Na pepelu Silk road-a

Da li se neka poruka može poslati iz jednog smelog, ispostaviće se i neuspešnog, preduzetničkog poduhvata. Mislim da može i pozivam sve narkomane, policajce i ljubitelje kvalitetne teorije zavere da urone na 5 minuta u ovo uzbudljivo štivo u kojem se prepliće droga, policajstvo 21. veka, etika, estetika i sve one intelektualne kerefeke koje zanimaju čitaoce ovog magazina.

Ukoliko ste čitali sjajan tekst Marka Lukovića o mračnim i memljivim ćorsokacima interneta znate da je Silk road u trajanju od preko 2 godine bio daleko najpoznatiji servis iz ove sfere. Ako niste i mrzi vas, članak lepo objašnjava bogatu floru i faunu raznolikih sadržaja kojima se može pristupiti upotrebom određenih softverskih pomagala i koji se kolokvijalno naziva Deepweb. Baš kao što mu i ime kaže pomenuti krajolik najviše podseća na okeanski Had i žive organizme koje možemo susresti u velikim dubinama, uglavnom užasne spoljašnjosti i sa neverovatnim sistemima adaptacije na okolinu u kojoj obitavaju.

Biti 2 godine lider u jednom takvom okruženju je zaista neverovatno (Instagramu je na primer trebalo tačno 2 godine od svog začetka do momenta kada ih je Facebook kupio za milijardu dolara). Ne zaboravimo, pričamo o krajnje “shady” biznisima koji se pojavljuju i nestaju kao improvizovane tezge ispred Bajlonija. Silk road je međutim sve vreme poslovao na veoma sličan način kao i bilo koji legitimni biznis (po svojoj prirodi najviše sličan braći po materi Ebay-u i Amazon-u).

Priču ćemo započeti od kraja, pre par nedelja novine su objavile vest da je Ros Ulbriht osuđen na nekoliko doživotnih robija bez mogućnosti pomilovanja po optužnici za organizovanje i upravljanje sajtom Silk Road. Nešto masnije optužbe za naručivanje ubistava su i dalje u toku i čini se da je tu situacija dosta mutnija i da je velika verovatnoća da od njih ne bude ništa. Više od 4 godine pre toga Ros, hemijski inženjer i wannabe preduzimač, uputio se u avanturu koja će ga po svemu sudeći kao rollercoaster provozati kroz razne etičke i ideološke turbulencije.

U svojim kasnim 20-im Ros se nalazio u ulozi preduzetnika u učmaloj firmi sa jasnom idejom da ga taj put sigurno neće voditi ka ostvarenju snova.

Njegovi snovi su u tom trenutku bili mešavina želje za uspehom i priznanjem ali i želja da se u novonastaloj eri sajber preduzetništva postavi na mapi velikana rame uz rame sa Snoudenom, Kimom Dotcomom i ostalim nestašnim momcima sajber spejsa.

Rešio je da preuzme stvar u svoje ruke i došao na ideju da napravi sajt koji će omogućiti ljudima da trguju zabranjenim supstancama. Iako nije bio haker ni u najširem smislu te reči rešio je da u duhu najbolje startup prakse sam zasuče rukave i baci se na osnove programiranja (naravno u njegovom slučaju ovo je bilo neophodno s obzirom na to da nije bilo tek tako lako nabaviti programera koji će da radi na projektu ovakve vrste). Imajući u vidu da je ideološki pripadao cyberpunk pokretu, anarho-liberalne orijentacije, znao je da će idealnu podršku za svoju zamisao imati u postojećim tehnologijama koje omogućavaju anonimno delanje na internetu. Nije to svakako bilo prvi put da se u darknetu-u otvara takav jedan shop ali Ros je u maniru pravog Zuckerberga zaključio da je ono što će Silk Road izdvojiti iz mora sličnih, uglavnom prevarantskih, sajtova poverenje koje će svi korisnici imati jedni u druge kao i u pravila po kojima će sarađivati. Dileri u to da će im roba biti plaćena, a korisnici da će dobiti ono što su platili bez iznenadnih poseta DEA ili nekog drugog regulatornog tela. Šta je bila motivacija Rosa Ulbrihta je predmet rasprave. Svojim delovanjem eksplicitno je naglašavao svoju orijentaciju ka liberalnom anarhizmu. Za razliku od ostalih sajtova na kojima se može kupovati bukvalno sve od naoružanja, ljudskih organa, i ostale cyber kanalizacije Silk road je imao veoma jasan etički kodeks (ma kako ironično zvučalo). Omogućavala se prodaja svake robe osim one koja može naškoditi 3. licu. Dakle nema dečije pornografije, oružja, kradenih kartica…

Kada je popisao ovo jevanđelje po Rosu, bilo je vreme da se prodavnica zalaufa. Logično nije mogao da da oglas u novinama u kojem traži prodavce već je ingeniozno rešio da sam otvori prvu tezgu. Iskoristio je svoje hemičarsko iskustvo, iznajmio vikendicu i započeo proizvodnju halucinogenih pečuraka. Ovaj potez je ono što uče armije mladih u silikonskoj dolini, napravi što pre minimum viable product testiraj, izmeni, testiraj, izmeni sve dok ne dođeš do dobitne kombinacije. Nakon prve berbe mogao je konačno da krene sa radom. Nedugo zatim došlo je i do prve porudžbine, a ubrzo i do prvog novog prodavca. Ros u svojim dnevnički zapisima opisuje ove trenutke sa sjajem u očima.

Tehnološki Silk Road je koristio istu tehnologiju kao i većina sličnih sajtova. Tor je koristio za anonimno komuniciranje, a Bitkoine za plaćanje. Tor je softver koji omogućava anonimno surfovanje i komunikaciju (naravno ništa nije 100% sigurno ali drastično otežava ulazak u trag). Bitkoin je drugi element koji omogućava obavljanje biznisa na ovakvim servisima, pružajući anonimnost za sve učesnike i što je možda i najvažnije omogućavajući efikasne transakcije. Novac je sve do završetka transakcije stajao u Silk roadovom escrow-u (nešto kao online štek). Nakon izvršene primopredaje, pordavac i kupac se međusobno rejtuju i to je to. Isto kao na Ebay-u.

Osim što je bio vrhovni admin, Ros je u početku bio i otac i majka sajtu, puneći tutoriale i obavljajući lavovski deo posla na message boardovima pod pseudonimom Dread Pirate Roberts (preuzetog iz romana The princess bride). Svakom start-up evanđelisti će zaiskriti oko na pomen Customer developmenta i upravo ovde možemo da vidimo kako se dotična filozofija validira u biznisu trgovine drogom. Ros je provodio sate i sate u razgovoru sa korisnicima u vezi sa time kako spakovati paket tako da ga poštanski službenice i kučići ne provale (u tom trenutku su u većim poštanskim centrima radile i mobilne jedinice DEA). Ništa manje bitno ako ne i bitnije bilo je propovedanje o potrebi za poverljivosti svih učesnika. Najstrože je bilo zabranjeno odavanje identiteta bilo kog učesnika na sajtu. Bilo je jasno da je dovoljan pad jednog od korisnika da se ceo projekat sruši kao kula od karata.

U početku sve je išlo glatko, neveliki obim saobraćaja omogućavao je Rosu da ovu operaciju vodi kao manje više one man job. Mučio se sa programiranjem  s obzirom na to da je bio autodidakt, no uprkos tome provodio je dosta vremena proučavajući nove tehnologije.

Prvi put sam čuo za Silk Road kad je pola godine nakon početka rada Gawker objavio tekst u kojem se do detalja opisuje kako sajt fukncioniše i čemu služi. Ako je do tada bilo jedno malo preduzeće, sada je kucnuo čas za velike stvari. Poseta je astronomski skočila, a sa njom i broj prodavaca kao i količina bitkoina na Rosovim serverima. Na njegovu žalost osim popularnosti privukao je i pažnju organa gonjenja. Započeo je lov na Dread Pirate Roberts-a i njegovu imperiju.

Ogromna poseta sajtu zahtevala je od Rosa da delegira određene nadležnosti na ađutante. Iz mora najaktivnijih članova odabrao je ekipu koja je preuzela lavovski deo posla u komunikaciji sa korisnicima. Upravo ovaj ešalon novih “top level” menadžera ispostaviće se kao odličan trojanski konj preko kojeg su snage reda i zakon počele da buše karavane sa puta svile.

Na suđenju Ulbrehtu otkriveno je da je nekoliko uticajnih admina pohapšeno više od godinu dana pre pada sajta, a njihove identite preuzeli su pandurski under cover agenti. Jedan od viđenijih pripadnika tog nerdovskog CSI-ja primao je mesečno 2-3 hiljada dolara kao platu za svoj rad na projektu Silk road (u bitkoinima, razume se). Iako su imali 3-4 trojanska konjića u srcu sistema malo toga su bili u stanju da urade s obzirom na to što niko nije znao ko se krije iza pseudonima DPR, niti je iko mogao da zna gde se nalaze serveri na kojima se nalaze listinzi i escrow sa parama.

To ganjanje je trajalo godinu dana. Kroz taj period obe strane su prolazile kroz turbulentne periode. Ulbriht je bio sve rastrojeniji zato što nije bio u stanju da koordiniše sada već ogromne količine ljudi uključene u transakcije. Ogroman broj prodavaca se nisu uklapali u njegov šablon liberterijanskih sajberpankera koji žele samo da zajebu državu i žive svoj san o društvu u kojem ljudi mogu neposredno da komuniciraju i razmenjuju robu i usluge. Naprotiv sajt je privukao veliki broj klasičnih kriminalaca koji su samo iskoristili bezbedni kanal distribucije. Sve više paketa je presretano u poštama, što je osim izgubljenog novca predstavljalo i potencijalni bezbednosni rizik. Počeli su i DDOS napadi, pa je sajt u nekoliko prilika bio down. Iako je i na profesionalnom i na emotivnom planu hodao po minskim poljima Ros je bio ubeđen da ga Tor i njegova obazrivost nikada neće izdati te je bio ubeđen da njegov identitet nikada neće biti otkriven.

Pukotine su međutim počele baš kao rezultat njegovog mikro menadžmenta te neizdržive potrebe da sa nekim podeli svoju ulogu u vrlom novom svetu koji kreira.

Razume se da je dobar deo svoje online agitacije stavio u funkciju širenja informacija o levičarskim postulatima koji su ga vodili međutim iako je kao DPR postao nešto poput mesije, Ros je imao strahovitu potrebu da sa nekim ljudima iz svoje okoline podeli sve kroz šta prolazi. Tako se u nekoliko situacija pred jednom od partnerki istrtljao da radi na nečemu što će promeniti svet.

Policija je korak po korak preuzimala naloge njegovih saradnika, bez njegovog znanja, i bilo je samo pitanje trenutka kada će uspeti da razluče u kom se od miliona servera na svetu nalazi Silk road. Dovoljno je bilo nekoliko Rosovih nepažljivih hakerskih poduhvata da se identifikuje server na farmi u Islandu (Ulbriht je u tim trenucima već bio blizu potpunog burn out-a, pa je uprkos pojedinim dojavama sa Reddita da mu site leakuje arogantno odbio da se bavi time). Iako su figurativno držali Silk road za muda, suštinski bi mogli samo da zatvore postojeći sajt bez pribavljanja bilo kakvih dokaza protiv NN lica. Bilo je jasno da moraju da se pritaje dok god se ne uđe u trag DPR-u. Između ostalog na serveru su otkrili da je Rosov godišnji profit bio oko 7 miliona dolara.

Jednog od agenata spavača trag je odveo do Rosa preko oglasa koje Ros postavio na legitimnim sajtovima nekoliko dana nakon otvaranja radnje, ono kad je čekao prvu berbu svojih magičnih pečuraka. Bio je dovoljno glup da naloge na tim sajtovima otvara uz pomoć emaila roossulbricht@gmail.com. Sada je bilo neophodno osmisliti akciju u kojoj će ga uhapsiti a da pritom dođu u posed njegovog računara. Da sve bude komplikovanije računar ne sme biti zatvoren jer je izvesno enkriptovan te kao takav ne bi predstavljao nikakav dokaz.

Jednom kada se bude snimao film o Silk road-u scena hapšenja će izvesno biti vrhunac drame. Nekoliko različitih timova policije, uključujući SWAT tim pratili su Rosa očekujući da će ponovo ići u kafe Luna, iz kojeg su ranije dijagnostifikovali aktivnost DPR-a. Kako je tog dana gužva bila prevelika i nije bilo slobodnih štekera Ros je otišao u javnu biblioteku. Nakon što se ulogovao na messageboard Silk road-a bilo je jasno da ga drže u šaci i da će ga uhvatiti sa rukom u pekmezu. Iza svojih leđa u jednom trenutku Ulbriht je čuo dvoje klošara koji se upuštaju u nešto što liči na svađu među bračnim parovima. Dovoljan je bio njegov znatiželjan okret da se agentica SWAT tima u ulozi klošarke baci pored njega i gurne njegov Dell laptop na drugu stranu stola. Sledeći kadar je pritrčavanje ostalih agenata, lisice, čitanje prava i ostatak pripadajućeg cop folklora koji nam je poznat iz filmova. Kompjuter je bio upaljen i na izvolte dostupan policijskim forenzičarima.

A unutra su našli pravo blago za ceo pravnički tim državnog tužioca. Ulbriht je opsesivno vodio dnevničke zapise, grafikone, svoje misli u vezi sa projektom. Osim svih transakcija, bitkoina, poruka, otkrivene si mračne tajne vezane za naručena ubistva. Naime u poslednjem periodu funkcionisanja sajta Ulbriht je veoma često bio predmet ucena od strane pojedinih prodavaca koji su tražili velike sume novca da ne bi otkrili identite pojedinih učesnika. Forenzički podaci su potvrdili da je Ros Ulbriht u nekoliko navrata angažovao i platio određene ljude da izvrše ubistva osoba koje su predstavljale pretnju za funkcionisanje njegove narko utopije. Sa ove tačke gledišta jasno je da ni do kakvih ubistava nije došlo s obzirom na to da je izvesno da su većina tih online individua u stvari pseudonimi različitih agenata te da se uporednom analizom crne hronike ne mogu povezati ti transkripti sa stvarnim ubistvima na lokacijama na kojima su navodno izvršena. Pa ipak ovaj podatak nam otkriva da je Ulbriht na vrhuncu svoje rastrojenosti smatrao da je ubistvo legitiman potez ne bi li se zaštitila plemenita ideja kojoj je težio.

Na suđenju, advokatski tim se opredelio za strategiju odbrane koja se bazirala na tvrdnji da Ros zaista jeste kreirao Silk Road ali da ga je u startu prodao trećim licima koja su obavljala posao sve dok nisu ucenili Ulbrihta da se uključi na kraju ne bi li ga liferovali kao žrtveno jagnje. Takođe kao potencijalni mastermind označen je Mark Karpelès, čovek koji je bio vlasnik Mt. Gox-a u svoje vreme najveće bitcoin imperije koja je bankrotirala pod čudnim okolnostima (šuška se da je u navodnom hacku kada je nestala ogromna količina bitcoina on u stvari prebacio ta stredstva na neki od svoj “računa”). Na njegovu žalost planina dokaza sa njegovog računara vrlo je brzo rasterala i ono malo pristalica koji su se sakupili ispred sudnice prvog dana. Država mu nije oprostila pokušaj stvaranja novog društva i izvesno je da će ostatak života provesti sa klijentelom sličnom onoj koja je prodavala robu na njegovom sajtu.

I na kraju šta je pouka cele priče? Da li je Ros Ulbriht heroj kalibra Maninga, Asanža i Snoudena koji je jednostavno izabrao drugačije polje delovanja ili je naprosto avanturista nalik Volteru Vajtu? Oko ovih pitanja sigurno neće biti konsenzusa ali nekoliko stvari je meni fascinantno. Ulbriht je genijalac zato što je svoje “zločinačko preduzeće” organizovao poput najobičnijeg start-upa fokusirajući se na sve one korake koje bi preduzeo i da se bavio bilo čime drugo. Većina mladih preduzetnika mogla bi na njegovom primeru da nauče šta znači MVP, kako se validira biznis ideja, te kako se optimizuju troškovi u inicijalnoj fazi poslovanja. Naravno sa druge strane odlično je videti kako se biznis raspada zbog nemogućnosti skaliranja, siroma Ulbriht nije mogao da nađe kvalitetne i pouzdane saradnike zbog prirode posla kojom se bavio. Ros će svakako imati dosta vremena da razmisli o svemu i nadam se da će mu joga, koju obožava, pomoći da pronađe neku vrstu mira. Ja lično očekujem film na ovu temu pod hitno, ali osnovna stvar na koju sam pomislio je izreka jednog mudrog Zlatiborca koja kaže: Ako nešto radiš, radi kako treba ili nemoj da ga radiš. Čini mi se da je Ros toga bio svestan i da je dao sve od sebe.