Racter – kompjuter koji je pisao poeziju

Da li se sećate one debilne pesmice iz filma „Odiseja u svemiru 2001“ koju peva kompjuter HAL 9000, dok ga Dejv postepeno deaktivira? “Daisy, Daisy / Give me your answer, do. / I’m half crazy / all for the love of you”.

Osim što veoma uspešno nadograđuje atmosferu filma izazivanjem empatije prema mašini, koja je pre toga htela da istrebi sve ljudske članove posade svemirskog broda Discovery One, ovu pesmu Kjubrik i Klark su odabrali iz još jednog, simboličnog razloga. Komponovana 1892, ta pesma se zove „Daisy Bell“ i ostaće upamćena po tome što je prva pesma u istoriji ljudske civilizacije koju je otpevao kompjuter, pomoću programa za sintetizovanje ljudskog glasa. To se dogodilo 1961. u laboratorijama kompanije Bell u Nju Džerziju, a operaciju je izvršio IBM 704, prvi kompjuter namenjen masovnoj proizvodnji, za koji vam je trebala cela soba da biste smestili hardver. Demonstraciji je prisustvovao Artur S. Klark, pa će tako taj događaj naći svoje mesto u (i književnom i filmskom) klasiku SF žanra iz 1968. Od tada počinje trkanje programera i kompjuteraša u stvarima koje je prvi-put-uradio-kompjuter. Događaj koji nas interesuje odigraće se nekih dvadesetak godina kasnije, 1983, publikacijom knjige pod imenom The Policeman Beard Is Half Constructed. To će biti prvo književno delo napisano od strane kompjutera, a autor je skromno potpisan kao Racter.

The Policeman Beard Is Half Constructed je zapravo zbirka proze, poezije, pripovedaka i intervjua, koji su propraćeni maštovitim nadrealističkim ilustracijama i kolažima (molim da se obrati pažnja na prezime autorke) Joan Hall, koja je radila za Time Magazine, New York Times, Vogue, Psychology Today i slične velike magazine. Racter je, kao i svaki književnik, imao svoje roditelje. U ovom slučaju u pitanju su očevi/programeri Tomas Eter (Thomas Etter) i Vilijam Čembrlejn (William Chamberlain), koji osim što je bio programer, bavio se i pisanjem kratkih priča, scenarija za TV emisije i komercijalne proze. Možemo reći da je svom potomku preneo sklonost prema književnosti. E sad, pre nego što krenemo u analizu tog teksta, pojasnićemo ono što je u predgovoru knjige u vezi sa Racterom napisao sam Čembrlejn: „(…) ono što kompjuter kaže je sekundarno spram činjenice da je kompjuter to rekao ispravno.“ Dakle, kako je Racter počeo da se bavi književnošću, umesto da izbacuje samo one nule i jedinice?

Naime, pet godina pre nego što će biti objavljena navedena knjiga, Eter i Čembrlejn su hteli da naprave softver koji će moći da primi input u vidu fajlova tekstualnog materijala (kao što su reči, klauze, rečenice, celi paragrafi…) i da proizvede output koji nije samo nov i do tada nepoznat, već je i smislen, a možda čak i estetički. E sad malo sexy akademskog teoretisanja: (socio)lingvističke i semiotičke studije nam govore da je gramatika jezika zapravo kod kojim članovi govorne zajednice dešifruju tekstualne ili usmene poruke koje razmenjuju, sa ciljem ostvarivanja komunikacije. Da bi učesnici govora dekodirali poruku, svi do jednog moraju raspolagati identičnom jezičkom kompetencijom, tj. poznavanjem leksike i gramatičkih pravila određenog jezika, koje standardizuje društvo. Kako to izgleda? Uzmimo sledeći niz slova: V,Ž,I,O,T. Od njih možemo kreirati sledeću poruku, tj. reč – ŽIVOT. Da bismo razumeli ovaj niz slova, pokušaćemo da ga dešifrujemo raspoloživim jezičkim znanjem, a to je leksika i gramatika srpskog jezika. Nakon dekodiranja razumemo da ovako poređan navedeni niz slova tvori reč koja znači egzistencija, postojanje. Međutim, ukoliko zamenimo sistem kodiranja srpskog jezika recimo ruskim, navedeni niz slova će značiti stomak, trbuh. Isto pravilo se dalje primenjuje na ulančavanje reči u sintagme, sintagmi u rečenice, rečenica u pasuse i tako dalje. Ono što su tvorci Ractera hteli da urade je da programu zadaju „sintaksičke direktive“ (kako to naziva Čembrlejn), na osnovu kojih će kompjuter kombinovati tekstualni materijal iz svojih fajlova, kodirajući ga u skladu sa gramatikom engleskog jezika.

Dešifrovanje poruka koje Racter proizvodi treba da nam otkrije sadržaj koji ima drugačije i novo značenje od originalnog inputa, a uz to može biti i „fascinantan i humorističan“.

U Čembrlejnovom predgovoru se ističe da je tekst koji je Racter proizveo, osim osnovne lekture, u potpunosti sirov, neizmenjen. Sama reč Racter nastala je tako što je u ono vreme ime programa moglo da sadrži samo šest karaktera, pa je prvobitno ime za kompjuter raconteur (fra. – vešt pripovedač) moralo da bude skraćeno u neku vrstu nadimka. Ovakav pristup uobličavanju književnog dela danas je karakterističan za nešto što se zove konceptualna književnost, koju je osmislio Kenet Goldsmit, a čije je centralno mesto tzv. aproprijacija teksta – preuzimanje u nepromenjenom obliku već napisanih tekstova i njihova re-kontekstualizacija.

Ono što nam književnost, između ostalog, pokazuje je i da iza nje mora stajati nekakva inteligencija i iskustvo. Racter, budući kompjuter, ljudsko iskustvo nije mogao da ima, već je morao da ga eventualno sintetiše iz tekstualnih fajlova, čiji je sadržaj obrađivao svojom, opet u nedostatku ljudske, veštačkom inteligencijom. Dobro, dovraga, hajde napokon da vidimo kako to sve izgleda u praksi. Evo jednog odeljka:

More than iron, more than lead, more than gold I need electricity.
I need it more than I need lamb or pork or lettuce or cucumber.
I need it for my dreams.

(Više od gvožđa, više od olova, više od zlata treba mi elektricitet.
Treba mi više nego što mi treba jagnjetina, ili svinjetina, ili zelena salata, ili krastavac.
Treba mi za moje snove.)

Racter, dakle, u svom prvencu nije „pisao“ besmislice, tačnije nazire se nekakav smisao njegovog “pisanja”. On saopštava da je elektronska mašina, kojoj nije potrebno gorivo koje koriste ljudi, a čak ni osnovne komponente njegovog „tela“ – metal – mu nisu toliko neophodne. Neophodna mu je struja, egzistencijalni izvor energije za svaki kompjuter, koji protiče kroz kablove i strujna kola, kao krv kroz vene i arterije. Zlato možemo simbolički shvatiti kao materijalno bogatstvo koje za Racter nema nikakvu drugu/višu vrednost, već je samo još jedan provodnik elektriciteta. Redosled ovih metala u tom smislu je čak i gradacijski poređan, sa pesničkom slikom koja se postepeno gradi. Dobro, ovo navođenje crvenog mesa i zelenog povrća – mislim da se to Racter verovatno samo malo razmetao svojim vokabularom. Međutim, poslednja rečenica mi je jako zanimljiva.

Racteru elektricitet treba za njegove snove.

Poznata američka pesnikinja i feministkinja Adrijen Rič (Adrienne Rich) je govorila: “Pesme su kao snovi; u njih stavljamo ono što nismo ni znali da znamo.” Dakle, pesnička građa može da podrazumeva materijal koji je nedostupan našem svesnom, što se između ostalog može odnositi i na naše iskustvo. Kada je Racter pisao, on je to radio kao čovek koji nema svesni pristup svom ljudskom iskustvu. Njegovi tekstovi stoga dobijaju začudnu formu i stil, jer se kreativni proces uvek odvija kroz tenziju između poznatog i nepoznatog, osvešćenog i neosvešćenog, prisutnog i odsutnog… Elektricitet je Racterov vis vitalis , ništa opipljivo, ništa materijalno; tek neophodan za tekstualno uobličavanje njegovih snova. Kao prema postavkama najintrigantijih SF ideja o veštačkoj inteligeniciji – Racter je na jedan poetičan način pokazivao da je sebe svestan i u fizičkom, telesnom, i u metafizičkom, duhovnom smislu.

Da vidimo kako izgleda kada se naš neobični pisac oproba u drugačijoj, dramaturškoj formi:

BILL. I love a child.

MARCELLA. Children are fortunately captivating.

BILL. Yet my love is excellent.

MARCELLA. My love is spooky yet we must have a child, a spooky child.

BILL. Do you follow me?

MARCELLA. Children come from love or desire. We must have love to possess children or a child.

BILL. Do we have love?

MARCELLA. We possess desire, angry desire. But this furious desire may murder a child. It may be killing babies someday.

BILL. Anyway let’s have a child.

MARCELLA. My expectation is children.

BILL. They will whisper of our love.

MARCELLA. And our perpetual, enrapturing, valuable fantasy.

BIL. Volim dete.

MARSELA. Deca su na svu sreću očaravajuća.

BIL. Pa ipak, moja ljubav je odlična.

MARSELA. Moja ljubav je sablasna, pa ipak moramo da imamo dete, sablasno dete.

BIL. Jel me ti pratiš?

MARSELA. Deca dolaze iz ljubavi ili iz požude. Moramo da imamo ljubav da bi posedovali decu ili dete.

BIL. Da li imamo ljubav?

MARSELA. Posedujemo požudu, besnu požudu. Ali ova besna požuda bi mogla da ubije dete. Mogla bi da ubija bebe jednog dana.

BIL. Svejedno, hajde da imamo dete.

MARSELA. Ja očekujem decu.

BIL. Ona će šaputati o našoj ljubavi.

MARSELA. I našoj neprekidnoj, razdraganoj, dragocenoj fantaziji.

Ne znam za vas, ali meni nije preterano teško da u ovome vidim zapravo nekakve obrise karakterizacije junaka i psihološke profile. Ovaj stihijski dijalog izgleda kao verbalizovan tok svesti jednog afektivnog para koji iz nestabilnih, čak hazarderskih emocija priča o planiranju porodice. A povrh svega, meni su neke replike sasvim duhovite.

Da mi je neko gurnuo na kvarno pod nos ovu knjigu i pitao me da mu kritički kažem šta vidim u njoj, to bi sigurno bila izrazita poetika postmodernizma na svakom nivou, elementi nadrealističke prakse automatskog pisanja, nanosi neoavangarde i postsimoblizma.

Napuštanje očiglednog smisla u prozi i poeziji ove knjige čini se kao tendenciozna i dosledna pripovedačka strategija, a upotreba jezika je najčešće na ivici njegove parodije. Ono što hoću da kažem je da je moguće u knjizi The Policeman Beard Is Half Constructed uočiti izrazite tendencije savremene književnosti i trenutka u kome je ona objavljena. S tim u vezi, zanimljivoj je primetiti da se upravo u tom periodu u SAD-u objavljuju romani koji će se kasnije smatrati esencijalnim delima za američku književnu postmodernu: Bela buka Dona DeLila (1985.) i Njujorška trilogija Pola Ostera (1985. i 1986.). Da zaključimo, Racter je, dozvolićete, bio izuzetno moderan, savremen, kreativan, duhovit i lucidan pisac.

Umesto nekog prepotentnog, celomudrenog zaključka, ponudiću vam epilog ove priče. Godinu dana posle objavljivana Racterovog književnog prvenca, dakle te orvelovske 1984, softverska kompanija “Mindscape Interactive” je objavila interaktivnu verziju Ractera BASIC, koja je bila kompatibilna sa DOS, Amiga i Apple II kompjuterima. Međutim, izgleda da ta komercijalna, tržišna verzija nije pružala zanimljive i sofisticirane rezultate, kako kaže članak na Wikipediji. Doduše, mora se priznati da su i rezultati koje je Racter davao kao output u ogromnoj meri bili uslovljeni modulima i templejtima koje je Čembrlejn unapred zadao softveru. Ali ove varijante komercijalnog Ractera izgleda da su bile… pa, gluplje. Manje zanimljive, manje lucidne, manje intrigantne… Ta je godina inače zanimljiva i po pojavljivanju prvog Eplovog Macintosh računara koji je pratila ona famozna reklama u režiji Ridlija Skota. Ovaj dobro poznati brend kompjutera će ustoličiti tehnološku filozofiju Stiva Džobsa – Ništa mi tu novo nismo smislili, samo smo ovo postojeće mnogo gotivno povezali i upakovali. U nekom širem smislu, sličnu stvar je radio i Racter, zar ne?