Da li imate preko 18 godina?

Predmeti Lune Jovanović

Novosadska fotografkinja podelila je sa nama svoje predmete od vrednosti, a rekla nam je da kreativni rad i umetnost povezuje sa intimnim.

3
0

Razgovarale smo sa novosadskom fotografkinjom Lunom Jovanović, čiji rad možete da pratite na njenom blogu Intuit koji je posvećen hrani. Njene fotografije su specifične, rustične, kontrastne i dinamične. Objasnila nam je zašto joj je važan nesvakidašnji pristup fotografiji (hrane) i opisala je svoj stil fotografisanja kroz priču o tradiciji. Luna nam je otkrila koji predmeti u njenom životu zauzimaju posebno mesto i zbog čega, a gotovo svaki u sebi nosi određenu dozu mistike.

Kada si počela da se baviš fotografijom?

Kada sam imala oko 7 godina od Lego kocaka sam pravila fotoaparat i u blokčiće sam crtala male scene koje sam ubacivala u taj svoj fotoaparat. Tako da mogu da kažem da me je od malih nogu to zanimalo, a onda sam u srednjoj školi počela da fotografišem.

Kako bi opisala svoje fotografije u tri reči?

Autoportret, atmosfera, beleška.

Da li se iza naziva tvog sajta (Intuit) krije neko posebno značenje / igra reči?

Naziv mog sajta potiče od reči intuitivno, zato što bilo kakvu vrstu kreativnog rada i umetnosti povezujem sa intuitivnim. U tome mora da bude malo mistike, ili barem ja tako volim da mislim – da se čovek konektuje sa drugim ljudima na nekom nesvesnom planu i da iz tog kolektivnog nivoa izvlači i pravi nešto svoje.

Kako si odlučila da počneš da se baviš fotografijom hrane?

Počela sam da fotografišem hranu tako što sam htela da napravim promociju svoje keramike. U suštini je hrana bila samo rekvizit uz keramiku i vremenom sam počela da ubacujem mnogo više hrane i manje keramike. Svu keramiku sam sama pravila. Intuit je i zamišljen kao brend koji bi spojio keramiku i hranu.

Bez čega ne možeš da zamisliš svoj dan?

Ne mogu da ga zamislim bez osećaja životnosti, entuzijazma. Neki dani su lošiji, neki bolji, ali ih sve objedinjuje utisak protoka i života. Uz to ide tendencija da da se nešto pokreće, stvara… Bilo to u kuhinji, na papiru, u šetnji…

Šta te inspiriše?
Ovo zvuči malo arhaično, ali mene inspirišu lepe stvari.

Tako nešto na Akademiji nisi smeo da kažeš, jer se umetnost tamo povezuje sa nečim što je avangardno, što je drugačije, oličava razna stanja koja nisu nužno lepa, ali mene inspirišu lepe stvari, nešto što ima smisao i sklad.

Kada gledamo fotografije hrane i blogove koji se bave tom tematikom, navikli smo da te fotografije budu svetle, šarene, filterisane na neki ustaljen način. Tvoje fotografije su u tom smislu drugačije – tamnije i inspirativne na neki svoj način.

Moj stil i u fotografiji i u crtanju je uvek bio jako kontrastan, sa velikim rasponom između svetlog i tamnog. Iz istorije umetnosti smo naučili reč tenebrizam, tenebroso – što znači jako tamno i jako svetlo. To je na primer bilo specifično za barok, za Karavađa i umetnike slične njemu. Mene to inspiriše, to je neki moj senzibilitet za sada i takvu atmosferu proizvodim. Svako ima svoj lični pečat i mislim da je moj ta visoko kontrastna, dinamična scena.

Tvoje fotografije imaju rustični ambijent. Da li je to nešto što ti je lično važno?

Meni je dosta bitna tradicija i osećaj drevnosti. Stalno se vraćam osećaju nečeg starijeg od mene, moje porodice, porodice pre moje porodice… Treba mi dodir sa nečim što nije možda trenutno aktuelno, ali je protkano kroz svaki sadašnji trenutak. Ta atmosfera starinskog i rustičnog doprinosi tom utisku drevnosti.

Na tvojim fotografijama se često nalaze ruke koje drže nešto, da li možeš da nam kažeš nešto više o tome?

Ruke su mi čest motiv jer sam jako retko fotografisala portrete, tako da su mi ruke neka vrsta portreta. Smatram da svi imamo žig na rukama i one su mi uvek bile fotogenične i inspirativne. Takođe su simbol gesta, pokreta, stvaranja i bilo mi je prirodno da napravim spoj ta dva – motiv hrane i motiv ruku kao nešto što je srodno, što može da kreira neku treću umetnost.

Držiš i radionice fotografije, kakav ti je generalni utisak o samim radionicama, ali i o polaznicima/cama koji učestvuju?

Zaista ima različitih profila ljudi, dolaze i oni koji su amateri i profesionalci. Fenomenalan je utisak prenosa znanja, jer se to dešava obostrano. Ljudi dođu sa svojim idejama, nauče nešto od mene, ali je to učenje uzajamno. Fotografisanje hrane i tip blog fotografije su trenutno popularni, ali ja kroz radionice stalno pokušavam da provučem da bude i nečeg ličnog u svemu tome, da ne bude potpuno pročišćeno od ličnog senzibiliteta, nego da se spoji umetnost i utilitarna, primenjena fotografija. Planiram da napravim tematsku radionicu, sa morskom hranom, sa fotografisanjem na lokaciji koja ima istorijskih detalja. Za sada mi je u planu Kotor jer je starinski, planirala sam to da uradim na nekoj od narednih radionica – da uključim neki prostor koji nije moj atelje.

1. Varjača je pripadala mojoj čukunbaki. Korišćena je u domaćinstvu, za kuvanje pekmeza. Volim da se povežem sa ženskom linijom u svojoj porodici i smatram da je bitno za svaku ženu da bude u kontaktu sa ženskom linijom i radi na sebi, kako bi možda popravila neke greške iz prošlosti. Varjaču povezujem sa kuhinjom, mestom gde je žena ranije mogla da se kreativno izrazi. Mogu da zamislim te žene kako rade u kuhinji, kako pričaju, mirise… Povezujem to i sa svojim tipom fotografije i temama koje me zanimaju, ali i sa pričom o porodici.

2. Tarot karte su mi pre zanimljiv predmet, ne toliko omiljen. Mislim da su izvor saznanja i učenja o sebi. One mogu da se posmatraju i kao psihološka priča. Te slike su mi lepo urađene, imaju mnogo detalja, likovno su mi zanimljive jer je svaka karta simbol.

3. Makaze su u porodici od pre dve generacije. Volim dizajn ovih makaza jer su jednostavne, svedene i elegantne. Mislim da ih je koristio moj pradeda koji se bavio dizajnom enterijera i živeo u Americi, odakle makaze i potiču. One me čak podsećaju i na njegov tip dizajna.

4. Glazura za keramiku je ovde pošto se iz hobija bavim keramikom. U jednom trenutku mi je to postala velika strast i interesovanje koje me je obuzelo. Glazura daje finalni ton keramičkoj posudi koja se oblikuje od zemlje. Ona je oruđe, alat i zbog toga mi je omiljena.

5. Tepih sam kupila na pijaci u Južnoj Americi. Radile su ga lokalne zanatlije. Super mi je što nepretenciozno i jednostavno oslikava život u Južnoj Americi i motive koji se tamo najčešće provlače, njihove narodne simbole.

6. Lutka je iz Bolivije i zove se Pačamama, što znači majka zemlja. Jako mi je lepa, tkanina i način na koji je izrađena, sve mi se sviđa. Ima neka draž u tome što je tako sklepana. Sviđa mi se što ima različite teksture po sebi i estetski je urađena sa jako mnogo senzibiliteta.

7. Ovo parče nakita nosim često, inače je iz Nepala. Uzela sam ga na njihovom groblju koje je ujedno i hram. Zove se Mandala i predstavlja geometrijski crtež koji je utisnut. Sviđa mi se jer je stilizovan, nisam sigurna koje mu je značenje, ali pretpostavljam da ga ima. Podseća me na mesto gde sam ga kupila.

Sto –  Moj deda je bio krojač i uglavnom je zapisivao stvari na njemu, ali nije mnogo krojio na njemu jer nije dovoljno širok. Prija mi što je on to koristio i što je bio deo njegovog zanata, porodična stvar.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: