim na pod ili bolje reći spustim na zemlju. Sutra pre podne, Nike sigurno neće platiti Mišku Šuvakoviću da održi predavanje u AirMaxu, već će i dalje tragati za jutjuberkama koje fotkaju karmine i puslice. U međuvremenu, Mimi Oro je snimila spot, a Miško, ostatak srpske inteligencije i ja ćemo i dalje morati da kucamo tekst u deset uveče i proveravamo razmake iza zareza, jer i dalje mislimo da je to važno.

I onda se postavlja pitanje – Protiv čega se mi zapravo borimo i ko nam je uopšte rekao da ikakva bitka postoji? Na koji tačno način nas neka modna blogerka sprečava da budemo izvrsni u svom polju delovanja? Razumem da je ona simbol sveta koji njoj poklanja više pažnje, prilike i sredstava, ali da li smo ikada poredili svoju platu sa platom fudbalera? Ili platu fudbalera sa platom odbojkaša? Zašto je odbojka išta lošija od košarke? I da li smo naše reprezentativce ikada pitali Kada je počeo prvi svetski rat?

Svi smo se zapitali zašto jednostavno nije rekla “Ne znam, nikad čula”. A na primeru Mimi Oro možemo da vidimo kako je javnost pitomo i blagonaklono primila tuđe priznanje o neznanju.

Zoranin snimak sam pogledala onako kroz prste, kao kad dete gleda horor film. Da budem iskrena, čitava situacija mi je najviše zaličila na onu kad stojim u klubu u kom trešti muzika, neko mi nešto priča na uvo, ja ama baš ništa ne čujem, klimam glavom i povremeno se nasmejem. Ili na kolege koji su doslovce izmišljali reči da bi položili ispit. Mnogo više nego kada se neko trudi da ispadne mega pametan. Iako mi njena odeća izgleda nezanimljivo i naporno i ne vidim je kao svog modnog gurua, bilo mi je žao. Koliko god da smo frustrirani zbog sveta poremećenih etičkih i estetičkih koordinata, ako nam prizor ljudskog bića orobljenog dostojanstva (pa čak i sostvenom voljom i neinformisanošću) pruža zadovoljstvo, treba da krenemo na neki sport ili usvojimo mače sa ulice.

A kome je do borbe za prave vrednosti, šta god one podrazumevale, predlažem da se pridruži studentskim protestima koji su u toku.