Decenijo treća nikoga ne brini

Te proste ’85. godine mirisalo je na revoluciju. Smrt Envera Hodže (još stoji fotka u kredencu mog pokojnog đeda, leđa do leđa sa Njegošem), prva turneja Luize Čikone, tragedija na Hejselu i na posletku neuspešna promena formule Koka Kole. Osim toga te godine rođeni su Kristijano Ronaldo i Slavica Ćukteraš. Pored ovako kolosalnih državničko-trivijalnih datuma, lako je prevideti i nekoliko crvenih datuma koji krase sve informatičke čitanke. Kompanija Komodor je predstavila Amigu, Nintendo je za NES počeo distribuciju Super Marija, a u istom danu, u jednoj od korporativnih zgrada Kupertina, bord direktora Apple-a odlučio je da otpusti svog izvršnog direktora Stiva Džobsa. Što nas dovodi do razloga zbog kojeg pravimo ovaj mali office party. Microsoft krajem novembra na rafove izbacuje svoj prvi operativni sistem sa grafičkim korisničkim interfejsom. Rodio se Windows.

Godina zapleta

Većini nas, običnih smrtnika, Windows je predstavljao ulaznicu u informatiku kakvu poznajemo danas (siguran sam da ima i takijeh hipstera koji su još od 1984. koristili samo Apple ali prema njima gajim posebnu vrstu prezira). Mislim i ja sam prvo imao Komodor 64, ali to je jedna potpuno druga paradigma, tzv. command-line interface u kojem računaru tekstom zadaješ instrukcije. Windows je tek drugi mainstream proizvod (nakon Mekintoša) koji se prodavao sa kompjuterskim mišem, i sama ta činjenica kod mnogih old school hakera tog vremena izazivala je podozrenje. Patriciji programiranja mislili su tada da takva vrsta upotrebe računara pogoduje neprosvećenoj pučini, pa se valjda i do dana današnjeg zadržao atavizam da hakeri koriste uglavnom samo tastaturu.

Trideset burnih godina kasnije potvrđuju da je berba ’85. bila dobra. Zaostavština Enver Hodže i Stiva Džobsa itekako je živa, Madona i dalje đuska, a Microsoft i Windows i dalje su deo svakodnevice nekoliko milijardi ljudi. Mogli bismo da potražimo objašnjenje ovog fenomena tehničkom komparacijom prethodnika, konkurenata, inovacijama na polju UXa i hardware-a, ali, možda je ipak bolje da se u duhu slavlja prisetimo nekih od ključnih doprinosa koje je Windows podario svetskoj kulturnoj baštini.

Godnu dana pre no što se rodio naš slavljenik, Apple je kultnom reklamom Ridlija Skota 1984. najavio lansiranje originalnog Macintosh-a (kao i promociju svoje prepotentne elitističke kulture). Urnebesni video legendarnog Stiva Balmera, bivšeg CEOa Microsofta, silom prilika vlasnika LA Clippersa i jednog od najodanijih vojnika Bila Gejtsa, u najboljoj meri ilustruje razliku u kulturnom kodu između ove dve kompanije ili, možda, pre svedoči o tome kako se u to vreme intenzivno puderisao nos.

Za razliku od blaziranog Džobsa koji je svom prvom računaru dodao numeraciju 2 (jer je li, niko ne želi da kupi prvu verziju nekog proizvoda), Gejts i Balmer su prvijencu nadenuli logičnu titulu 1.0. U tom virtuelnom paketu spakovanom na monstrouznom flopiju od 256 KILObajta pored MS-DOSa, stabilnog API-ja i još kojekakvih sitnica prvi put se susrećemo sa takvim dostignućima kao što su Notepad i Paint. Nenametljivi Notepad i nakon 30 godina ćuti u vašem start meniju, svestan da u njemu nećete napisati Rat i Mir, pa čak ni ono malo jada koji nazivate CV. Ponajpre ćete ga koristiti da iskopirate krek za nelegalni softver ili izbrišete formatiranje prethodno iskopiranog teksta. Ipak njegova spartanska jednostavnost razlog je njegovog dugog i spokojnog života u Windows univerzumu do dana današnjeg.
Reći za Paint, sa druge strane, da je Photoshop za siromašne bilo bi podjednako pogrešno kao da kažemo da je Nikola Ninković Džigi srpski Mesi. Možda faktografski ima podudaranja ali zanemaruju se mnoge specifične karakterne razlike. Photoshop je kreiran da slaže, sakrije, ulepša dok Paint ima tu naturalističku crtu da, kao Gi de Mopasan, sve prikaže i do hiljadu puta tmurnije nego što zaista jeste. Potvrda ovoga su mnogi umetnici koji i dan-danas koriste Paint kao svoj omiljeni medij (kod nas izuzetne kreacije stvara Daniel Kovač).

Windows 2.0

Dve godine kasnije bilo je vreme za 2. veliku iteraciju u vidu verzije dva tačka nula. Sa vizuelne tačke gledišta jedina razlika je mogućnost da se prozori ređaju jedni preko drugih, onako kako i danas funkcionišu. Ni u ovoj verziji još nema ikonica ali zato imamo prvo pojavljivanje dva božanstva kancelarijskog arsenala – Microsoft Word i imenjaka Excela. U današnje vreme, apsolutni comme il faut je da vam skil za Word i Excel budu u superlativu, ima li uopšte CV-ja napisanog na nekom od svetskih jezika, a da ova dva polja nisu štiklirana uz neki deskriptivni blurb tipa Master, Excellent, Ninja. Čitavih 28 godina traje trka u kojoj Microsoft dodaje megabajte i megabajte bespotrebnih funkcionalnosti u ove platforme dok sirota radnička klasa grebe rukama i nogama da ovlada svim tim okeanima novostvorenog znanja.

Windows 3.0

Broj 3 je za nas dosta bitan, to je poznato, pa nije ni čudo da je tek sa verzijom three, Windows konačno masovnije penetrirao i na naše tržište. Ovo je ujedino i prva verzija koje se ja sećam u svom toplom domu na kevinom Olivetti laptopu. Na moju žalost prepodobni Olivetti je imao monohromatski ekran tako da nisam mogao da uživam u punoj raskoši raznobojnih ikonica koje su se konačno ukazale na ekranima.

Ova verzija Windowsa donela je brojna poboljšanja na svim poljima ali bez ikakve dileme u najstručnijim krugovima biće zapamćena po jednom od proizvoda koji je ostvario najveći uticaj na to kako radnička klasa izvršava svoje radne zadatke – njegovom veličanstvu Solitairu. Koliko je samo radnih sati nestalo u crnoj rupi ove intrigantne interpretacije drevne igre zvane pasijans. Sasvim je moguće da dobar deo radno sposobnog stanovništva živi u uverenju da je Windows tek ukrasni celofan oblepljen oko Solitair-a. I dan danas se sećam trenutka kada sam prvi put uspešno rešio jednu ruku te kao nagradu dobio onu beskrajnu psihodeličnu kaskadu karata preko ekrana.

Windows 3.1

Kao što mu samo prezime kaže ovo nije major upgrade ali za nas nosi dve strahovito bitne stavke. Ne, nije u pitanju činjenica da je sa ovom verzijom bilo moguće upotrebljavati TTF fontove, što je uvelo Windows u mutne vode desktop publishinga, niti rađanje prejućub ere opcijom da se puštaju multimedijalni fajlovi. Stavka broj jedan, bez sumnje: u najvažnijem odeljku start menija pod imenom Games došlo je do velike rokade, od sada Soliteru društvo neće praviti Reversi već mlađahni Minesweeper. Dve igrice, dve filozofske škole. Solitair neskriveno koketira sa zrelijim službenicima koji od igrice očekuju joginsko spiritualno vođstvo gde se ništa ne radi na brzaka i nikada ne dolazi do lomljave kompjuterske periferije. I poraz i trijumf doživljavaju se sa bramanskom mudrošću. Minesweeper sa druge strane krojen je po meri izfrustriranog mlađeg pametnjakovića koji u trci sa vremenom ne štedi ni svoje živce ni performanse svog miša. Najmanju tablu nisam previše voleo zato što je za moj ukus previše bila vezana za fortunu (ali ‘ajde što da krijem, rekord mi je bio 4 sekunde (blush)). Zato sam veliku tablu kidao. Kako je Solitair relativno brzo prokažen kao igračka duhom siromašnih, lenjih i u globalu gubitnika tranzicije, besomučno sam trošio minolovca bez mnogo griže savesti. Dajte mi dobrog klik miša i sklonite se.

Druga stvar, za Srbiju i srbovanje mnogo je bitnija mogućnost upotrebe ćiriličnog pisma sa svim dijakritičkim znacima. Čisto da znate, sva remek dela srbovanja koje viđate na ulaznim vratima svojih zgrada i bandera kreirana su na ovoj platformi.

Windows 95

Uf, ovde se prekida logična nomenklatura i Majkrosoft kreće sa potpunim ludilom u kojem se mešaju godine, skraćenice i vlastita imena. Iako je prošlo 20 godina od ovog stvarno major upgrade-a mogao bih da se zakunem da po arhivatorskim odeljenjima verovatno i dan-danas može da se nađe po koja radna stanica koju pogoni ovo remek delo informatike. Da bi zavrteli ovu lepoticu na svojoj paklenoj mašini bilo je neophodno ne manje od četiri megabajta RAMa i gargantuanskih 50ak MB na disku. Iako se distribuirao na CD-u postojala je bad-ass opcija instalacije na 13 (slovima: trinaest) disketa. Ako to nije old school ja ne znam šta jeste.

Velika je lista unapređenja koju donosi devedesetpetica. Za početak tu je sama desktop metafora sa folderima, koja žilavo opstaje do dana današnjeg, pa predobri i prepametni Internet Explorer. Tek sada pojavljuje se Start button (što znači da sam vas malopre slagao), taskbar pa i sam Control panel. Majkrosoft je u ovim godinama nesputani kralj consumer računarstva bukvalno bez ikakve konkurencije (Apple-u je duša na izmaku, crnoj zemlji teži).

Those were the days!

Ne žale se zato novci kad je u pitanju marketing. Tu su Stonesi da za 10 miliona otpraše Start me up, tu su Dženifer Aniston i Matthew Perry da snime neki kursadžijski vodvilj, a avangardna trešnjica na torti je šestosekundna minijatura Brajana Enoa koja se oglašava prilikom svakog paljenja 95ice.

Windows 98

Stali su na loptu inženjeri iz Redmonda kad je u pitanju grafičko okruženje tako da su unapređenja pre svega usmerena ka stabilnosti i olakšavanju povezivanja različitih hardverskih pomagala. Dodat je Pinball za one koji bi preko pasijansa pogače. Zanimljivo je da je Gejts lično učestvovao na promociji 98ice te da je nakon njegovog izlaganja o tome kako su značajno unapredili PlugNPlay tehnologiju (što je realno stvar koju nikada nisu unapredili) njegov asistent priključio skener i u istom trenutku prouzrokovao čuveni Blue screen of death, trenutak kada narodski rečeno sistem “umre”. Ova vrsta javnog sramoćenja postala je u međuvremenu pošalica koja postojano prati Majkrosoft.

Windowsova plava grobnica

Bio bi greh ne pomenuti i praroditelja svih virtualnih ličnih asistenata, staru dobričinu Klipija. Upravo tu negde tokom biološkog života 98ice, u Office je uvedeno ovo AI biće sa posebnim potrebama, kao vizionarska ideja Microsofta o tome da je neka vrsta veštačke inteligencije jedan od najbolji načina za interreagovanje sa računarom. Inplementacija je bila klasično majkrosoftski neispolirana, premalo testirana tako da je Klipi sa svojim nežnim izbuljenim očima ubrzo postao jedan od najomraženijih pojmova informatičke ere. Bezmalo 20 godina kasnije, Apple, sa veoma mršavim rezultatima, pokušava da sa Siri nastavi tamo gde je siroma Klipi stao. Slava mu.

XP

Windows XP je verovatno najuspešnija i bez sumnje najdugovečnija verzija ikada. Iako Apple tada ni u ludilu nije bio konkurencija po pitanju broja instalacija, već je počeo da pomera standarde svojim aqua dizajnom prepunim gradijenata, senki, transparencija. Danas je to izričito no-no praksa ali u to vreme sve je izgledalo kao da je dizajnirano pod dejstvom LSD-ja. Jedan od najupečatljivijih elemenata bio je defaultni wallpaper nastao po fotografiji Bliss.

Ostatak Windowsove biografije nešto je manje živopisan, uljuljkani kvadrilionima dolara dopustili su sebi takve dekadentne igračke kao što su Vista, ubica ajfona Zune, MSN Messanger, Intrenet Explorer 6 i mnogu drugu neželjenu decu. Tužno, i ruku na srce presmešno, izgleda Balmer u videu u kojem se, na nešto manje ekstatičan način nego ranije, sprda sa idejom iPhona, te mu kao antitezu nudi neko Motorola WinMo đubre za… pogađate… 99 dolara! (Ok moram da proverim koja je simbolika sa 99 dolara).

Na njegovu žalost bio je u pravu što se tiče onog “it may sell very well” dela.

Današnji rođendan ipak dočekujemo u drugačijem svetlu, Balmera više nema, došli su neki mladi smart ljudi. Majkrosoft je ponovo u prvim redovima kada treba da se eksperimentiše i inovira i verovatno ćemo na 50. rođendanu moći da ocenimo da li je u ovom periodu nastao neki novi Paint ili je pak napravljen novi Zune. Izvesno je da je predugo ignorisanje mobile-a rana koja Windows mnogo boli.

Videćemo da li je bezbrižnost Šekija Turkovića iz naslova tačna i da li će Windows inspirisan Darkwoodima sačekati 40. rođendan za nastavak dominacije. Mene je tu negde kod XPa muka naterala da emigriram na tamnu stranu, i kao i svaki pravi gastarbajter verovatno se nikada neću vratiti, ali moj pogled uvek će biti upućen prapostojbini. Realno bolje je za oboje da se više ne viđamo.

Pisano na Meku, srce u Windowsu.