Apple Watch

U ponedeljak ujutru Apple je objavio cene svojih satova, koji su predstavljeni još u septembru. U međuvremenu sam zaboravila šta je to što ovaj predmet radi, sećala sam se samo još ondašnjeg utiska da između asocijacija na reči “sat” i “Apple Watch” stoji jedna svetlosna godina. Ponovo sam pogledala promo video i obuzeo me osećaj koji ne bih mogla da podvedem ni pod tehnofobiju, ni paranoju praćenja, ni žalom za analognim vremenima. Prosto sam se kao prestavnik ljudske rase na trenutak odzumirala od sadašnjeg trenutka i zapitala – Da li nam je stvarno potreban internet na zglobu?

Pre nego što nastavim sa izlaganjem svojih epskih nedoumica, volela bih samo da napravim nekoliko ograda. Prvo, kao što rekoh – nisam tehnofob. Uživam blagodeti tehnološkog razvitka i kad kažem uživam, svesno biram upravo pojam koji aludira na zadovoljstvo. Sprave koje zapinju i komplikuju ono što bi trebalo da pojednostavljuju me iritiraju, dok me lakoća i brzina kvalitetnog softvera zaista raduje. Primećujem da postoje ljudi koje ne potresaju suvišni klikovi u loše programiranim aplikacijama, dok sam ja, sa druge strane, mescima razvijala fantazije demoliranja svog krntavog telefona. Hoću reći – nisam ravnodušna.

Druga ograda tiče se Apple brenda. Znam da u Srbiji postoji tvrda ekipa anti-posvećenika, koji dobar deo svog života posvećuje bizarnim analizama proizvoda i poslovanja ovog brenda. Iako se graniče sa teorijama zavere, uvek nose dobru dozu suvislih formulacija da bi plivali u mejnstrimu, a ne s one strane razuma. Dakle, ne pripadam ni ovoj grupi. Apple mašine koristim od 2007. i nerado zamišljam zaokret na tržištu ili ličnim finansijama koji bi me gurnuo nazad u estetsko-funkcionalni pakao Windowsa i Androida. Rekavši sve ovo, mirne savesti vraćam se na pomenuti promo video za Apple Watch.

“You can send a quick sketch. Or you can even share something as personal as your own heartbeat.”

Interesovanje za informacije koje vladajuće strukture skupljaju o nama zadnjih desetak godina mahom je dolazilo iz polu-paranojičnih krugova, aktivista i onih kružoka koje običan čovek doživljava kao društvene marginalce. Wikileaks i Asanž javnost sačinjena od tih običnih ljudi propratila je sa onom vrstom pažnje koja se pridaje političkom skandalu. No, tek sa Snowdenom ili bolje reči dokumentarcem Citizen Four do glava naših Everymen-a doprle su implikacije totalne kontrole u kojoj manje-više svesno živimo. Doduše, nama kojima totalitarni režimi nisu španska sela, gde tajne službe diriguju realnost od Crne ruke na ovamo i gde novinari sebi oduzimaju život uz pomoć puške i nožnog prsta – ideja prikrivanja ličnih podataka deluje možda i smešno. Međutim, čak i ako na stranu stavimo kompletnu priču o zaštiti privatnosti, na tapeti ostaje influks informacija koje više ne konzumiramo u specifičnom, izabranom trenutku i mestu, već nas one bombarduju i usisavaju sa nas samih.

“We’re introducing an unparalleled level of technical innovation, combined with a design that connects with the wearer at an intimate level”

Iako sat u biti ne nudi mnogo toga što naši telefoni već nemaju, a mobilne toliko ne ispuštamo iz ruku da smo sa njima odavno već intimni, donekle je simboličan čin fizičkog vezivanja sprave za telo. U naletu dobrog raspoloženja ili rasejanosti, telefon bar možemo da zaboravimo u džepu ili drugoj prostoriji. Ručni sat je uvek sa nama. A šta ovo u realnosti znači?

Kada je već tema sat (pretpostavljam da ova moćna mašinica pored analiza otkucaja srce i slanja smsova ume i da kaže tačno vreme), ostanimo u duhu motiva – Pre histerične rasprostranjenosti Instagrama i Whatsapp-a, kašnjenje na sastanak u ugovoreno vreme značilo je da nas neko čeka. Da fizički stoji, i nervozno ne radeći ništa broji minute naše nemarnosti. Međutim, kada ste se poslednji put nalazili sa nekim i da prilazeći iz daljine niste gledali siluetu sa glavom pognutom ka ruci u kojoj je telefon. Prijatelj mi je rekao – “Ali, zar nije zgodno što imaš nešto što ti pomaže da ubiješ vreme?” Ono što mene zanima je Da li vreme treba da se ubija?

Radni dani već su nam ritmički izdeljeni na špartanje između kuće i kancelarije. Na to smo nadovezali slobodno vreme koje svodimo na event invitations ili aplikacije koje nam sadržaj nude na osnovu interesovanja i pređašnjih posećenih stranica. Ovaj kontigent informacija daje nam iluziju izbora i slobode, a zapravo je pitanje koliko slobode može postojati u okviru već ponuđenih opcija.

Nova mesta u gradu ili događaje skeniramo na osnovu toga koliko ih je naših prijatelja digitalno aminovalo. Ne posećujemo ih ako se ne uklapaju u našu sliku o sebi, koju formiramo po ključnim rečima. Na ovaj način kategorišemo svoja interesovanja, čime brendovima (i onima koji nas posmatraju, kako god ih nazvali) olakšavamo pravljenje uskih i specifičnih ciljnih grupa. Ograđivanjem sebe u prostor iscrtan paramterima svog životnog stila postajemo uniformisani, predvidivi i, što je najgore, bezopasni. S jedne strane, svojevoljno kačimo izdizajniranu elektronsku narukvicu i nudimo niz metadata koje šalju poruku – Ovo su mesta na kojima ćete nas naći, ovo je hrana na koju smo alergični, ovo su pesme na koje smo slabi. Sa druge, klikćući samo na ono što nam zapadne za oko u beskrajnom skrolu – gubimo čitav spektar mogućnosti koji bi se otvorio kada bismo se makli iz ponuđenog.

Međutim, nisu samo već posećene stranice one koje nam zatvaraju dvesta drugih, potenijalnih tabova. Buljenjem u ekran sebi sužavamo perspektivu i smanjujemo mogućnost da uopšte registrujemo trenutke koji dolaze iz spoljnog i neočekivanog, dok konstantnim zamajavanjem sprečavamo rađanje misli i osećanja koja nastaju iz dokolice i praznine.

Pre neku nedelju bliska drugarica mi je tokom izlaska rekla “Jel ti znaš da je meni danas rođendan?”, na šta sam joj ko iz topa rekla “Nemaš fejsbuk, ti nemaš rođendan”. Da li smo došli do tačke da je virtuelna realnost postala realnija od fizičke? I koliko od ograničenog ljudskog iskustva koje imamo na ovoj planeti se unapred odričemo praveći planove i gradeći odnose na osnovu notifikacija koje nam od ove godine više ne pište iz, nego sa ruke?