Pravo na zaborav

Pojava neke nove tehnologije uvek donosi dva oprečna mišljenja: a) da je to nešto što će čovečanstvu doneti benefit, b) da će upravo ta novotarija biti početak propasti civilizacije koju poznajemo. Internet je u tom smislu mator, ali novi načini njegove primene svakodnevno izazivaju polemiku. Edvard Snouden je 2013. godine ukazao na gotovo neverovatnu moć tehnologije koja se koristi u zle svrhe. Ipak, čini se da ni tako otvoreno upiranje prsta u problem nije uspelo da poljulja status quo. Internet je pravno i dalje, u većini zemalja sveta, neka vrsta nepoznate, siva zona o kojoj se ne misli mnogo, niti se shvata previše ozbiljno. Ni ne čudi, onda, što se manipulacija ne kontroliše, a mogućnost očuvanja barem prividne anonimnosti ne shvata kao pravo, već kao začudnost pojedinih paranoika koji se, iz nepoznatih razloga, odlučuju za egzil sa socijalnih mreža.

Pravo na zaborav (Right to be Forgotten) je prvi pokušaj da se pojedincu omogući da iza njega ne ostane nikakav trag na mreži. Evropska Unija je još 1995. godine donela direktivu o zaštiti podataka (Data Protection Directive), ali ona se nije primenjivala svuda, niti je bila primenljiva ako bi server – na kojem je bio sadržaj koji je trebalo ukloniti – van teritorije EU. Novi zakon koji je stupio na snagu 2014. godine, poboljšao je položaj pojedinca koji bi želeo da njegov trag bude uklonjen sa nekog od pretraživača. Pre svega, više nije bitno gde se server nalazi, zakon je i dalje primenljiv; dalje, pretraživači su okarakterisani kao kontrolori personalnih informacija i kao takvi ne mogu više da se vade da ne mogu da ih uklone; treće, pojedinac ima pravo da traži da se uklone njegovi podaci iz pretrage ako su netačni, neadekvatni, irelevatni ili previše lični za svrhu obične pretrage. Naravno, ovo i dalje ne znači da će jednostavnim popunjavanjem zahteva na, recimo, Google-u pretraživač morati odmah da ukloni sve podatke o osobi koja je podnela zahtev.

Za ljude koji su bili žrtva tzv. revenge porn sajta, pijanih postovanja po sajtovima ili neke druge eksploatacije i ovo je neka nada. Poznatiji slučaj je onaj koji je vodio Mario Kosteha Gonzalez protiv španskog ogranka Google-a. On je jedan od prvih koji je zahtevao da se njegovo ime ne pojavljuje u pretraživačima, pošto je bilo povezano sa nečim što se davno desilo i bilo nebitno u tom trenutku. Španski sud je presudio u njegovu korist. Nemac Malte Špic tražio je od mobilne kompanije da mu pošalje sve podatke koje čuvaju o njemu. Ispostavilo se da je kompanija čuvala apsolutno sve podatke o njemu u proteklih šest meseci; toliko rigorozno da je mogao da rekonstruiše svoje celokupno kretanje, sve razgovore i lokacije na kojima je bio.

Sličnih primera je sve više, ali da vidimo šta je sa druge strane medalje. Mnogi u ovom zakonu i njegovim sličnim varijantama, predlozima, eventualnim promenama i dopunama vide veliki problem prepravljanja istorije i skrivanja podataka. Džimi Vejls, osnivač Wikipedia-e, kaže: Istorija je ljudsko pravo i najgora stvar koju osoba može da uradi jeste da pokuša silom da ućutka drugu (osobu)… U SAD odbacuju mogućnost donošenja takvog zakona jer bi on ugrozio pravo slobode govora i izražavanja, tako direktno kršeći ustav. Mnogi se slažu sa tim da će zakon biti upotrebljen na pogrešan način i da će se uz njegovu pomoć prikrivati informacije, pod izgovorom da su one irelevantne. Jer postavlja se pitanje: ko ima moć da odluči šta je to iz prošlosti bitno, a šta ne?

U Srbiji internet nije ni pomenuta siva zona, već mračni, duboki bunar iz kog još niko nije izvukao vedro na kraju lanca, a istorija se često brka sa mitom i folklorom. Zato se čini kao veći problem (od tog da li će ili neće biti uveden sporni zakon) da li će Pravo na zaborav biti još jedan smandrljan i loše prilagođen zakon ili nešto što bi stvarno moglo da pomogne u pojedinačnim sporovima.