Paleta: Milica Mijajlović

Predstavi nam se.

Zdravo svima. Moje ime je Milica Mijajlović. Bavim se, pre svega slikarstvom, ali i takođe i drugim medijima vizuelnog izražavanja. Kroz svoj stvaralački rad istražujem različite teme koje se tiču kako društva, tako i mene same. Procese, pitanja i odgovore do kojih dolazim predstavljam apstraktno figurativnim jezikom formi i simbola kroz koji iskazujem ono što je često na granici svesnog i intuitivnog.

Kako provodiš početke 2023. godine?

Kao i obično turbulentno. Velika očekivanja od sebe i sveta, koja dolaze sa svakom novom godinom došla su i ove, pa tako vreme provodim uglavnom planirajući i pokušavajući da izmaštam kako bih mogla da postignem što više. Imam konstantan osećaj da nisam uradila dovoljno, i da mi vreme izmiče kroz prste. Jedva čekam neki vreli julski dan u kome će ova očekivanja da ispare kao kapljice vode na vrelom pesku, i kada mi pod sjajem letnjeg sunca neće biti bitno više ništa osim da se rashladim u vodi i zaplivam.

Slikanje je za tebe uživanje, ali da li postoje momenti u kojima postaje obaveza i stres?

Mislim da su ti momenti baš česti i da nikad nisam samo uživala slikajući. Kada stvaraš nešto za šta nisi sigurna kako će nastati, niti kako će izgledati, a tek kako će delovati na druge, nalaziš se u stalnom polu-paničnom napadu. Nekada sebe tešim činjenicom da ništa od toga što me plaši nije ni bitno, već da je bitan sam proces, pa se na trenutke opustim. Ali sve u svemu, kako slikanje tako i svaki drugi stvaralački proces za mene predstavlja borbu jer u opipljivi svet donosim nešto iz unutrašnjeg sveta koji samo naslućujem. U svakom slučaju ta borba je uzbudljiva tako da je osećanje generalno pozitivno ali nisam sigurna da mogu da ga nazovem uživanjem.

Da li planiraš bilo šta pre nego što počneš da slikaš?

Malo da, a malo i ne. Često nešto pripremim kao skicu, zamislim i isplaniram ali se to kroz proces potpuno izmeni. Znači mi da imam pravac i cilj ka kome idem, ali dajem prostora da se na tom putu dešavaju promene koje ne mogu ni da pretpostavim.

Šta znači za tebe razumeti umetničko delo? Da li je to moguće i da li je to uopšte ideja umetnosti?

Verovatno je moguće do neke mere, do granice do koje nam je neko dao uputstva za razumevanje, ali mislim da nikada nije moguće do kraja jer verovatno ni sami stvaraoci ne mogu da razumeju nesvesni deo procesa stvaranja koliko god svesno i intelektom duboko razumeju sebe i ono što to delo čini. Jezik kojim objašnjavamo pojmove kao i jezik kojim razumemo imaju svoja ograničenja.

Šta misliš da govoriš kroz svoj stil oblačenja i kako bi ga opisala?

Ne znam baš da li imam stil oblačenja, često mi izbor garderobe predstavlja problem jer postoji tako puno lepih stvari i skoro uvek imam poteškoće sa izborom garderobe, pa je i sam stil dosta nasumičan. Znam samo kada mi se nešto baš baš dopadne pa to kupim, i onda imam gomilu stvari koje nikako ne idu jedna uz drugu i to dosta oslikava moju ličnost.

Kako si obučena kada si u ateljeu? Da li i na koji način odeća koju nosiš utiče na tebe i tvoj rad ili je obrnuto?

Ponekad da, i ponekad volim da obučem svoje omiljene stvari za atelje. Obično se malo isprljaju bojom pa tako vrlo brzo postanu odeća za rad.

Pokrenula si i Mimmi’s Floral Studio. Šta je ideja iza toga? Da li i trenutku kada se baviš cvećem osećaš da stvaraš na neki način?

Da, Mimmi’s Floral Studio je još jedan od projekata koje sam pokrenula a kojim nemam baš puno vremena da se bavim. Ali se dešava i mislim da je ok da postoje te male stvari koje radiš samo ponekad. Tako ponekad pravim cvetne aranžmane, uglavnom kao deo scenografija za različite potrebe. Projekat sam pokrenula kako bih zadovoljila svoju želju da “uradim nešto sa cvećem”. Takođe često koristim cveće i za svoje umetničke projekte kao deo instalacija u prostoru ili kao polazište i inspiraciju u slikarstvu.

Kako vidiš umetničku scenu Beograda? U kom pravcu misliš da će dalje da se razvija?

Nisam sigurna da li je dovoljno poznajem da bih dala objektivan sud ali mi deluje izolovana. Ovde postoji nekoliko zanimljivih i uspešnih inicijativa ali generalno smo dosta odvojeni od onoga što se dešava na aktuelnoj savremenoj sceni u Evropi i u svetu. Malo je fondova usmerenih na podršku mladim umetnicima, malo galerija koje bi pružile mogućnost reprezentacije ili bilo koje druge ozbiljnije vrste podrške autorima i plasirale ih u okruženjima u kojim zapravo mogu da ostvare uspeh. Ne bih da ovo zvuči po svaku cenu loše, postoje institucije i pojedinci koji se trude da se ova situacija promeni i pružaju mogućnosti u okvirima koji su ovde mogući i nadam se da će ih u budućnosti biti sve više. Kada bi mlada umetnička scena u Srbiji imala makar mali deo podrške koji npr. ima IT zajednica mislim da bi nam bilo mnogo lakše :)

Kakva galerija ili prostor nedostaju ovom gradu?

Ja ponekad zamišljam kako bi bilo super da se u gomili neiskorišćenih prostora po centru grada otvore male galerije, kao što je recimo “Orange” gallery u podzemnom prolazu ispod Terazija. Bilo bi odlično i da imamo svoj Kunsthalle kao svi veći evropski centri, ipak smo mi milionski grad. Kunsthalle Belgrade dobro zvuči. Ili na primer neki sajam umetnosti koji bi pokrivao region i dovodio izlagače i iz drugih krajeva. Svašta bi ovde moglo da se desi, nadam se da u budućnosti i hoće.

Zanimljiva je serija slika u kojoj se baviš zalascima sunca. Opet, ima onih koji kažu da tu ne vide ništa. Šta jedan umetnik može i treba da radi sa komentarima o svojim delima? I da li je pravo na različite interpretacije, čak i onda kad one odu u potpuno drugom smeru, nešto što vidiš kao dobru stvar?

Kritika je uvek konstruktivna. Neki ljudi se lako pronadju u onome što stvaram dok drugi ne mogu uopšte da se povežu sa mojim slikama i to je sasvim u redu. Serija o zalascima je u velikoj meri bila lišena bilo kog drugog konteksta osim tog da je često sunce jedini odgovor i tu možda i nema ništa da se sagleda, već pre da se oseti.

Da li razmišljaš nekad o slikama kao živim bićima koja mogu biti usamljena ili koja mogu da osećaju prisustvo ljudi?

Pa da, mislim da im ponekad pridajem svojstva živih jedinki, jer u svaku sliku i jeste utkan deo života i autentična energija koja nastaje u trenutku stvaralaštva i koja se po mom mišljenju održava kroz komunikaciju sa tim delom.

Šta ti je sve život u Pragu i Beču doneo?

Mnogo različitih iskustava. Imam osećaj da sam za te četiri godine života u ova dva grada proživela nekoliko života. Možda zato što sam bila sama, možda zato što sam bila u dvadesetim pa sam svakako doživljavala konstantne promene, ali u svakom slučaju bilo je uzbudljivo. Naučila sam i napredovala mnogo u oblasti kojom se bavim, videla sam tolilko toga novog, upoznala sam puno divnih ljudi i što je možda najveći uspeh mislim da sam upoznala sebe u velikoj meri. Kroz sve i svašta lepo i ne tako lepo sagledaš sebe u celosti. I srećna sam što sam se sa takvim iskustvom vratila u Beograd.

‘How am I to protect my wax-built castles of love from devouring heat of your fires’ je naziv jedne tvoje izložbe. Kako si došla do tog imena?

Naziv je rečenica iz filma “Boja nara” Sergeja Praražanova. Sećam se da mi se ta rečenica urezala u sećanje još kada sam prvi put gleda film kao studentkinja i odlučila sam da je iskoristim u kontekstu ove izložbe u kojoj sam se izmedju ostalog bavila kontekstom ljubavi i osećaja emotivne sigurnosti u okruženju koje je zastrašujuće i traumatično, kakvo je bilo naše tokom NATO agresije 1999. godine.

Da li misliš da postoji šansa da će galerijski način izlaganja koji poznajemo danas do kraja iščeznuti jednog dana? I kako ti vidiš novo normalno u tom slučaju?

Moguće da hoće ali nadam se da ne. U procesu promene i transformacije društva neke stvari bi trebalo zadržati. Smatram da virtuelna realnost, kao jako kompleksna i u mnogim aspektima napredna tehnologija ne može da pruži gledaocu autentičnost u svoj svojoj punoći koju može direktan kontakt sa umetničkim delom, osim ako i samo delo nije virtuelno. Novo normalno kao pojam koji je nastao za vreme pandemije sad već znači nešto potpuno drugačije i ko zna šta će značiti kroz par godina. Ja bih samo volela da ostanemo nekako što više ljudski i svoji kroz sve te nove normalnosti.

Kako doživljavaš AI generisanu umetnost? Je l’ ti izgleda to kao nešto što može u potpunosti da promeni pristup i način stvaranja koje poznajemo sada?

Trenutno mi deluje kao dobar alat koji može da posluži kao što ti nekada posluži Photoshop. Nekom definitvno može da pomogne da se izrazi i to je super u vidu još jednog medijuma pomoću kog stvaramo, ali ne vidim veštačku inteligenciju kao apsolutni odgovor ili kao nešto što će doneti potpunu promenu u stvaralaštvu. Kao što je i slikarsvo nastavilo da postoji sa pojavom kamere, tako će se isto desiti u ovom slučaju.

Skoro je zatvorena izložba u galeriji Eugster u Beogradu, šta imaš u planu za naredni period?

Da, krajem prošle godine imala sam priliku da učestvujem u projektu ‘Selection’ koji je organizovala Eugster || Belgrade galerija. Izložba je predstavljala slikarske radove nas nekoliko mladih umetnika i umetnica. Iako je ova izložba nedavno zatvorena galerija će imati jako interesantan i kvalitetan program tokom cele godine i savetujem svima da posete ovaj postor. U narednom periodu me čeka rezidencijalni boravak u Rumuniji u okviru Watermelon projekta koji organizuje Sandwich galerija iz Bukurešta, kao i nekoliko manjih grupnih projekata u inostranstvu.