Wednesday blues

O čemu pevaš, Frank?

O ljubavi i čežnji, o neizrecivom. Takođe, o alkoholu i opijatima, lošim devojkama i mamurluku.

Hoćes li nastaviti kulturu kućnih svirki? Gde je sledeća?

Evo čekam predsedničku inauguraciju u Beloj Kući.

U međuvremenu, sviram u Cveću Zla u Beogradu, 17 decembra.

Kada bi mogao da izabereš da sarađuješ sa jednom osobom na svetu (dead or alive), koja bi to bila?

Lee Scratch Perry.

Koliko si spreman da sebe podeliš sa svetom? Koja je cena toga?

Pa ja sebe delim sa svetom svaki put kada izađem iz kuće. Ali svet ima pametnija posla. Lažem, ja se pretvaram pred svetom. Više volim stejdž, onda je to novi svet.

Šta te još okupira sem ozvučene gitare i mikrofona?

Neozvučena gitara. Takođe: mrtvi autori, ženski glas, lenjo oko.

Koji je najbolji savet koji si ikada dobio?

Da svoje pisanje očistim od parazita, od viška značenja. Moj prijatelj Ike mi je to savetovao, jednom davno.

A najgori?

Be yourself.

Prva ploča koja je izvršila uticaj na tebe kao slušaoca?

Arthur Brown – Fire. Imao sam četiri godine.

Koje su to prilike u bližoj budućnosti koje bi baš voleo da se ostvare?

Let’s go to Tahiti.

Po čemu se nadaš da će te pamtiti ovaj svet?

Nema lošeg publiciteta, naročito kada si mrtav. Okej mi je da budem jedan od onih što ih generacije iskopavaju na svakih dvadeset godina, negde u nekom opskurnom ćošku nekog youtubea u budućnosti.

Koji su esencijalni elementi savršene blues pesme?

Dobar rif i dva reda stihova.

Kakva vrsta zabave te privlači? I gde odeš kada te privuče?

U New Orleans. Ili ostanem kod kuće.

Kakva estetika te vodi?

Sve što spontano kombinuje eleganciju, transgresiju i drskost.

Koja od stvari koje poseduješ ti je najdraža?

Telo.

Ako nam je pop muzika ogledalo savremenog u kom egzistiramo, gde bi svoje mesto našao blues?

Zavisi s koje strane posmatraš, muzički ili mitološki. Muzički, blues je tu od pravremena, pentatonska skala, itd. Pitagora je prvi bluesman. Ravelov ‘Bolero’ je blues. ‘We are the robots’ od Kraftwerka je blues. Lemmy je blues, Plastikman Richie Hawtina je blues. Blues je univerzalni lirski jezik, jer u malo toga možeš da kažeš sve. Pritom ne mislim na stereotipnu sliku berača pamuka koji na prašnjavoj verandi oplakuje svoju sudbinu. To je savremena konstrukcija, taj mit o autentičnosti divljine nasuprot iskvarenosti savremenog sveta i tehnologije. To su bajke. Delta blues iz predratnog doba i kasnije, 1940ih i 1950h u Čikagu i Detroitu bio je pop muzika svog vremena. Najvećim delom energična pop muzika, koja je govorila o seksu, ljubomori, nasilju i strasti. Dakle, o onim stvarima koje ljude preokupiraju i danas. To su univerzalne teme, i u njima je autentična blues mitologija. Zato ja sa svoje strane ne pokušavam da budem nekakav puritanac, štaviše. To rade cover bendovi. Mene to ne interesuje. Možeš da skidaš Muddya ili Burnsidea do besvesti, ne vredi ti ako nemaš šta da kažeš. S druge strane, ako imaš rif i priču da ispričaš, onda je to blues. You either got your mojo workin’ or you ain’t.

http://frankmagnolia.com/