Dežurni krivci lokalne scene

Postoji raširena predrasuda, pogotovo u muzici, da kvalitet zavisi od žanra. Konkretan primer je da se folk muzika po difoltu smatra za lošu kao i da je rokenrol podrazumevajuće kvalitetan. Kada “građanski“ orjentisana populacija krene da se žali na pojave, koje vole kolokvijalno da nazivaju “kič i šund”, kada se žale na “nekulturu” u kojoj živimo obično im se prvo na meti nađu izvođači folk muzike. A to što su mnogi među njima (hajde da ih ne nabrajam, nema potrebe) za poslednjih pedestak godina isporučili fenomenalne albume i još bolje nastupe nikom ništa.

S druge strane oni koji se bave nenarodnjačkim žanrovima zaštićeni su kao beli medvedi šta god da se vrti na njihovim pločama. Pogotovo su rokeri na pijedastalu branilaca društva od kičeva, šundova i neukusa raznih vrsta. Oni neće doći na udar medija, kritičara, biti predmet osude zbog širenja lošeg uticaja. Među njima postoji izvestan broj onih koji uprkos decenijama rada, brojnoj publici, posećenim koncertima neopevano nerviraju jedan deo publike koja jeste manjinska ali njen antagonizam prema dotičnim pojavama je jak i izražen. Pri tom ne može se baš reći da su njihova ostvarenja u okviru “kulturnih” žanrova neprikosnoveno dobra. Svako od nas ima pravo da nešto voli ili ne voli, ali ako (ne baš maloj) grupi ljudi hronično ideš na ganglije tu nešto nije u redu. Jedno je ako ti nešto jednostavno nije na mapi jer te ne zanima, a drugo ako ti prolazi kroz radar ali izaziva iritaciju. Postoje nuspojave koje već godinama provociraju  publiku kao što su Grupa Ruž, Toni Montano, Bajone ali tu je reč o lakim metama jer u pitanju su ljudi koji i nemaju slušaoce. Ovde je reč o nekima čija publika ne da nije mala nego je brojna pa i masovna.  Hajde da vidimo ko su ti ljudi, šta su njihova dostignuća tokom godina postojanja na sceni i koji su mogući razlozi zbog kojih ne uspevaju da budu prihvaćeni od te “agresivne”manjine?

ĐORĐE DAVID

Ovaj čovek, inače po profesiji glumac, pojavio se na domaćoj muzičkoj sceni početkom devedesetih. Nakon što se od glume očigledno nije najeo ‘leba i slave rešio je da se prekvalifikuje u rokenrolera. Ušao je u svet muzike na velika vrata kao novi pevač ponovo okupljene grupe Generacija 5. Ovaj bend bio je veoma popularan na prelazu između sedamdesetih u osamdesete pa je njihov reunion početkom devedesetih imao neki značaj. To je samo po sebi dalo publicitet nepoznatom Đorđu Nikoliću koji je, pitaj Boga zašto, dao sebi umetničko prezime David. Možda mu je neko rekao da se prelaskom u judaizam brže prosperira u šoubiznisu.

Pažnju je privlačio grivom do dupeta i narcisoidnim stavom i ponašanjem. Istini za volju, imao je dobar glas. Onako dubok pa malo promukao, baš kako valja za rokera. Ali kvalitet glasa nije presudan u ovoj vrsti muzike, bitno je šta nosiš s njim. Dilan peva kao zaklana kokoš pa ga to nije sprečilo da postane to što jeste. Publika nije sporila da Generacija 5 dobro svira i da je novi vokal kvalitetan. Ali Davidov stav gizdavog lipicanera “Jao što sam prelep” nikoga nije ostavljao ravnodušnim u negativnom smislu. To što je tokom bombardovanja pevao po mostovima i trgovima sa ostatkom SPS – JUL ekipe nije mu baš pomoglo da ga publika zavoli. Kada je započeo solo karijeru izgubio je Generaciju 5 kao amortizer sopstvene neharizme. Pored prepotentnog stava pauna raširenog repa sada je i vizuelni imidž počeo da doprinosi opštoj slici. Tetovaže, kožne pantalonice i kosa izblajhana da sakrije sede nisu mu stajale previše dobro što je izgradilo jedan autentičan izgled (but not in a good way) koji je bio spoj sweet metalca iz predgrađa Los Anđelesa i nafrakene šalteruše u hitnoj pomoći. Potpuno podržavam svakoga ko se trudi da izgleda drugačije i originalnije od većine u ovoj sredini gde zbog par modnih detalja može da vam se desi da vas neko istuče na ulici pod sumnjom da ste padavičar ili peder. Ali brate, ako ti ne stoji da izgledaš kao Dejvid Koverdejl onda jednostavno nemoj. Jednom sam u 3 popodne video Milića Vukašinovića na Kaleniću u kupovini. Bio je u ful arnažmanu: kožnjaci, lanci, nitne, zihernadle, kaubojski šešir i čizme. I na sve to još i pijačna torba sa zmijskim animal printom. Došlo mi je da  mu uputim stajaće ovacije zbog toga koliko dobro izgleda takav pa još i na pijaci usred dana. Svoj na svome, čru fazon. Ali Đorđe David u sličnom aranžmanu ne izgleda dobro ni u noćnom klubu. I najverovatnije je taj spoj pogrešnog stava i neadekvatnog stila razlog zašto on takav stasit i glasit izaziva kod publike više podsmeha nego aplauza.

DEJAN CUKIĆ

Svoj proboj na pozornicu Cukić je napravio u godinama novog talasa kada je bila veća šansa da postanete poznati nego da ostanete nepoznati. To je vreme kada su se poznatosti dokopali izvesni Nebojša Krstić, Toni Montano, Peđa D Boj pa je svoje parčence slave ugrabio i ovaj ne previše upečatljiv mladić. Prvo je pokušao sa bendom Bulevar, zatim se prišljamčio Bajagi u funkciji pratećeg vokala i skakavca na sceni, a onda je i on krenuo solo vodama. Možda ja nemam najbolji sluh za muziku ali njegove pesme mi nikada nisu bile naročito interesantne.

S obzirom na to da čovek ima publiku koja ga sluša pre će biti da je do mog neprepoznavanja njegovog talenta. Ono čime je privukao pažnju, osim iritantnog i neurotičnog đipanja po stejdžu, je da se van muzike gura u sve i svašta u medijima. Gostovanja po dečijim programima, emisijama o rokenrolu gde se pojavljuje u funkciji teoretičara i poznavaoca. Ali pre svega, najveći specijalitet bila mu je – košarka! S opravdanjem da je nekad valjda trenirao ovaj sport počeo je redovno da se pojavljuje na košakaškim događajima u funkciji šoumena, u emisijama kao stručni komentator, a vremenom je stekao poziciju zvaničnog dočekivača košarkaške reprezentacije na onom jebenom balkonu Gradske skupštine. Živo me zanima koliko je do sada novca za proteklih 20 godina bačeno na dočekivanje Kurte i Murte na tom mestu. Kao što se sportski novinar Gorčin Stojanović vremenom apgrejdovao u pozorišnog reditelja tako je i Cukić od nekakvog gradskog rokera avanzovao u košarkaškog eksperta. Ono skakutanje po sceni je verovatno spoj dve neostvarene želje da bude košarkaš i novi Džeger. Za prvo je bio prekratak, za drugo preneharizmatičan. Deo publike verovatno je u tom “u svakoj čorbi mirođija” faktoru prepoznao pokušaj lečenja frustracija i zbog toga je ostao neprihvaćen od iste.

ĐULE VAN GOG

Bend Van Gog predstavlja jedan od najvećih fenomena na domaćoj muzičkoj sceni. Kako je moguće da je jedna gomila čega god i ničega postala nešto i to tako veliko? Ovaj bend nastao je sredinom osamdesetih na ruševinama novog talasa. Prvobitno je zvučao kao imitacija kultnog britanskog benda The Cult, a vremenom je postao imitacija svega i svačega. Ovakav žanrovski Frankenštajn je izgleda dobitna kombinacija u regionu jer Van Gogu je donela veliku popularnost i pune koncertne hale. Ali kada malobrojni neopoštovaoci ove grupe uzimaju istu na zub ne kritikuju toliko njihov repertoar nego uglavnom frontmena Đuleta. Šta im je on skrivio? Ništa, osim što odiše narcisoidnom prepotencijom kao i kolega mu Đorđe David.

Ne pomaže mu ni poetika izražavanja koja ima za cilj valjda da zvuči kao poezija ali više zvuči kao bulažnjenje pod uticajem jeftinih, improvizovanih opijata. Svaka rečenica nosi neku skrivenu poruku koju treba da shvatimo ako smo u stanju da dosegnemo Đuletove filozofske visove. Pesma može da istrpi svakave gluposti od liriksa ali svakodnevni govor ipak malo teže. Osim ako nisi jako talentovan, a imam razloge da sumnjam da Đule jeste. Ali to nije razlog da ne napuniš Beogradsku arenu.

GALIJA

Ovaj bend je jedan od najuspešnijih predstavnika niškog rokenrol kartela. Pored klana Galija tu je još i klan Kerber kao drugi najuspešni reprezent južne zone. Galiju predvodi Nenad Milosavljević poznatiji kao Neša Galija. Tokom 30 godina bend je stekao veliki broj obožavatelja što im je omogućilo ovako dug opstanak. Publika ih smatra bendom specifičnog zvuka i izražene lirske poetike. To je jedan od onih bendova na koje se vodi riba ili gospođa za 8. mart. Osim ako niste šaban i džiber pa idete na Željka Samardžića. Galija je klasa. Za većinu. Ali ne i za onu manjinu kojoj uvek nešto smeta. Ti koji uvek traže dlaku u jajetu alergični su na Nešine plačipične elegije.

Čestu polemiku izazivaju i konfuzne lirike u kojima se iz nekog razloga ruši Avala (toranj ili planina?), pravoslavlje dolazi sa Juga (pravo slavlje ili pravoslavlje? Ako je pravoslavlje zbog čega s juga ako je opšte poznato da dolazi s istoka), neko treba da digne ruku pa i obadve jer nema ni kartu do Prištine (wtf???) Ni Nešino dugogodišnje angažovanje u Socijalističkoj partiji Srbije nije doprinelo njegovom pozitivnijem imidžu kod tih zakerala. I zašto uopšte peva o pravoslavlju kad je espeesovac?

ĐORĐE BALAŠEVIĆ

E sad ovde moram da pazim šta pišem jer diram u Svetu Kravu regionalnih lakih nota. Jer jedan je Đoka Balašević. Naš Đoka. Veliki šansonjer i stand up zabavljač. Njegovi maratonski koncerti od Vardara do Triglava s pevanjem starih hitova i pričanjem bajatih viceva mnogoborojnu publiku dovode čas do smeha, čas do suza. Popularnost mu je ogromna. I u najgoroj zabiti napuniće košarkašku halu. Zašto on onda smeta nekima?

Pesme o bećarima kojima su izmakle nesuđene devojke pa sada nesrećni bauljaju po šorovima pijani kao stoke dok im ljubav života taslači neki masni veleposednik su otprilike neki njegov manir i radijus kretanja iz kojeg ne izlazi. Očigledno da je to roba široke potrošnje pa zašto je ne valjati u nedogled. Možda je to. Možda i to što je u stanju da na koncertu u nekoj hrvatskoj selendri izgovori oduševljenoj publici da je srpski jezik nakaradna verzija hrvatskog. Možda zato što je među prvima poručio Slovencima da se teraju kad su hteli otcepljenje, a onda među prvima pojurio da im svira par godina kasnije. Možda sve ovo govori da je reč o jednom dvoličnom oportunisti. Onda je prezir opravdan.

GARAVI SOKAK

Uspeh ove simpatične skupine novosadskih sviraca može najlakše da se objasni time što su uspeli da američki vestern i kantri manir prevedu u vojvođanski milje i učine ga razumljivim i prihvatljivim široj publici. I oni spadaju u grupu izvođača na koju pojedinci imaju pik. Primera radi grupa Legenda neguje sličan fazon, u smislu da prave neke novokomponovane verzije strogradskih pesama, pa njih niko ne dira, a Garavi sokak svi vole da čačkaju.

Najverovatniji razlog je njihov celokupan scenski izraz, ali imidž goblena i liciderskih srca njima i priliči, drugačije ne bi imalo smisla. Osim neukusa u scenskom odevanju ne može se reći da imaju drugih potencijalnih grehova. Ostavite Garavi sokak na miru. Pravda za Garavi sokak!

ZAKLJUČAK

Naravno sve izrečene kritike su samo frustracije predstavnika manjine koji je primetio fenomen netrpeljivosti prema navedenim izvođačima koji nije raširen ali postoji i vidljiv je. I mislim da sve ove ljude boli uvo što ih neki zlovoljnici ne vole. Jer oni imaju publiku, tiraže, pune koncerte, dobro žive od toga. Žive taj rokenrol. Uostalom, lepo je neko jednom rekao:

 “Fuck the critics, look at the ratings!”