Dataseksualci i mašinska moda

Poput metroseksualaca, dataseksualci su proizvod novogovora, takozvani buzzword. Dataseksualci se lože na podatke, uglavnom na svoje podatke, ali i na brojke i digitalnost uopšte. To ih pali do mere da se može uporediti sa erotskom putenošću. Dataseksualci su, drugim rečima, podatko-podatni.

Nije to ništa novo. Odavno je internet prerastao štreberske ćumeze i bubuljičave laboratorije, i osvojio kulturni mejnstrim. Loženje na infografike, generativni dizajn i 3D-štampače samo su noviji oblici istog trenda. Čak se i kod nas se pojavljuju generativni vizuelni identiteti. Primera radi, logotip Kluba putnika drukčije se iscrta pri svakom novom učitavanju. Međutim, ovo dobija sve bizarnije oblike. Nedavno sam saznao kako je Frensis Bitonti – pola modni kreator, pola računarski gik – napravio 3D-štampane cipele čiji oblik generišu algoritmi veštačke inteligencije. Nije mu to prvi put. Dita fon Tiz, plesačica fetišerske pornoburleske, nosila je najlonsku haljinu koju je Frensis isprintao na svom 3D-štampaču. Eto vam bukvalne, najbukvalnije dataseksualnosti.

No, kada kažemo da oblik cipela generišu algoritmi veštačke inteligencije, šta to uopšte znači, osim što zvuči pompezno? Evo šta znači. Frensis je koristio logiku čuvene simulacije živih organizama Džona Hortona Konveja, takozvani ćelijski automat poznat kao Game of Life. Kako radi Game of Life? Vrlo jednostavno. Imamo dvodimenzionalni prostor, mrežu kvadrata, polja ili piksela, i vreme koje se dešava u koracima ili potezima. Isto kao u šahu – samo što umesto figura i naizmenično obojenih polja imamo samo polja, bez figura, koja se u potezima i po određenim pravilima boje u crno ili belo. Na početku zamišljene partije ocrne se nasumična polja i odrede se generativna pravila: na koji način će se u svakom koraku, automatski, bojiti susedna polja. Potom se stvari dešavaju same od sebe, potez po potez. Ćelijski automati su, dakle, neka vrsta živog šaha.

Konvejev Game of Life ima samo četiri pravila. Ako crno polje oko sebe ima manje od dva crna polja, pretvara se u belo polje. Ako je okruženo sa više od tri crna polja, takođe postaje belo. Ako, pak, ima dva ili tri crna suseda – ostaje crno. Ako je, naposletku, belo polje okruženo sa tačno tri crna polja, postaje crno. Konvej uz to koristi analogiju sa živim organizmima, pa crna polja zove živim a bela mrtvim. Kada se polje ocrni, to znači da je ćelija oživela. Kada se obeli, umrla je. Jednostavna igrica, zar ne?

Promene se dešavaju u potezima koje, po istoj biološkoj analogiji, možemo zvati generacijama. U svakoj generaciji, prostom mehaničkom primenom četiri pravila, rode se neke nove ćelije (bela polja se ocrne), umru neke stare (crna se obele), dok neke ostanu takve kakve su bile. Zvuči banalno? Donekle i jeste, ali pogledajte kakva sve čudesno i čudovišno složena ponašanja mogu nastati ovim procesom! Haos oblika, animirani cirkus, jedan zverinjak pun matematičkih buba, drveća i robota, monstruma, junaka i zlikovaca – jedan svet komplikovan kao život.

Dizajnirajući svoje cipele, Frensis je upotrebio isti princip. Samo je donekle izmenio pravila i stvar preveo u treću dimenziju. Umesto polja ili piksela rađale su se sitne kocke, koji su zatim štampane na 3D-štampaču. Cipele su bukvalno izrasle kao što rastu loza, pečurka, puž ili pas. Kako se postigao baš oblik cipele? Pretpostavljam da je Frensis uneo izvesna ograničenja u pravila kako bi kontrolisao konačni oblik.

Tehnike veštačka inteligencije, kaže Frensis, omogućuju nam da postignemo širok opseg oblika, boja i funkcija. To je novi vid zanatstva koji menja način na koji posmatramo predmete. Predmeti više nisu stvari nego procesi. Baš kao i živa bića.

Da li možete da kupite ove cipele? Ne još. Mogu se nositi, dodaje Frensis, ali ne bih baš planinario u njima. Cipele su, naime, izložene na Adobe’s 3D Print Show, Adobijevom sajmu, i trenutno nisu mnogo više od modnog štosa. Međutim, koliko je daleko dan kada će tehnika 3D-štampača omogućiti ulazak ovakvih štosova u kulturni mejnstrim? Odštampajte mi, molim vas, jednu bundu. I dva para gaća. I čiviluk, i ormar za sve to. I da. Odštampajte mi i sam 3D-štampač, pa da sve to mogu i kod kuće.

Kada se setim gimnazijskog sebe, štreberčine koja se loži na knjige, računare, mape i neobične predmete i ne obraća pažnju na svoje oblačenje, sve mi to bude malo čudno. Moja tinejdžerska kultura bila je korenito manjinska. Većina se gnušala takvih stvari, popularnost je bila negde daleko. Biće da se danas to promenilo. Štreberska kultura osvojila je mejnstrim, kulnes matematizovane estetike postao je motor savremene mode, pogon konzumerističke kulture.

Naizgled, štreberi su pobedili.

Pa ipak, kada sam na festivalu novih tehnoloških medija u Rijeci ugledao masu naloženih klinaca sa majicama DATA IS SEXY, osetio sam da nešto nije u redu. Da se izgenerisao jedan svet moćnih robota i čudovišta, koji su možda uzbudljivi, možda lepi, možda kičasti, možda ne baš sasvim bezopasni, ali koje naše naivne štreberske igre nisu mogle ni da naslute. Neki bi rekli, isto kao Game of Life.