Visoka moda devedesetih

Nostalgija (iz starogrčkog νόστος, nóstos (= povratak, prošlost) i άλγος, álgos (= bol) označava tugu ili čežnju za nečim što više ne postoji. Drugi kažu da je to takozvana „razonoda“ idealizovanja prošlosti, odnosno osećaj koji se stvara kada nam pređašnja zadovoljstva više nisu dostupna.

Kada se pominju devedesete u modi, najčešće se govori o uličnom stilu ( koji je crpeo inspiraciju delom iz muzike – Madonna, Spice Girls, Nirvana; ili stila poznatih – Kate Moss i Johnny Deep, Wynona Rider, film Clueless), i upravo ta estetika doživela je povratak poslednjih par godina. Čak se formiraju brendovi koji se baziraju direktno na uličnoj modi devedesetih – krojevima, koloritu. Od dubokih farmerki i rančeva, preko kratkih topova, cipela sa ogromnim teškim platformama, uz nošenje sportskih brendova, i naravno logomanija.

Zašto povratak mode devedesetih baš sada?

U mnogo čemu, devedesete su bile duhovni naslednik kontrakulture krajem 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. U oba slučaja, subkulture su bile pobunjene protiv mejnstrima. Omladina je na opštem nivou bila nezadovoljna statusom quo. Nešto je moralo da se promeni.

Vodio se kulturološki i sociološki rat i broj gorućih tema o kojima se govorilo bio je u porastu – rasizam, abortus, rekreativna upotreba droga, homoseksualizam i cenzurisanje.

Zapravo, devedesete su način na koji dizajneri mogu da pokažu sopstveno nezadovoljstvo a da istovremeno nastave da prodaju garderobu dajući nam nešto što budi nostalgiju i što ujedno i volimo. Noseći garderobu, pridružujemo se suptilnom buntu.

Postoji druga strana ove priče gde sprovedena istraživanja pokazuju da povratak devedesetih nije ništa drugo do pametan potez magova marketinga. Generacija devedesetih polako preuzima scenu i možda je najbolji način emotivne manipulacije, dati im ono čega se rado sećaju.

No, šta god da se dešava iza zavese globalnih zavera, taj period ipak predstavlja zlatno doba kreativnosti. Možda neće svako isto misliti, ali estetika, siluete i detalji, nešto je što ovaj period visoke mode izdvaja od drugih. Modni dizajneri dostigli su vrhunce svojih karijera, drugi se probili svojim specifičnim vizijama. Pista je služila da prikaže predstavu onoga što je autor osećao dok je stvarao kolekciju. Veća sloboda u svakom smislu, preko formi, do prikaza nagih manekenki, nije se prezalo ni od čega. Moda je bila u duhu seksualne revolucije, reklame su čak bile na ivici vulgarnosti (možda najskandaloznija u tom trenutku, reklama za Gucci, gde muškarac kleči na kolenima ispred devojke, i povlači joj bikini na dole, da bismo videli pubične dlačice u obliku Guccijevog slova G). Period buntovništva i razbijanja tabua izuzetno se razlikuje od današnje situacije kada je moda podosta komercijalizovana, i prilagođena svima na razumevanje. Na primer, Hussein Chalayan je kolekcijom „Between“ 1996. godine prikazao modele obučene u različite dužine burke. Zapadni sistem video je ovo kao Chalayanov odgovor na patrijahalnu represiju nad ženama u muslimanskoj kulturi.

Ekonomska kriza kasnih 80-ih godina uticala je na svet visoke mode (haute couture). Procenjuje se da je broj njenih klijenata širom sveta u tom trenutku bio ne više od 2000. Konzumenti su najčešće bile žene naftnih magnata. Doduše, luksuz je i dalje vladao u nekim sektorima proizvodnje. Haute couture je ostajao prepoznatljiv i vidljiv, iako je došlo do naglog porasta ready-to-wear linija.

Visoka moda devedesetih bila je ujedno i glamurozna. Pretpostavlja se da je Gianni Versace među odgovornima za stvaranje fenomena super-modela. Raskošan život, slava. Među super zvezdama bile su Kate Moss, Naomi Campbell, Cindy Crawford, Christy Turlington, Claudia Schiffer, Tatjana Patitz, Linda Evangelista… Sve je počelo čuvenom naslovnicom za Vogue 1990. godine kada su fotografisane Naomi, Cindy, Cristy, Linda i Tatjana.

Mlade žene u Americi vežbale su ispred ogledala svoje izraze lica, nadajući se da će jednoga dana uspeti.

Godine 1992, dve nakon što je Madona nosila svoj zloglasni korset sa korpama za grudi u obliku špiceva, pridružila se na dobrotvornoj reviji Jean Paul Gaultieru. Pravi šok usledio je kada je prošetala pistom, bacivši blejzer sa sebe, i otkrivši haljinu koja je imala otvore za grudi, oslobađajući bradavice – pre nego što je uopšte postojao pokret #freethenipple. Publika je neočekivano imala pozitivnu reakciju, isto kao i novinari. Takođe, iako je Gaultier bio potpuni opozit tadašnjem stilu minimalizma, njegov dizajn je jedan od onih koji definišu period devedesetih.

Kada je Alexander McQueen preuzeo Givenchy 1996. godine kao kreativni direktor, nakon Galiana, to je značilo izuzetnu promenu za ovu imperiju. Za samo pet godina rada, uneo je svoj stav, i mračniju estetiku, a pokrenuo je oluju komentara kada je za jedan francuski magazin izjavio da je njegova prva kolekcija za Givenchy „sranje“ a Hubert Givenchy „irelevantan“.

Poslednje dekade dvadesetog veka pored Fordove skandalozne seksi reklame za Gucci, Calvin Klein je potpuno obnažio grudi Kate Moss za kampanju, iskoristivši seksualnost i njeno lice deteta. Godine 1993. moda postaje sve oslobođenija od društvenih konvencija, i čak šta više pod velikim pritiskom glamura i težnjom ka određenom stilu života. Dizajneri su proslavljali sirovi seksipil. Roberto Cavalli je predstavio svoje jarke animal printove na svili, a Dolce Gabanna su se ugledali na filmske zvezde pedesetih koristeći subverzivno simbole erotike iz katolicizma, dok je Versace potencirao svoj logo Meduze.

U histeriji Chalayanovog i Gaultierovog bunta, minimalizma belgijskih dizajnera, taksidermije Alexandera McQueena, i golotinje Toma Forda, da li mislite da bi bilo zabavnije živeti u svetu visoke mode devedesetih, ili danas?