Džordž Mandis: priča digitalnog nomada

Priča jednog digitalnog nomada koji se nikada nije školovao da postane veb developer će vas od početaka njegove karijere u maloj izdavačkoj kući dovesti do pronalaženja potomaka brata njegovog dede na teritoriji bivše Jugoslavije.

Hajde da krenemo od najtežeg pitanja. Reci nam nešto o sebi, za one koji nisu pročitali stranicu O meni na tvom sajtu. 

Naravno! Ja sam Džordž Mandis, i živim u Portlandu, u državi Oregon. Radim kao frilens veb programer malo više od deset godina. Kompjuteri i programiranje su moj hobi/zanimanje/strast, ali nikada ih nisam učio u školi. Kada se sada osvrnem na svoju karijeru i život, i pogledam kako su se stvari odigrale, nisam siguran da sam išta od ovoga mogao da planiram, ali sam srećan kako se sve složilo.

Radiš na velikom broju projekata. Ti si frilens dev koji svira u bendu i pravi trzalice za gitare. Otkud baš trzalice i kako si došao na tu ideju?

Hah! Kada sam se ozbiljnije bavio sviranjem gitare, kupovao sam skupe ručno pravljenje trzalice koje su koštale oko 20 dolara po komadu. Bile su divne, ali nakon što sam izgubio otprilike pet takvih trzalica tokom nekoliko godina jer su mi obično ispadale iz džepova, pomislio sam da postoji bolji način. Otkrio sam servis koji se bavi laserskom obradom, Ponoko, i počeo da pravim prototipove od raznoraznih materijala, pokušavajući da napravim one trzalice koje su mi se dopale. Na kraju sam odabrao odgovarajuću veličinu, materijal, jedinstven dizajn i “skapirao” pravi način da ih šmirglam i iskosim ručno dok ne budu skroz kako treba. Sada za dolar, dva mogu da kupim trzalice, ako ne računam svoj rad.

Da li se sećaš svog prvog frilens posla? Da li možeš da nam kažeš nešto više o njemu?

Moj prvi pravi frilens posao, ako ne računam vebsajt koji sam napravio gotovo besplatno svom bliskom prijatelju koji je u to vreme bio lokalni muzičar, a sada je pravi, profesionalni muzičar u poznatom bendu, bio je vebsajt za poslovno neprofitno udruženje naučnih i tehnoloških kompanija. Kako sam dobio posao: radio sam u jednoj maloj izdavačkoj kući, i tu sam obavljao mahom administrativne poslove i osnovnu prodaju. Sa strane sam se bavio pravljenjem sajtova i gledao kako da se uskoro otisnem u frilensere. Jedan od vlasnika, koji je bio član odbora u nekoliko neprofitnih organizacija, je znao da bih ja pomogao izdavačkoj kući da napravi neke izmene kako bismo mogli da prodajemo knjige direktno na sajtu, i pozvao me kada im je trebao sajt da promovišu predstojeće konferencije i prime uplate i registracije.

Pitali su me da li je to nešto što bih mogao da uradim, i ja sam rekao „Naravno.” Nakon toga sam otišao u obližnju knjižaru i kupio knjigu o tome kako da zapravo uradim taj posao. Taj projekat je iziskivao puno toga pored pravljenja sajta koji lepo izgleda i koji sadrži tačne informacije—baze podataka, kupone, plaćanje, biznis kataloge i interaktivno pretraživanje—sve ove komponente sam postepeno dodavao. Zaista je sjajno što je to bio prvi projekat jer se oslanjao pomalo na sve—što je i dobro i loše—i morao sam da sam zaključim kako sve to da implementiram.

Većinu posla sam radio iz svoje kancelarije u izdavačkoj kući, ali sećam se da sam živeo u stanu u podrumu gde nije bilo internet pristupa, pa sam kupio jači wifi adapter i USB kabl od tri metra, sproveo ga kroz prozor, i većinu posla uradio na mrežama koje nisu bile bezbedne. Čini mi se da je čovek u to vreme mogao da nađe mnogo više takvih mreža.

Frilensing je veoma popularan u Srbiji, naročito kada je u pitanju tehnologija. Ako bi morao da sve svoje savete novim frilenserima sumiraš u samo jedan pasus, šta bi im rekao? 

Distribuirani prihod daje vam moć da ne zavisite previše ni od jednog izvora. Fokusirajte se na ključne koncepte i stalno unapređujte te veštine, imajući u vidu da tehnološko znanje nije imuno na trendove i da se sve stalno menja. Nemojte da radite ono što sam ja radio u svom prethodnom odgovoru (smeh).

Godine 2013. imao si nesvakidašnje iskustvo o kojem verovatno sanja većina frilensera – postao si digitalni nomad. Kako sam kažeš, „istražio si kako izgleda kada ne zavisiš o određenom mestu”. Možeš li nešto više da nam kažeš o ovom poduhvatu, i šta si naučio o svom poslu i sebi tokom ovog perioda?

Odgovor na to pitanje verovatno bi mogao da zauzme ceo ovaj intervju. Što se tiče profesije, naučio sam da mesto na kojem se nalazite nije zaista od suštinske važnosti za posao veb razvoja. Ako se ispoštuje dogovor i komunicira dobro, možda bih čak rekao da to omogućava zdraviju ravnotežu, barem je tako bilo u mom slučaju. Dok sam bio u Evropi i Aziji, jutra i večeri su se preklapali sa radnim vremenom većine mojih klijenata. Tako sam razvio naviku da u toku jutra i večeri završim posao koji imam. Tako sam imao većinu dana na raspolaganju da idem okolo i istražujem, da vidim šta se dešava, da iskusim kulturu. Kada sam se vratio kući, shvatio sam da to nije loš način života.

Dok je napolju dan, to je najbolje vreme da budete živi i da radite stvari, a jutra i večeri su svakako bolje vreme za fokus i razmišljanje. Nije uvek tako, ali mislim da mi je život bolji kada mogu da održim tu strukturu.

Što se tiče stvari koje sam naučio o sebi, tu ima puno toga. Tokom Ignite Portland događaja, održao sam kratak govor na ovu temu koji verovatno dobro sažima odgovor na to pitanje. Ukratko, rekao bih da sam naučio da cenim koliko je važno kretati se sporije. Koliko je važno uvideti da su neki problemi kod kuće stvarno mali, kada ste udaljeni hiljadama kilometara, i kako je možda to ispravna perspektiva koju treba imati sve vreme. Takođe, naučio sam da puno toga može da se zaključi o mestu u kojem ste na osnovu proizvoda u prodavnicama i tekstova grafita (smeh).

Srbija je na listi zemalja koje si posetio i iz kojih si radio dok si bio u poseti 18 zemalja, na pet kontinenata. Gde si odseo u Srbiji, i zašto si izabrao baš ovu zemlju?

Ovo je takođe duga priča, na koju sam se osvrnuo u onom govoru koji sam pomenuo. Ukratko, nisam planirao da posetim Srbiju kada sam kretao na put, ali sam promenio plan kada je moja tetka stupila u kontakt sa potomcima brata mog dede ovde u Beogradu. Moj deda je rođen u Americi, u porodici srpskih imigranata, ali su usled porodične tragedije dedu usvojili i razdvojili od njegovog brata koji se vratio u tadašnju Jugoslaviju (današnju Hrvatsku). Deda nikada nije pronašao svog brata, ali je pre samo otprilike pet godina moja tetka nekako uspela da pronađe njegove potomke. U to vreme ja sam živeo život digitalnog nomada, i bio sam u Turskoj kada me je ona pozvala. Onda sam seo na avion, i otišao da ih upoznam, i neizmerno sam zahvalan što sam to uradio. Bilo je to dirljivo, divno iskustvo.

Većinu vremena sam proveo u Beogradu, Novom Sadu, Lazarevcu i nekim od okolnih sela. Kasnije sam na putovanjima video još neke delove, Suboticu, i uopšte delove Balkana, vozeći kroz Bosnu i Hrvatsku. Iskreno, kada sam ovde, najveći deo vremena provodim sa svojim rođacima, i iznenađuje me koliko toga ima što nisam video.

Ove jeseni opet ćeš posetiti Beograd. O čemu ćeš govoriti na predstojećoj Voxxed Days konferenciji, i šta te motiviše da govoriš pred ovom publikom?

Tema su JavaScript, MIDI, i Tiny Computers— kontroleri i računari sa jednom pločom, kao što su Raspberry Pi, Arduino, Espruino i ostali. Govoriću o kreativnim, nesvakidašnjim, ne-muzičkim primenama MIDI i JavaScripta, posebno kao manje zahtevnom uvodu u bavljenje Internetom stvari. Razlog što ću držati ovaj govor je, jednostavno rečeno, to što je zabavno. Kreativno je, i interesantno, podstiče me da razmišljam o novim namenama tehnologije na nesvakidašnje ili možda čak nepreporučljive načine. To je tema koja više liči na prezentaciju umetničkog projekta, nego na tehničko izlaganje. Imam sreću što do sada nailazi na prilično dobar odziv, i rado ću nastaviti da govorim o ovoj temi uvek i svuda gde me pozovu.