Da li imate preko 18 godina?

Dobar=gubitnik

Najnovija istraživanja pokazala da su poštenjačine sklone depresiji.

2
0

Mislimo da su dobrota, ljubaznost, odgovornost i poštenje ključni za srećni život? U redu, možda i ne mislimo, ali poslednja istraživanja objavljena u američkom neurološkom časopisu „Nature Human Behavior“ otkrivaju kako gramzivi individualci srećnije žive od empatičnih pravednika i da stara poslovica “Bolje dobar glas nego zlatan pas” nema smisla u modernim socijalnim prilikama. 

Istraživanje je rađeno po metodu orijentacijske socijalne vrednosti. Šta to znači? Uprošteno, ljudi se mogu podeliti u tri velike grupe: 60 % ljudi su prosocijalni, što znači da smatraju kako bi materijalna bogatstva morala biti jednako raspoređena među ljudima, 30 % su tzv. „individualisti“ koncentrisani samo na povećavanje sopstvenog bogatstva, a 10 % kompetitivni kojima je najbitnije da imaju više od drugih, primarno svojih prijatelja.

Objavljeno istraživanje je drugi deo sveobuhvatnog projekta japanskog neurpsihologa dr. Masahiko Haruna. Prvi deo istraživanja, objavljen 2010. u „Nature Neuroscience“, bavio se amigdalom, delom mozga koji kontroliše sve emocije i osećanja. U simuliranim okolnostima dr. Haruna i njegov tim okupili su ispitanike iz sve tri grupe orijentacione socijalne vrednosti i postavili su ih pred tri situacije: kada dobiju više novca nego što su zaslužili, kada dobiju manje novca nego što su zaslužili, i kada neko drugi, za isti posao, dobije više od njih. Prosocijalni tipovi su imali veoma burnu emotivnu reakciju i kada su dobili manje od zasluženog, ali i više, dok su individualisti jedini bili uznemireni ukoliko je njihov dohodak manji od zasluženog. Kompetitivni su, prirodno, burno reagovalina situaciju kada je neko drugi u njihovoj blizini dobio novac, a ne oni. Dakle, amigdala je bila veoma aktivna kod svih, ali jedino su prosocijalni bili uznemireni kada je princip socijalne nejednakosti bio primenjen na sve grupe. Individualisti i  kompetitivci samo kada su oni bili žrtve. Sem rezultata vezanih za amigdalu istraživanje je pokazalo da i drugi deo mozga, hipokampus, zadužen za automatsku reakciju na stres pokazuje razlike u funkcionisanju između sve tri grupe.

mapa ljudskog mozga

Drugi deo istraživanja se fokusirao na hipokampus, odnosno na pitanje da li se ove moždane aktivnosti mogu povezati sa kliničkim simptomima depresije. Za drugi deo istraživanja tim je koristio najnovije modele magnetnih rezonanci sa funkcijama „slikanja“ aktivnih delova mozga u datim situacijama. Dobili su iste rezultate kao i pre 6 godina sa bukvalnim slikama mozgova prosocijalnih, individualista i kompetitivnih, a onda su metodom „Beck Depression Inventory“ upitnika ispitivali da li su ispitanici depresivni. Metoda ispituje nivo depresije u rok od dve nedelje od popunjavanja upitnika i rezultati su bili iznenađujući : svi prosocijalni ispitanci patili su od nekog oblika depresivnog stanja, a stanje je upravo izazvala aktivnost mozga, odnosno amigdale i hipokampus. Daljim istraživanjem dr. Haruna i njegov tim naučno utvrđuju kako empatija i izraženi osećaj krivice izazivaju depresiju. Test su ponovili i nakon godinu dana i ove godine dobili potpuno iste rezultate zaključivši kako depresija, a sa njom i senzitivnost, tvore najdublje, najstarije i najmračnije delove ljudskog mozga.

Ima li nade za empatične pravednike? Dr. Mauricio Delgado, neuropsiholog sa Rutgers univerziteta misli da ima. Iako prosocijlani tipovi ličnosti imaju osetljivu amgidalu i hipokampus, delove mozga zadužene za stres, depresija uključuje i druge, bitne moždane regije kao što je prefrontalni korteks, prednji deo čeonog režnja mozga, zadužen za kontrolu ponašanja, inicijativu, motivaciju i emocionalnu ekspresiju.  Dr. Delgado misli kako prosocijalni karatkeri mogu, preko prefrontalnog korteksa, naučiti da kontrolišu svoje emocije vezane za ekonomsku nejednakost kao i stres koji te emocije prouzrokuju. Takođe, psihoterapija, posebno kognitivna bihevioralna terapija, uči prefrontalni korteks inhibiranju amigdalnog stresa, a sve to onemogućava ulazak u depresivna stanja.

Takođe, i sam dr. Haruna se delimično ogradio od svoje studije pošto je rađena na uzorku ispitanika između 18. i 26. godina, dakle u vreme kada prefrontalni korteks još nije potpuno razvijen jer svoju punu operativnost stiče posle 27. godine života. Dalja istraživanja dr. Harune i njegovog tima pokazaće da li se dobijeni rezultati odnose i na starije ljude sa razvijenijim korteksom.

Iako su ova istraživanja obeshrabrujuća ukoliko vas pogađa socijalna nepravda i imate empatije prema drugima, postoji mogućnost da razvijete i trenirate više sfere vašeg mozga što, verovatno, ne biste radili kada bi vam karakter bio drugačiji.

Uz lični trud i psihoterapiju možete imati obe stvari: osećaj za nepravdu i visoku dozu empatije, što vas čini osobom za primer i sjajnim prijateljem, i umeće borbe protiv depresije, koje vam omogućava moždanu formu kakva ne krasi mnogo ljudi. S obzirom na to da je u Srbiji psihoterapije i dalje tabu temu, a ukoliko kažete nekome da se lečite kod psihoterapeuta gleda vas kao ludaka, nismo sigurni koliko je primenjivo kod nas, ali zarad opšteg napretka ovog napaćenog društva i želje da većina bude empatična (a ne samo da misli na svoju guzicu) nadamo se da će domaći prosocijalci naći načine borbe protiv depresije i, što je još bitnije, sebičluka.

*naslovna fotografija: Patryk Sobczak

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: