KABINET ČUDA

Postoje prostorije, situacije i ambijenti u kojima se, ukoliko imate sreće da se u njima zadesite, uvek osetite kao dete zaneseno spoznajom do tada neviđenih artefakata, materijala, objekata, prizora, fosila i začudnih predmeta. Pojava kabineta čuda (cabinet of curiosities ili wunderkammer), ipak, nije bila zabavnog karaktera. U srcu ovog koncepta, koji je ugledao svetlost dana tokom perioda evropske Renesanse, leži edukativni aspekt.

Enciklopedijske kolekcije predmeta, objekata i uzoraka imale su značajnu ulogu u razvoju naučnih i medicinskih saznanja, i pružile su veliki doprinos razvoju širokog polja nauka – od geologije i anatomije, do etnografije ili arheologije. Njihov sadržaj, smatralo se, daje uvid u izvesnu sliku sveta, mikrokosmos koji u sebi sadrži čitavu planetu i razotkriva njene skrivene mehanizme, a samim tim i one su i svojevrsni prostorni asamblaži ljudskog uma.

Jedna od prvih značajnih ličnih kolekcija ovog tipa bila je ona koju je kreirao naučnik Ole Worm krajem XVI veka, a koja je nakon njegove smrti rezultirala izdanjem Museum Wormianum. Jedno od njegovih najznačajnijih otkrića koje se ukazalo korišćenjem i ispitivanjem ove zbirke bio je za nas ljude razočaravajući zaključak da jednorozi ne postoje. Otprilike u isto vreme, napuljski farmaceut Ferrante Imperato objavio je 1599. godine Dell’Historia Naturale, knjigu ilustrovanu primerima iz njegovog ličnog kabineta čuda, ujedno i prvo izdanje koje je ilustrativno predstavilo jednu istraživačku kolekciju iz domena istorije prirode.

Ukoliko skočimo u sadašnjicu, u Rejkjaviku je več neko vreme za javnost otvoren verovatno jedan od ekstremnijih primera ovakvih kabineta koji je, veran empirijskoj tradiciji i muzeološkoj funkciji ovih kolekcija, prerastao u pravi i zvanični muzej, u skladu sa ezoteričnim turističkim identitetom samog Islanda. Islandski Falološki Muzej poseduje jedinstvenu zbirku nekoliko stotina falusa vodenih i kopnenih vrsta sisara, od prvog penisa kita oko koga se i rodila ideja o osnivanju muzeja, sve do uzoraka koji pripadaju polarnim medvedima i drugim životinjama i, konačno, primeraka koji su nekada krasili tela Homo Sapiensa. Osnivač muzeja Sigurdur Hjartarson posvetio je godine upravo borbi da muzejska kolekcija bude kompletirana vaskolikim ljudskim uzorkom, a ovaj nesvakidašnji proces i trka za mesto penisa u istoriji zabeležen je u odličnom dokumentarnom filmu The Final Member. Nemamo izbora nego da vam ga najtoplije preporučimo, pre svega zbog jedinstvene garniture likova koji čine zasebni kabinet čudaka. Ukoliko imate problem sa prizorima brojnih penisa najrazličitijih oblika, dimenzija i agregatnih stanja potopljenih u formalim, možete ga i preskočiti.

Ako ostavimo po strani naučni i istorijski značaj, kao i činjenicu da su ovakve prostorije i konstelacije predmeta utrle put modernoj muzeologiji, format kabineta čuda možemo prepoznati u brojnim savremenim pojavama, sve do jednostavnog osvrta na prostorije u kojima živimo i radimo, koje često razotkrivaju lične mikrokosmose, senzibilitete i opažanja. Od pažljivo aranžiranih elemenata do klasičnog kompulsivnog hoarding-a, životni prostori su ogledalo svojih korisnika i pružaju izmešteni uvid u njihov unutrašnji svet, koji često nalikuje na ovakav jedan kabinet, osim što kombinacija eksponata varira u odnosu na čoveka.

Ovako svoj kreativni svet vidi i istaknuti meksički režiser, scenarista, producent i pisac Guillermo del Toro, koji je format kabineta čuda izabrao kako bi bukvalno oslikao svoj unutrašnji svet, u knjizi sa odgovarajućim podnaslovom My Notebooks, Collections and other Obsessions, a rezultat je impozantan i intiman pogled u život i um jednog od vodećih kreativnih vizionara današnjice. Ovoj temi iz analitičkog ugla posvećena je i monografija koju je za izdavača Thames & Hudson priredio Patrick Mauries, dok je izložba Wunderkammer: A Century of Curiosities u njujorškom MOMA muzeju 2008. godine u ovaj kontekst postavila i izabrana dela umetnika kao što su Max Ernst, Damien Hirst ili Lousie Bourgeois, i kroz umetničke radove dočarala genezu i razvoj ove intrigantne pojave.

Kabineti čuda su jedna od centralnih tema kojima se bavi američki umetnik Mark Dion. Pored različitih galerijskih postavki i dela koja jako liče na, ili i sama jesu tematske kolekcije artefakata koje namerno evociraju kabinete čuda, Dion razvija višemedijske instalacije koje preispituju naučne metodologije i teorije sistema, involvirajući žive organizme i njihove međusobne odnose. Najveći poduhvat tog tipa ostvario je u periodu od 2004. do 2006. godine, kada je u Olimpijskom parku u Sijetlu predstavljen Neukom Vivarium, u kome jedno oboreno drvo u stanju biološkog razgrađivanja obitava u “umetničkom sistemu” koji čine bakterije, gljive, lišajevi i druge biljke.

Slične eksperimente “na domaćoj umetničkoj sceni” već duži niz godina sprovodi Stevan Kojić, po obrazovanju vajar iz Kikinde i sada profesor na novosadskoj Akademiji umetnosti. Tokom poslednje dve godine, Beograd je imao tu sreću da je nekoliko galerija ugostilo Stevanove samostalne izložbe u čijem centru je uvek izgradnja fiktivnog (eko)sistema u kome se priroda i tehnologija susreću, nadopunjuju i koegzistiraju. Njegove instalacije su aktivni kabineti čuda čiji akteru nisu pasivni fosili, već organske materije i informacije upletene u maštovitu, duhovitu, nepretencioznu i vizuelno interesantnu igru i razmenu. Energija, ili signal, putuje od elementa do elementa i nazad.

Ako se zadržimo u lokalu, klasičniju ali ništa manje zanimljivu interpretaciju ovavih pojava možemo prepoznati u radovima nekih od zanimljivijih domaćih umetnika. Ne tako davno i prerano preminuli Saša Marković Mikrob je pored brojnih ad hoc i dugoročnih umetničkih projekata tokom poslednjih godina života razvijao i neverovatnu saradnju sa Stevanom Novakovićem pod imenom Grupa Radar, koja je – shvatićete to ako pogledate video Miloša Tomića u prilogu – pretila da konačno demistifikuje i raskrinka i sam proces čina stvaranja kao takvog.

Kada smo već pomenuli Miloša Tomića, njegova direktna veza sa ovom temom sasvim je jasna, kao uostalom i njegovog kolege izlagača u okviru poslednje srpske nacionalne prezentacije na Venecijanskom bijenalu – Vladimira Perića Talenta i njegovog projekta Muzej detinjstva. Specifičan pristup grupe Kosmoplovci inicijativi za formiranje prvog strip muzeja na našim prostorima takođe upada u isti folder, kao i izložba Kolekcije i akumulacije koja je neke od ovih autora početkom dvehiljaditih okupila pod kustoskom palicom Vladimira Tupanjca u SKC-u.

Ovu relativno nasumičnu listu možemo zaokružiti i jednim konkretnim radom BeforeAfter saradnika i ilustratora par excellence Bratislava Milenkovića – Cabinet of Curiosities i osvrtom na našu rubriku Predmeti.