Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Tijana Kojić

O pojmovniku boja, čuvanju od mitomanije i sumnji kao stalnom motivu razgovarali smo sa vizuelnom umetnicom čiji se rad ove godine prvi put nalazi na Oktobarskom salonu.

0
0

Šta te okupira ovih dana?

Pripremam izložbu. Dobila sam poziv da prikažem novi ciklus radova u jednoj mladoj pariskoj galeriji koju vodi Boris Marinković, koji je poreklom sa našeg podneblja. Ciklus koji ću ja prikazati oslanja se na književni predložak – knjigu Silogizmi gorčine Emila Siorana. Prateći kratku formu Sioranovih silogizama, nizanih u znaku gorkog humora, povremenog lirizma i radikalnih ideja dovedenih do sopstvenih unutrašnjih kolizija i ekscesa, moj likovni odgovor građen je u vidu nizova slobodnih, ličnih interpretacija teksta.

Da li se raduješ jeseni, ili je ona za tebe samo dugi kraj leta?

Odgovoriću meme-om na koji sam naišla pre par dana:

Šalim se, naravno. Iza mene je dugo i radno leto. Leto je za mene često vreme temeljnog rada u tišini. Jesen je vreme kada dolazi buka, i dani se usitne na fragmente i na zadatke, kada popušta utisak letnje arkadije i zamenjuje ga utisak (figurativni i faktički) o sve kraćim i kraćim danima.

Koju muziku slušaš kada radiš – ako je slušaš? 

Trenutno – soundtrack iz Twin Peaks-a. Čini mi se da ide uz sablasnu atmosferu odlazećeg leta i rabotničke jeseni.

Predaješ na Fakultetu primenjenih umetnosti; šta ti je najveći izazov u radu sa studentima? 

Važno je sačuvati ih od mitomanija. Da ne bude zabune, nisu samo oni plen mitova koji kolaju oko umetnosti kao takve. Udaljiti ih od stereotipa prokletog umetnika ili suprotnog, jednako jakog stereotipa – srećne zvezde koja bdi nad životom, slomiti im volju da čekaju na bilo šta što bi bilo podvedeno pod pojam deus ex machina, a onda im ponuditi i entuzijatički i ekstatički odnos prema radu kao takvom, postaviti rad kao prvo uporište i krajnju instancu, to bi bili osnovni izazovi. Napraviti otklon od nesporazuma sa savremenošću, pružiti uvide u sopstvena iskustva, i pri tom ostati na zdravoj distanci, da ne bismo proizvodili epigone, to bi bio drugi stepen tih izazova.

Kako bi opisala svoju estetiku u nekoliko reči? 

Ako je u pitanju odnos prema radu: šum u crtežu, šum u slici, šum u otisku, i sve to u beskrajnim varijacijama.

Najdraže  mesto za kafu, čaj, kolač, šetnju (u Beogradu, a može i na svetu)?

Rue de Bares. Mala ulica koja izbija na Senu, blizu pont Marie-a.

Da li profesorski posao utiče na tvoje odevanje?

Ni najmanje.

Koje boje nema u tvom ormaru? A koje ima previše?

Trenutno, sem crne, sive, bele i crvene, nema drugih boja. Crne ima ponajviše. To je kao neki primitivni izbor boja, ima analogiju sa razvojem pojmovnika o bojama. Ako u jeziku postoje pojmovi za svetlo i tamno, crno i belo, postoji i pojam koji označava crvenu…Tako da, možda je ovaj izbor primitivan, možda sveden, a možda i prosto urođen, primalan.

Šta misliš o mladim domaćim modnim brendovima?

Postoji izuzetno mnogo kvalitetnih  dizajnera mlađe generacije, koji predstavljaju izvestan domen nečega što bi se poredilo sa supkulturnim delovanjem. Oni se razmatraju u domenu profilisanog ukusa, ali i nepostojećeg tržišta, i nedovoljno su vidljivi. Slično je i sa tržištem umetnina. Pratila sam, na primer, šta u poslednje vreme rade Magdalena Klašnja, Dunja Sab ili Katarina Stepanović. Svakako zaslužuju veću pažnju.

Koji svakodnevni mali rituali su potcenjeni?

Smatam da su to svi rituali koji podrazumevaju da ih sprovodimo sami. Samoća je postala sablasna. Nju sablasnom čini ne sasvim jasna potreba da se bude negde drugde, samoću stalno podriva čežnja za svetovima i situacijama koji nisu koherentni sa situacijom i svetom koji nam je u datom vremenu dostupan.

Imaš li osećaj da se nekoj temi neprestano vraćaš u svojim radovima?

To bi, svakako, bila sumnja. Sumnja je nesrazmerno jača od drugih misli, to je kategorija bez dna, koja i u retrospektivi i anticipaciji nameće našem umu i savesti nemir. Sumnja je data i kao simptom i kao ambijent koji uokviruje život, kao prostor razmene u kojem razmena postaje sve manje moguća.

Ovo je prvi put da izlažeš na Oktobarskom salonu. Reci nam nešto o radu koji se nalazi u Muzeju grada Beograda.

Naziv dela, Uvežbavanje nestajanja, odražava dva nivoa koja to delo svakako poseduje, odnosno, kakvo je ono po svojoj strukturi i po svojoj idejnoj potki. Kada govorimo o mom postupku rada, može se reći da se slika raspala na delove kada se jednom sudarila sa drugim disciplinama, kao što su crtež i otisak, da su ti delovi počeli da se umnožavaju, kao ćelije jednog novog tkiva, odnosno, da su se ugradili u želine monumentalnih dimenzija, čime se dobija nešto poput gigantskog kolaža. Iako to delo, sastavljeno od mnoštva delova izvedenih na metalu, izgleda solidno, ono je zapravo efemerno, jer se ovakav poredak u rasporedu delova ne može ponoviti, odnosno, ovo delo će biti ovakvo, u ovoj formi u kakvoj je, sada – samo sada, prilikom ovog izlaganja, tako da se moze reći da ono, jednom sastavljeno, uvežbava pred nama svoje nestajanje.

Što se idejne potke tice, rad predstavja prirodni nastavak ciklusa koji sam se ranije bavila, ili je možda, ovaj rad uravo tom ciklusu nedostajao, a tema je bila i ostala sumnja. Sumnja, u potrazi za kategorijom kao sto je smisao, proizvodi i njegovo odsustvo, jer se, u krajnjim instancama radikalne sumnje, može posumnjati u postojanje svega, pa i u postojanje razuma koji je za tom sumnjom posegao. Stalno posezanje za sumnjom čini da se i misli patogeno umnožavaju, kao delovi na mojim radovima, a da samim time, jedna jasna misao ili jedno jasno uporište nestaju u šumu misli, odnosno, da uvežbavaju svoju odjavu, svoje nestajanje u toj sveopštoj kakofoniji.

Da li se osećaš kao deo neke “stvaralačke generacije” i ako da: ko je čini i šta vam (ni)je zajedničko?

Nemam utisak da se nalazimo na istom sabirnom mestu. Svi težimo ka nekim drugim i drugačijim, nama samima nekoherentnim svetovima. Zato su stvaralački izrazi tako raznovrsni, ali i raznorodni. Zar se išta drugo može očekivati u doba orgijja tolerancija i beskrajnog pluralizma, sinkretizma i preraznovrsnog politeizma ružnoća i lepota (parafraziram Eka)?

Koliko su ti važni detalji u oblačenju, od marame do nakita?

Važni su. Oni su kao mali zagrljaji, kao mali znakovi pažnje, pažljivo birani, bilo da ih dobijamo na poklon ili ih priuštimo sami sebi. U prvom slučaju, to su mali detalji koji podsećaju, krepe i bodre, a u drugom, oni su izraz borbe protiv unutrašnje kapitulacije.

Šta si poslednje kupila? A bacila?

Poslednje kupljeno – haljina, poslednje bačeno – cipele, koje su izgorele od kiseline za izradu grafičkih klišea. Istopile su se.

Ko je za tebe ikona stila?

Pegi Gugenhajm.

Šta bi bila da si životinja?

Ujutru mrav, a uveče, mrav.

Koji film si gledala više od jednom?

Fon Trirovu Europu.

Gde bi odvela turiste koji imaju dva sata u Beogradu?

U Park prijateljstva. Ili na Istočnu kapiju Beograda. To su dva od mnogih punktova nekih minulih betonskih utopija.

Koji si neočekivani kompliment dobila za svoj rad?

Postoji izvesno pitanje muškog i ženskog rukopisa koje bi se, skoro kao dve paralelne struje, mogle pratiti u odvijanju savremenog izraza. Ne kažem da je pitanje legitimno u ovim okvirima. Mogu reći da se sa time i ne slažem, ali sud nije na meni. Ipak, često sam, kao kompliment, imala prilike da čujem da, recimo, u crtežu gajim muški gest, mušku sugestivnost, ili da imam senzibilitet u radu koji ima nešto maskulino u sebi. Da ne bude zabune – smatram da je umetnost “pametnija od nas“, ona ne poznaje ove kategorije, ona ih nadilazi. U tom smislu, sve ovo i ne prepričavam kao kompliment, već više kao anegdotu. U kontekstu u kojem se desila, ona jeste dobronamerni kompliment, ali nespretan, skoro kao antikompliment koji podvlači postojanje kategorija i stereotipa koji ne treba da postoje u razmatranju stvaralaštva.

Šta nikada ne bi obukla? 

Izbegavala bih nešto što menja osnovni karakter i proporcije moje pojave. Po mom mišljenju, odeća je tu da iskleše telo, da ga dodatno definše. Zapravo, ona je tu, da bi čoveku, kao takvom, bilo prijatno da bude nastanjen u sopstvenom telu.

Nešto za kraj.

Stavite prst na ekran i čekajte da vas dodirne zvezda.

 

  • Bluza

    H&M

  • Šorts

    PS

  • Cipele

    Boho

  • Nakit

    Vestopazzo

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: