Top lista: domaći internet forumi

Fejsbuk, Instagram, Snepčet, Tviter, raznorazne aplikacije za besplatnu komunikaciju, koju god koristili, građani Srbije su u samom evropskom vrhu po upotrebi društvenih mreža. No kako je sve to bilo u vreme starog, dobrog dajlapa, čet rumova i sveta gde su slika, a kamoli avatar, zvučali kao elementi zapleta romana Filipa K. Dika ili Vilijama Gibsona?  Prošetajmo se shallow web univerzumom i dalje aktivnih srpskih internet foruma.

Forumi su bili preteča društvenih mreža, prva mesta gde se internetska sloboda mogla slobodno izražavati, pronaći odgovor na ma koliko besmisleno i idiotsko pitanje, mesto gde je bilo moguće uleteti u najneprijatniju i najbrutalniju raspravu oko efemernih, ali i bitnih stvari, pronaći prijatelja, pronaći ljubavnika ili ljubavnicu i saznati najnovije tračeve, proverene i, najčešće, neproverene informacije. Forumi su se pojavili na našem internetskom nebu krajem devedesetih, kada je i dajlap veza postala pristupačna građanima, te su Eunet, Beotel i ostali prvobitni provajderi kao i pošta trljali ruke zaradom omogućenom danonoćnim krstarenjem čet rumovima na različite teme: najbolje turšije, najbolje fudbalske reprezentacije svih vremena, najbolje kreme protiv čukljeva ili seks na prvom sastanku: da ili ne?

Pošto je pisanje iz prvog lica trend u internet novinarstvu, sa što više autentičnih ili uverljivo izmišljenih ličnih iskustava odustajem od standardne, tobož skromne leksičke odrednice „pisac ovog teksta“. Listu sam sastavio od sopstvenih iskustava na navedenim forumima, te je ona delimično objektivna pošto sadrži posećene i poznate forume, a ne opskurne (u tematici, a ne sadržaju da neko ne pomisli nešto kinky) pa će se, verovatno, svako od čitalaca prisetiti i svojih forumskih iskustava. Provereno znam, neki su i stupili u brak preko/pomoću istih. Takođe, neću se baviti tehničkim aspketima foruma niti istorijom njihovog nastajanja – delimično zato što se u to ne razumem, a i nije ni toliko bitno. Uostalom, bitno je korisničko iskustvo, a ne kodiranje sajta. A propo korisničkog iskustva, u posebnoj sekciji su dva humoristička foruma koje nikada nisam koristio. Da li zato što nisam duhovit, ne prija mi njihova linija “narodskog humora” ili sam ih propustio nije bitno. Oni su zauzeli svoje mesto, dosta ljudi ih je koristilo pa ne bi bilo objektivno ne navesti ih u ovom tekstu.

SERBIANCAFE

Kako nas muka natera da se digitalno angažujemo tako je i mene bombardovanje 1999. nateralo da svoje IT interesovanje sa point and click avantura, poteznih strategija ala Civilization i sportskih razbribriga tipa FIFE prebacim na internet koji je, kada je bilo struje, bio jedini izvor informacija van zvaničnih „volimo te otadžbino naša, targetu“ izvora. Lutajući tada glavnim pretraživačima – Yahoo, MSN, i Altavista – i to u noći kada je pogođen CK naleteo sam na forum posvećen našoj dijaspori pod imenom Serbiancafe. Uronivši u svet kanadskih (u najvećem broju), američkih, nemačkih i ostalih gastarbajtera razvijene IT svesti shvatam da naši sunarodnici diljem sveta tek pate od manjka informacija i viška strasti iako su od matice udaljeni po više hiljada kilometara. Na Serbiancafeu, inače za to vreme tehnički i dizajnerski veoma naprednom sajtu, bile su stranice i stranice etnički motivisanih sukoba svih zaraćenih strana začinjene sa pokojim praktičnim pečalbarskim problemom kao što je naći Apatinsko ili BIP u Oregonu ili ko najpovoljnije otpušava kamerom u Vinipegu. Nigde drugde nisam video toliko ljudi različitih mišljenja, etničke i religijske pripadnosti, obrazovanja kako funkcionišu na jednom mestu i pored velikih razlika i ponekad abnormalnog govora mržnje bivaju ujedinjeni u jednom projektu koji de facto živi i dan danas a de jure je  živeo 72 godine i neslavno umro – Jugoslaviji.

Uključivao sam se u rasprave kao žutokljunac pokušavajući da objasnim kako nas je Milošević satrao, a ne NATO ili „napuši se kurca“ Bil Klintone, ali iskusniji forumaši su me otresli i to nekada ubedljivom argumentacijom pa sam vreme trošio na stranicama posvećenim ex YU muzici i sećanjima. Upravo na potonjima sam doživeo i prvi (a i poslednji) slučaj catfishinga (lažnog predstavlja na internetu) doduše nenamernog.

Naime, u vrtiću sredinom ’80-ih sam imao simpatiju Isidoru. Kao što i biva u vrtiću, stvar je bila veoma emotivna i veoma dečije naivna, sa igranjem u pesku i držanjem za ruke. Uostalom, svi smo imali vrtićke simpatije, pa nije potrebno dalje objašnjavanje.  Isidora je, u vreme polaska u osnovnu školu, otišla u drugu školu, a u nekom momentu sam načuo da je odselila u Kanadu s prvim ratnim trubama.

Na stranici beogradskih sećanja u zlo doba kada imamo struje izvesna Isidora pita da li ima nekoga iz vrtića „Srećko“?  Pošto nam se tako zvala predškolska ustanova na Novom Beogradu javljam se i počinjemo da četujemo. Isidora navodi decu koje se baš i ne sećam i događaje kao ulazak u polje kopriva i skidanje svega sa sebe što mi je bilo potpuno nepoznato, ali sve to pripisujem stresu i zaboravu i pravim se da se stvano znamo. Isidora, takođe, navodi Milana iz Bugojna kao svoju simpatiju, a ne Ivana iz ulice, ali i ona je već dugo u Kanadi, nije ni sama sigurna u maternji jezik, a kamoli u vrtić pa ulazimo u romatičnu revitalizaciju dečijih sećanja. Sećanja rađaju novu simpatiju poguranu mojim peripatetičnim uveravanjima da je svaka noć možda poslednja, a i veliki broj porodičnih tragedija koje su se stvarno dešavale u to vreme idu u prilog mojoj priči i na realističkom nivou pa četovanje postaje intenzivnije i intenzivnije do momenta Isidorinog navođenja voždovačkih toponima za koje nikada nisam čuo u životu. Ubrzo se ispostavlja da je postojao još jedan „Srećko“ ali na ovoj opštini i da je Milan iz Bugojna pravi lik. Da li zbog uzajamnog blama ili nečeg drugog Isidora i ja prekidamo kontakt i od tada SerbianCafe koristim rekreativno. No ovaj forum, koji je sada samo deo clickbait portala istog imena, ostaje kao prvi primer pravog, interesantnog i, iako prvenstveno okrenut dijaspori, sadržajnog  portala. I danas im je deo s dijasporom veoma jak što najbolje govori podtema „EX YU“ gde se nalaze samo dva topic-a – Knin i Krajina. Pametnom dovoljno.

KRSTARICA

Prvi pravi, po svetskim standardima, urađen domaći forum koji i dan danas funkcioniše u toj formi sa sve chat room-ovima i temama za sve što vam otprilike može pasti napamet. Ovde sam se susreo sa forumom u njegovom najboljem i najgorem svetlu, a pogotovo sam bio aktivan na chatroom-ovima gde su ljudi bukvalno ćaskali o svemu i svačemu sa neočekivanim ishodom razgovora što je i najbolja stvar kod foruma – inhibicije lakše nestaju pred ekranom i nizom korisničkih imena no pred osobom od krvi i mesa. Tako su random časkanja počinjala sa „kako ste, šta radite?“ a završavala pominjanjem uže i šire familije, filozofskim traktatima o životu ili, za one rečitije i hrabije, akcijama koje je Brega opevao u pesmi „Na zadnjem sjedištu moga auta“. Na Krstarici sam naučio sve forumske trikove i učestvovao u nekoliko uistinu sjajnih debata, najčešće o popularnoj kulturni dok sam u pričaonicama upoznao najprijatnije, najluđe, najperverznije i najzanimljivije ljude na internetu. Ovo mi je bilo najomiljenije mesto za vreme studija početkom 2000-ih.

Krstarica je i dalje prvo i jedino mesto na Internetu gde možete videti kompletan i svakodnevno ažuriran bioskopski program, a jedna od tema „najbolje i najgore ime benda“ neprekidno postoji od 2004. godine i broji 292 stranice. Nema lepšeg i iskrenijeg internetskog kružoka od onog gde se raspravljaju obožavaoci Riblje čorbe i EKV-a. Ako to ne volite i ne razumete onda niste za materijal za domaće forume. Tu esencijalnu ljubav ka besmislu može imati samo pravi net surfer.

SVET KOMPJUTERA

Forum najstarijeg i najboljeg kompjuterskog časopisa na ovim prostorima osnovao je i jedan od prvih tehničkih foruma na kojima ste mogli dobiti savet ili informaciju za bilo šta iz IT sveta. Politikin „Svet kompjutera“ sam gutao kao klinac,  Slobodan Macedonić mi je bio idol a svaki kupljeni broj sam čuvao maltene kao da je u pitanju retko izdanje Starog zaveta. Uz ovaj časopis sam dobio svoja prva kompjterska znanja, od Komodora 64 pa prepotopnih AT/XT PC računara do početka 2000-tih kada sam ozbiljnije krenuo sa nabavkom i instaliranjem softvera. Ako ikada odlučim da promenim profesiju (a o tome ozbiljno razmišljam jer od pisanja sve manje ima i onog tankog ’leba koga je bilo do sada) i pređem u struku kojoj fali 20.0000 stručnjaka mogu se zahvaliti „Svetu kompjutera“ što nisam totalni analfabeta.

Kada je forum krenuo mislio sam da ću tu naći odgovor na svako pitanje, ali onda sam otkrio fenomen IT foruma koji, verovatno, važi za svaki : ako neki član zna nešto što drugi ne znaju ili je, ne daj Bože, stručnjak za neko pitanje tipa „kako bootovati  Linux i Windows zajedno na kompjuteru sa 4 GB RAM memorije“ najbali ste. Najobičnije, nevino pitanje ili vapaj za pomoć pretvara se u simfoniju gikovskog ponižavanja kakvo ne biste doživeli ni kao junak Čak Lorijeve „Teorije velikog praska“. Naravno, ovo nema nikakve veze sa samim forumom niti sa njegovom prosvetiteljskom ulogom već isključivo sa subkulturom IT stručnjaka: ukoliko uđete u njihovu baru proći ćete kao plen krokodila Bate Trlaje iz „Vidimo se u čitulji“.

U svakom slučaju forum „Sveta kompjutera“ posetim i sada kada imam neki problem sa kompjuterom ili želim da saznam nešto. I dalje je sjajan. I dalje morate kompati po stranicama dok nađete korisnika koji će vam dati čestit, normalan i kratak odgovor na pitanje, ali zbog toga ovaj forum ima šmek kakav ima.

ZNAK SAGITE

Na „Znaku Sagite“ sam najviše visio, ulazio u najveći broj rasprava i najviše ga volim i dan danas. Forum je nastao 2002. kao podrška periodici istog imena, i to najboljoj kada je naučna fantastika u pitanju. Časopis izlazi od 1993. i dodatak je književne edicije koja od 1984. objavljuje najbolja dela svetske i domaće naučne fantastike.  Za sve ovo odgovoran je osnivač Boban Knežević, pisac, urednik, prevodilac i jedan od pionira domaćeg sci-fi-a. 

Forum „Znaka Sagite“ je i dalje ultimativno mesto za sve gikove, fanove, intelektualce, pisce, filmadžije i kulturne konzumente. Mogao bih posvetiti ceo tekst različitim polemikama koje sam vodio na ovom forumu u saradnji, a i protiv svojih prijatelja, a neke sam i stekao upravo na ovom mestu. Ipak, najuzbudljiviji moment je bio kada sam video da se u jednoj temi raspravlja o mom romanu prvencu i da me prijatelji brane. Da nije bilo drugih prijatnih trenutaka, “Znak Sagite” bi mi ostao favorit samo zbog ovoga. Jeste zloupotreba teksta, ali ćete mi oprostiti. Valjda.

Kada smo kod romana, veliki broj pisaca, umetnika i kritičara redovno učestvuju u raspravama na ovom forumu. Te rasprave,  iz ove društveno-političke perspektive, izgledaju kao savršeni bubble, bekstvo od sumorne stvarnosti za svaku misleću osobu u Srbiji. Uz to, „Znak sagite“ predstavlja savršeni izvor informacija i preko foruma možete saznati svašta o serijama, filmovima, stripovima, knjigama pa čak i o nauci, a te informacije biste satima tražili po internetu.  Ostaje vam samo da odete na sajt i prepustite se čaroliji. Gikovskoj čaroliji.

ANA

Verovatno ćete se začuditi otkud na ovoj listi najstariji i najveći ženski forum. Na njega naletoh kada sam već prestao da posećujem forume (sem Znaka Sagite, naravno) i to iz čisto utilitarnih razloga : pošto sam radio kao scenarista na televiziji pretraživao sam Internet tražeći komentare na emisije koje sam pisao. Emisije su imale svoje posebne teme baš na ovom forumu.

Čitajući ne baš pozitivna mišljenja o svom komercijalnom radu zainteresovao sam se za forum, verovatno probudivši žensku stranu u sebi. Forum je, inače, bio prilično pristojan, sa pravim i, što je još bitnije, pravovremenim savetima koji su bili veoma detaljno i lepo sročeni. Ipak, ono što me zainteresovalo je potpuno sumanuta muška muvačka taktika prisutna na ovom forumu. Naime, u temama vezanim za raskide, amatersko-psihološka savetovanja vezana za loše veze, preljubnike kao i za zdravstvene probleme, pogotovo hronična oboljenja.

Primetio sam veliki broj muškaraca koji su nudili rame za plakanje na emotivnim topic-ima (što je očekivana taktika), ali ono što me iznenadilo su tipovi koji su se javljali na topic hroničnih oboljenja, što je ozbiljna i uistinu tužna kategoriju, sa veoma bizarnim zdravstvenim oboljenima tipa tumor na testisima za koji se ispostavilo da je benigni, problemi sa potencijom, i ostala pitanja zbog kojih bi na svakom ženskom forumu bili automatski banovani i i to zauvek. Takođe, iste braćale su davale podršku ženama sa ozbiljnim oboljenjima reproduktivnih organa i uskoro otkrivam kako je njihov tobož angažman u stvari bizarna forumska muvačina koja, potpuno neočekivano, glatko prolazi.

Razmišljajući o umovima sposobnim za tako nešto gledao sam i druge teme i svuda nalazio na po kojeg ljubitelja organskih krema, kućnih ljubimaca koji, gle čuda, pita devojke da li su kupile pse zbog usamljenosti odmah nudeći sopstveno društvo za šetnju gorepomenutog ljubimca. Shvatio sam da je Ana izuzetno zabavan forum ne samo zbog saveta već, prvenstveno, zbog fenomenologije srpskih muškaraca koji ne biraju sredstava u osvajanju žene makar to značio pravi ili lažni tumor na mudima. Pošto nisam učestvovao u diskusijama sem u onima vezanim za moje emisije glumeći gledateljku, naravno, prestao sam da posećujem ovaj forum, ali sve pohvale i preporuka za sijaset lifestyle tema. Za muvačinu ne znam šta bih vam rekao. Zavisi od toga koliko ste daleko spremni da idete.

POZNATI, ALI MENI NE

VUKAJLIJA

Sajt „Vukajlije“ mi je dugo bio omiljen zbog, većinski, izuzetno duhovitih definicija žargonskih pojmova od kojih sam neke kolokvijalno koristio godinama ne znajući šta tačno znače. Vujaklija mi nije nešto Bog zna kako pomogla ali uvek sam se smejao dolaskom ili redirektovanjem na ovaj sajt.

Sajt ima i forum koji sam posetio nekoliko puta. Ima nekoliko veoma zabavnih kategorija kao što su „šizenje“, „komšiluk“, „takmičarski kutak“, „upozvanja“ gde je konstantno glasanje za najbolju ribu/frajera Vukajlije uz često pominjanje „planktonske ljubavi“ i ubedljivo najsmešnija „jezičarenje“ gde se izučavaju slengovi različitih srpskih gradova i kvartova.

Na žalost, nisam imao vremena da učestvujem na ovom forumu jer u vreme kada sam ga otkrio nisam više visio na istima, a i društvene mreže su preuzele primat no sadržaj bi mogao biti zanimljiv kada se apstrahuju korisnici koje je neko, u mladosti, slagao da su duhoviti pa tu obmanu obilato koriste na internetu, a i nekoliko prijatelja mi je reklo kako je zabavno pa ako imate višak slobodnog vremena obavezno probajte.

BUREK

Jedan od prvih humorističkih foruma i prvo mesto gde ste mogli naći smešne video klipove nikada nije bio moja šolja čaja zbog prizemnog i sirovog humora, ali ovo je, statistički, i dalje najposećeniji forum te mora biti pomenut na ovoj listi. Otišavši na njega zbog pisanja ovog teksta video sam da su prevazišli početne sadržaje gde su se smešne slike, vicoteka, Zvezda/Partizan prepucanja i erotske teme imale primat i malo zagazili u ozbiljnije kategorije kao što su politika, religija, filozofija no posle kratkog istraživanja shvatio sam da je nivo humora i dalje na niskom „molim/opalim te golim“ nivou. Ali ljudi to vole, nije da nema smešnih stvari, pa ako ste ljubitelj i fan takvih sadržaja kao i 2/3 muške populacije Srbije (forum je čist mačizam i mizoginija u svim mogućim oblicima) posetite bez ustručavanja.